Beton – Crveni Kmeri u našoj književnosti i kulturi

Od literarnih diskusija ne treba više očekivati nego što one mogu dati: izvesna rasvetljenja. Akcenat je na delima. Sve ostalo su samo skele. Za razvoj naše književnosti u ovom trenutku, čak je i kad ne bi bilo raznolikosti trebalo bi je izmisliti
Dušan Matić

Već posle nekoliko brojeva sasvim je jasno da je Beton – kulturno –propagandni komplet koji izlazi kao podlistak dnevnog lista Danas opravdao svoju propagandističku namenu i misiju. Zbilja radi se o do sada retko zabeleženom propagandističkom poduhvatu u stilu najbolje agitpropovske tradicije. Najzad smo, pored političkog krila oličenog u Liberalno demokratskoj stranci, dobili i literarnu sekciju za prezentaciju i preradu tzv. liberalno građanskih ideja Druge Srbije u kulturi i književnosti. Pored političkog krila sada imamo na našoj političkoj sceni i propagandističku grupu spremnu da nam pokaže šta su stvarne vrednosti u literaturi i našem društvenom životu.

Ovaj podlistak je pre mogao da izlazi kao literarni dodatak Helsinške Povelje -glasila Helsinškog odbora za ljudska prava ali ni Danas nije loše izabrano pribrežište. Ovaj kulturno-propagandni komplet dočekan je u delu naše nazovi antidradicionalističke, antipatrijarhalne i pre svega modernizatorske javnosti kao po malo zakasneli ali dobrodošli glas literarnih komesara i agitpropovskih delatnika spremnih da u jednom naletu zbrišu sa lica zemlje sav literarni mulj nakupljen poslednjih godina vladavine nacionalizma i populizma. Tako Borka Pavićević u svojoj kolumni u listu Danas nije mogla da prikrije svoje oduševljenje i egzaltaciju dočekavši pojavu Betona kao jasnu objavu namere da se konačno uspostavi poželjni sistem vrednosti na razvalinama stare književne čaršije. Prvo je neophodno dekontaminirati naš književni teren pa onda zajedno sa propagandističkim jurišnicima krenuti u stvaranje novog literarnog sveta u kome će biti mesta samo za one koje ovi pravednici pripuste u njihov antinacionalistički i evropejeski zabran. Komentarišući prelom stranice lista Danas na kojoj je doneta informacija o konferenciji za štampu dela redakcije podlistka Beton ona je okarakterisala ovaj propagandistički plakat kao “izvrsno pisanog i nadasve duhovitog, pravog efekta zaČudnosti unutar jedne stvarnosti i javnosti koje čine sve da se pomire same sa sobom“.

U uvodnoj programskoj belešci ovog kulturno-propagandnog (borbenog) kompleta navodi se otvorena i neskrivena bojovnička namera ove grupe propagandističkih jurišnika da generalno preispitaju i dekontaminiraju naš vladajući kulturni model koji je nastao u poslednjinjim decenijama dvadesetog veka. Prokleta avlija se mora betonirati kažu ovi ustreptali i nestrpljivi dekontaminatori spremni pre svega da iz javnog i literarnog života eliminišu sve one pisce, publiciste, teoretičare koji su, po njihovim jedino važećim merilima eliminacije, uspeli da se etabliraju u našem kulturnom životu. Otvorena namera ove zajapurene grupe propagandnih radnika je više nego jasna. Oni žele da uklone jedan uspostavljeni red u našoj kulturi i to tako što će se sada oni pojaviti kao prilježni rušitelji svih dosadašnjih odnosa u kulturi a oni će sada ostati kao ona grupacija koja će konačno uspostaviti novi vrednosni poredak u kome će biti mesta samo za one koji mogu da se uklope u njihov propagandni kulturni komplet. Dobro znamo kako su se u našoj i ne samo našoj istoriji završavali ovakvi „prevratnički poduhvati“. Bilo je u našoj kulturnoj istoriji sličnih pokreta i namera ali teško da je bio ovako otvorenog zalaganja i legitimisanja jedne propagandno kulturne grupe koja ima za svoju misiju da sebe uspostavlja i realizuje putem ogoljene i borbene propagande i to kao jedino važećeg i mogućeg sredstva uspostavljane njihovog neupitnog i jedinon važećeg sistema vrednosti u kome nema skribomanije, nacionalizma, ksenofobije i tradicionalizma.

