Početna Sadržaj Osvetljenja BEDA I SVEST O KRIZI

BEDA I SVEST O KRIZI

728
0
SHARE

Autor: Marinko M.  Vučinić

Blokiranim smatram ono društvo u kome su potrebe za promenama očigledne ne samo večini njihovih građana več večini stručnih posmatrača- ali u kojima urođeni konzervativizam,  postojeći interesi ,  ili oboje sprečavaju uvođenje neophodnih reformi. Što su prepreke veče to je da bi značajne reforme  postale moguće potrebna jača svest o krizi. Uzimajuči u obzir ove parametre o kojima je  govorio Entoni Gidens bez velikih  teorijskih nedoumica možemo jasno utvrditi da mi živimo u blokiranom društvu u kome sve više sazreva društvena  i politička svest o dubini i dalekosežnosti naše  ukupne socijalne i društvene krize. Samo još sveprisutni i „svespasavajuči „ politički marketing vladajućih struktura ostaje poslednje i sve nemoćnije uporište u  odbrani vlasti koja se sve više uvlači u ljušturu svoje samodovoljnosti  i samoobmanjivanja. Međutim ,  činjenice života su neumoljive. Svest o dubini i raširenosti krize  ne samo da jača,  ona postaje  osnovno osečanje u našem društvu. Ko to ne vidi,   ili ne želi da vidi taj će i dalje ostati zarobljenik svojih političkih opsena i samoobmana,  kojih inače imamo u izobilju. Vezanost za obranu vlastodržačkih pozicija i svojevrsni ideološki konformizam mogu biti neki od važnijih činilaca u sprečavanju sazrevanja svesti o raširenosti i dubini  krize.  Međutim,   odlučujući su postojeći interesi- ekonomski,  finansijski i politički koje tako uporno brani uspostavljena dominantna političko-ekonomska oligarhija koja je uspostavila svojevrsnu vladavinu kartela i političkih lobija i  koterija.
Osnovno pitanje je kako  narastajuću svest o krizi pretvoriti u  efektivno političko stanovište o neophodnosti dubokih društvenih promena. Još je veča enigma ko su mogući akteri ovih promena. Jasno je da ove političke strukture koje su već dvadest godina  na našoj političkoj sceni igraju svoju grotesknu političku predstavu bez realnih izgleda da promene bilo šta u  postojećem odnosu političkih snaga. Nastupila je  potpuna nemogućnost da se pojavi nova generacija političke elite koja će imati jasnu koncepciju promena,   ne noseći pri tome optrečenje proteklih političkih dešavanja. Na tom putu artikulacije  izazova duboke socijalne krize  postoje mnoge ozbiljne političke i socijalne prepreke. Očigledno je da je  neophodnost  za radikalnijom promenom političkom sistema uregentna ali se ona  odlaže već  gotovo deset godina,   jer bi njeno sprovođenje dovelo do razbijanja partijskih monopola,  uspostavljene vladavine partitokratije i formiranih ekonomsko- političkih centara moći  i  tako bi ugrozila postoječu koncentraciju moći. Promene u vođenju ekonomske politike u kojoj  odlučujuću ulogu imaju ideolozi neoliberalizma i  tajkuni koji su osvedočeni predatori tranzicije i plačkaške privatizacije,   nisu mogući bez dubokih promena političkog sistema, decentralizacije  odlučivanja,  promene izbornog zakona i ukidanja blanko ostavki. Sve su to  neophodne pretpostavke za stvaranje uslova da se svest o krizi  tako politički artikuliše da ne ostane zarobljena u svojoj nemoći i nesposobnosti  da se izađe iz zatvorenog kruga postojeće političke elite koja je  je iscrpila svaku mogućnost da stvara nove ideje o  ozlasku iz krize jer je ona posvečena samo održavanu postojećeg stanja. Svetozar Marković je još krajem devetnaestog veka  zapisao“ Potpuna apatija za sve što neposredno ne zaseca u dobijanje-nasušnog hleba- to je karakteristika današnjeg naroda u Srbiji. On je  to nazvao živo truljenje  koje i mi danas možemo gotovo da opipamo.