Oni nam donose na stranicama njihovog propagandno borbenog kompleta neku vrstu zidnih novina, kao iz vremena kineske kulturne revolucije, proglašavajući njihovo shvatanje literature kao jedino prihvatljivo i moguće. Saša Ilić kao vodeći ideolog ove propagandističke grupacije u svom “bespoštednom„ obračunu sa romanom Opsada crkve Svetog Spasa govori i o uvođenju teme nacionalne memorije u našu književnost, obrazovanje, istoriju i politiku i pri tome tvrdi da je “odnos prema kategoriji nacionalne istine, ustanovljenoj u ovom periodu, od Memoranduma, preko političkih događaja, proslavljenih jubileja, te „progovaranja naroda“ na stranicama Politike, u glasovitoj rubrici „Odjeci i reagovanja“, biće jedna od glavnih smernica za oblikovanje javnog mnenja a posredno i za kreiranje književnih poetika tokom devedesetih godina“. U ovom stavu je sadržana ogoljena politizacija i ideologizacija naše literature, jer tvrditi da je posredno kvarenje našeg književnog poretka bilo određeno progovaranjem naroda, rubrikom Odjeci i reagovanja, proslavljanjem istorijskih jubileja samo svedoči o teškoj simpifikaciji i jednostranom pristupu stvarnosti koja je uvek bogatija, složenija dublja od manifestacija dnevne politike.

Tako je i sa istinskom literaturom, jer se ona nikada ne povodi za glasom efemerne politizacije. Svoditi književno stvaralaštvo na odnos prema kategoriji nacionalne istine samo govori da se i književni život jednog naroda ne može nikako svoditi na puki odraz dnevne politike. Književnost je uvek slojevitija i višezačnija od trenutnih političkih igara i zato ona i ostaje kao rečito svedočanstvo o ljudskoj sudbini a ne može se iscrpljivati kao pomoćno sredstvo u političkim borbama. I u olovnim vremenima vladavine strarog režima književnost nije bila samo puki odraz tadašnje vladajuće ideologije već je ona nadilazila taj anahroni ideološki horizont i trajala sledeći svoju stvaralačku imaginaciju i svoj originalni jezik. Saša Ilić kao i mnogi drugi dekontaminatori, svoje propagandističko betoniranje započinje, kao po već dobro utvrđenom pravilu, navođenjem Memoranduma SANU kao podloge za rešavanje srpskog pitanja ali i kao osnove za proizvodnju nacionalizmom prožete književne produkcije. Lamentirajući nad svakako poraznom činjenicom da na literarnoj sceni nije više bilo Danila Kiša, Saša ilić govori o tome kako se u taj prazan prostor ubacio Milorad Pavić sa obnovom vizantijskog romana i otvorenom podrškom novom srpskom rukovodstvu. Govoreći o poetičkom i političkom kolapsu Milorada Pavića on navodi kao dodatni argument izvanrednu studiju Jasmine Ahmetagić o Pavićevom delu zaboravljajući da pri tome istakne jedan veoma važan detalj. A radi se o tome da se u toj studiji upravo Hazarski rečnik označava kao najuspelije i najoriginalnije Pavićevo literarno delo.

Sledeći svoje isključivo ideološko stanovište o pretvaranju nacionalne memorije i istine u magistralni tok srpske književnosti Saša Ilić uzima kao krunski dokaz za tvrdnju o obrazovanju ideološke metrice srpskih nacionalista o večnoj ugroženosti i opsednusti srpskog naroda knjigu Gorana Petrovića Opsada crkve Svetog Spasa. U taj svoj simplifikovani ideološki kontekst stavlja Saša Ilić ni krivog ni dužnog Gorana Petrovića pretvarajući ga pri tome u glavnog ideologa srpskog fantazma o njegovoj ugroženosti i jedinstvenoj žrtvi. Verovatno ni sam Goran Petrović koji se uporno klonio i kloni ideološkog i politizovanog govora, iznenadio ovakvim učitavanjem propagandiste Saše Ilića. On uporno nastoji da pokaže da je upravo Goran Petrović pored naravno Milorada Pavića rodonačelnik ideje o ugroženosti srpskog naroda. Ova ideja tzv.srpskog fantazma o ugroženosti je inače u osnovi tvrdnje ove propagandističke grupacije da je upravo srpski narod bio glavni podstrekač razbijanja i uništavanja jugoslovenske utopije. Saša Ilić je otišao toliko daleko u svojoj ideološkoj ostraščenosti da je ovaj roman Gorana Petrovića povezao sa ehom ratnih zbivanja u Bosni, opsadom Sarajeva i literarnom artikulacijim srpske književnosti povodom rata u Bosni. Zato njemu i nije prihvatljiv stav jednog od naših vodečih književnih kritičara Mihajla Pantića da u knjizi Gorana Petrovića dominira mašta. Jedino je prihvatljivo i ideoološki ispravno stanovište Saše Ilića da je Goran Petrović zloupotrebio svoje pripovedanje da artikuliše razarajuću tezu o ugroženosti srpskog naroda koji je po njemu jedino sposoban da bude zarobljen u fantazmu i luziji svoje tragične sudbine.

I Dejan Ilić deli ovo stanovište o nemogućnosti srpskog naroda da jednom prihvati svoju krivicu i konačno se odrekne pogubnog nacionalizma. U nedavno objavljenom razgovoru u Feral Tribjunu on je samo ponovio stanovište Saše Ilića. “Oba ispitivanja pokazuju da većina građana Srbije ne misli da je odgovorna za događaje iz devedesetih. A kako vreme prolazi, sve je manje onih koji uopšte misle da se dogodilo nešto za šta treba tražiti krivce. Dakle izgleda da odgovornost nije nešto o čemu se danas u Srbiji razmišlja. Moj je utisak da građani Srbije i dalje sebe vide kao žrtve događaja iz devedestih“. Sam Saša Ilić nam je zato u knjizi Berlinsko okno jasno demonstrirao kako treba da izgleda ogledni primerak te dekontaminirane i politički korektne literature a koja nije izraz tvrdoglave srpske nacionalne memorije i ugroženosti. U toj vešto napisanoj knjizi su dati svi potrebni elementi: tragična sudbina Arifa-bivšeg funkcionera socijalističke Jugoslavije izloženog u Beogradu proganjanjima i maltretiranju, obavezna scena četničkog iživljavanja nad putnicima iz voza i surove emigrantske životne sudbine koje se uklapaju u širi evropski doživljaj i percepciju raspada Jugoslavije uz obavezni dodatak o srpskoj krivici za rastakanje ove zajednice zbratimljenih naroda i narodnosti. Sve je to veoma dobro stilski upakovano u „pitanja koja postavljamo o nestalima i mrtvima, naposletku i o logorima, kao što znate, nikoga ne vraćaju u život, tek nama koji smo ih postavili vraćaju nešto od čovečnosti.“ Ali ovako postavljena pitanja donose i stipendije i studijska putovanja za pisanje knjiga, i to pod jednim uslovom da se ne spominje fantazam o ugroženosti srpskg naroda.Saša Ilić se u ovom romanu jasno priklonio ideološkom stavu da su Srbi predstavljajući uporno sebe kao jedine žrtve postali nemilosrdni dželati i glavni krivci za raspad Jugoslavije. U svojoj knjizi Saša Ilić je pokazao da je piscu veoma teško da se odupre ideoološkim zahtevima.To ni njemu samom nije uspelo bez obzira što je pokušao da u svom prilogu u propagandno kulturnom kompletu srpsku književnost svede na puki odraz srpske nacionalne ideologije i žrtveničke memorije.

Pored Memoranduma na udaru ovih betonskih propovednika i propagandista kao po nekom pravilu našao se Dobrica Ćosić koji u knjizi Prijatelji demonstrira stil naivnog srednjooškolskog pismenog zadatka koji inače preovlađuje u svim zapisima kao komesarskim beleškama, omiljeni kritičar beogradske čaršije prof.dr. Mihajlo Pantić, Dragan Jovanović-Danilov čija je poezija banalnog, patetičnog nihilizma i tzv. romantizma s veoma lošim pesničkim postupkom. Pesma Bolničarka ovog pesnika tipičan je primer banalne erotike koja je na nivou pornografskih filmova s poznatim motivom razbludnih medicinskih sestara, kaže „kritičar“ betonskog opredeljenja Dragoljub Stojanović.

Pod posebnom paskom i na stalnom udaru ove propagandističke grupacije našao se i Gojko Tešić. I nije to prvi put da je on izložen grubim, neodmerenim i pre svega moralnim disvalifikacijama. Ovaj put je taj zadatak umesto Dejana Ilića prilježno obavio Nemanja Mitrović prevazilažeći svoje likvidatorske uzore.“Potpuno drugačije stoje stvari u slučaju Gojka Tešića – „30 godina povišene moralne temperature 39 sa 1“ konačno su učinile svoje i groznica je, pored moralne, zahvatila i intelektualnu sferu. Dokaz predstavlja Tešićeva izjava povodom objavljivanja nove knjige Gorana Petrovića. “Ovaj pripovedač u nemirnoj i izazovnoj matici moderniteta stoga i uvek inovativan, poetički radikalan i samim tim provokativan… Goran Petrović jedan je od retkih majstora koji, naravno, uvažava bitne, ključne norme priče bez kojih i ne može biti stvaralačke sličnosti i podudarnosti između pripovedača i čitaoca. – Politika 2.juni 2006“. Kakav je to greh počinio Gojko Tešić kada je zaslužio ovakvu difamaciju i optužbu za moralnu degradaciju .Izneo je samo svoje pre svega knjževno ubeđenje o vrednostima proze Gorana Petrovića, to je u ključu ove propagandističke grupacije neoprostiv greh jer je to van one liste pisaca koje oni podržavaju. Nemanja Mitrović je zato na izuzetno prizeman način pokušao da pre svega moralno degradira i disvalifikuje čoveka koji toliko puta u svojoj javnim nastupima i polemičkim borbama upravo branio pravo svog moralnog izbora i što je najvažnije bio spreman da plati punu cenu za svoja estetska i politička ubeđenja. Ali i on često spominje u svojim nastupima srpski narod i piše o sudbini pisaca u srpskoj litaraturi i kulturi, a to je već dovoljan razlog da bude izložen stalnim napadima jer se ne uklapa u šablon ideološki korektne „literature“.

Goran Petrović je imao posebnu priliku da u nekoliko navrata bude spomenut u ovim svojevrsnim propagandističkim proskripcijama a posebna meta je postao i pisac Semolj Zemlje Miro Vuksanović. Ni Vasa Pavković nije pošteđen napada a jedino je do sada milosrdno pošteđen Tihomir Brajović koji je ipak po tumačenju Nemanje Mitrovića smogao snage da kaže da knjiga Gorana Petrovića Razlike baš i nije tako dobra.

Naveo sam ovih nekoliko primera da pokažem na koji način se pripadnici propagandno – kulturnog kompleta obračunavaju sa stvaraocima i književnim poslenicima koji ne dele njihovo shvatanje književnosti i njene uloge i smisla u našoj kulturi i društvu. Političke i literarne neistomišljenike treba jednostavno zabetonirati i ukloniti ih iz kulturnog života a sve pod izgovorom da se radi o težnji da se sadašnji etablirani književni teoretičari, kritičari i istroričari podsete na njihov nekadašnji avangardizam i svu bedu sadašnjeg oportunizma i intelektualnog prostituisanja. I to rade pripadnici ideolološke grupacije koja se neprestano poziva na principe modernizma, evrpoejstva, slobodnog dijaloga i poštovanja ljudskog dostojanstva.I zato i nije čudno da su upravo pripadnici Betona kao propagandno – kulturnog kompleta i dobro organizovani borbeni komesarski odred sebi stavili u zadatak da sprovedu temeljno i radikalno čišćenje Augijevih štala srpske književnosti i kulture.

Na tribini u Pirotu oni su više nego jasno izneli ovu svoju herostratsku nameru, da oni budu ti koji će uspostaviti novi poredak i sistem vrednosti u našoj kulturi koji nije preporučljivo dovoditi u pitanje. “Ovo je naša borba za kritičko mišljenje u našem društvu, i očekujemo ozbiljne polemike. Želimo da se maske skinu i uloga Betona je da definiše vrednosti u kulturi: Hoćemo da se na naša pitanja odgovara ali argumentovanao. Cilj je uzburkati baruštinu srpske kulture“ .Da li se do kritičkog mišljenja može doći tako što će se koristiti moralna i ideološka disvalifikacija svakog onoga ko ne deli ideološki i literarni svetonazor ove propagandističke grupe. Ovo je suštinsko pitanje naše kulture i našeg društva. Na njega nismo dobili odgovor čitajuči propagandni podlistak Betan, i slutim da ga nećemo ni dobiti. Međutim, najviše iznenađuje i brine izuzetna isključivost, netrpeljivost i manihejska slika sveta ovih bojovnika koji i ne skrivaju svoju borbenu težnju da sebe uspostave kao jedino prihvatljivo merilo vrednosti u našoj kulturi. Sama činjenica da jedna grupacija svoj podlistak označi kao kulturno-propagandni komplet svedoči dovoljno o njihovim stvarnim namerama i misiji koju su sebi dodeli kao neka vrsta modernizatorskih Crvenih Kmera u srpskoj kulturi. A možda se zbilja radi o anacionalnoj poltici koju mi nismo dorasli da shvatimo i prihvatimo kao jedini izlaz u prihvatanju zahteva da se srpski narod reši svojih istorijskih zabluda i nacionalističkih mitova i himera. Književnost se tu samo javlja ne kao po-etičko sredstvo u Kišovskom smislu nego kao ogoljeno političko sredstvo.

Dušan Matić se zapitao početkom osamdesetih godina u knjizi Martovske ide, tek što nisu, “Otkuda ta gramzivost koju, sve primetnije, uočavam kod tzv. Mladih naših pisaca. Literatura nije pitanje prestiža. A sad kao, svi ti domazeti, svakojaki zetovi i rođaci, na sve moguće načine, što pre hoće do cilja. Kakvog cilja. Kamo sreće da je u pitanju metafizika, Niče, Novalis. Radi se o stanovima, sinekurama, itd. Tužno međuvreme.“ Ne radi se kada je u pitanju ova ideološka grupacija okupljena oko podlistka Beton samo o golom prestižu i unosnim sinekurama, već o jasno i nedvosmisleno iskazanoj nameri da se onoj drugoj strani stavi betonska kragna i tako definitivno zbriše iz kulturnog i književnog života.