U samom središtu naše duboke socijalne krize je rastuće siromaštvo i urušavanje svih elemeneta društvene solidarnosti i socijalne odgovornosti. To drastično osiromašenje  a samim tim i duboka socijalna degradacija najbolje se ocrtava u tome  da ljudi  sve češće traže koru hleba govoreći bez ikavog zazora da su gladni. Priznanje postojanje gladi i endemskog siromaštva je vrhunac svesti o krizi do kojeg naši ljudi sve češće dolaze. U našoj tradiciji je  dugo postojala utešna rečenica  da je Srbija toliko bogata zemlja da u njoj ne može biti gladnih. U to više niko ne veruje i u Srbiji glad postaje svakodnevni pratilac života naših građana. Stvoren je poseban sloj sirotinje nesposoban da prekorači taj zakovani prag siromaštva i socijalnog beznađa. Ivo Andrić je u Znakovima pored puta na sebi svojstven način opisao taj neveseli svet siromaštva. “O toj bedi mislim ovih dana. O bedi koja savija kičmu,  usporava korak,  gasi glas,  hvata se čoveku za oči kao nevidljiva,  lepljiva paučina,  nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu,  steže oko njega svoje granice kao nevidljivu omču,  odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti,  tako da mu docnije ništa ne može pomoći ,  ni novac,  ni najpovoljnija promena životnih uslova,  jer nije više sposoban da ih promeni. Kad ljudi jednog kraja ili jedne klasu ogreznu u toj bedi,  životni sokovi prestaju da pritiču do njihovih tela,  i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u neosetnom sporom procesu od kojeg se ipak ne umire ,  nego tzraje iz naraštaja u naraštaj,  u postojanju kolje je naličje života. ( Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se kaže da ga je beda ubila,  to je činjenica da on takav,  ubijen,  dugo živi i jako se množi) . Kad beda prodre u misli,  u govor,  u shvatanje ,  u običaje,  i svako se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja,  i zavoli gha kao što se inače život voli,  kad postane navika,  ponos i neka vrsta jadne i naopake religije,  kad rastoči i prožme čoveka do poslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili“.  Mi smo sada ušli  u period“ mrtvog i dugog trajanja“ bede koja ruši i razara sve elementarne  civilizacijske  pretpostavke  pristojnog i dostojanstvenog života. To pitanje endemske bede  sada je sve više u središtu naše svesti o krizi,  i bez jasnog  artikulacije tog pitanja  ne može e stvoriti razrađena i delotvorna vizija o nužnosti promena u društvu. Jer društvo okovano siromaštvom  i  rastućom bedom u pravom smislu te reći je  blokirano društvo  zatvoreno u  tegobni svet  pukog preživljavanja. Živimo u čvrstom srazu ekonomske i političke krize,  oni se međusobno pothranjuju i čine sve zatvoreniji krug u kome se sve bezglavije kreće naše društvo. Rečitije od svega je jedno svedočenje o rezultatima naše  tranzicije. “Dve decenije borbe i tranzicije da bi došli tamo odakle smo pošli,  ali ogoljeni,  osiromašeni i stariji,  jer su nam skakavci pojeli dve decenije“.  Na koji način se  aktuelna vlast suočava sa naraslom bedom i sve većim socijalnim nezadovoljstvom možemo videti i iz  izjave ministra trgovine Slobodana Milosavljevića –„ Ne mislim da je hrana jeftina ali je široko dostupna“. Ovo je svedočanstvo do koje mere se ne shvata razornost i pogubnost narastujeće bede koja se širi kao socijalna epidemija  i za koju se ne zna kojim će jezikom progovoriti. Istorijsko iskustvo nam svedoči o tome da ovakav stepen siromaštva često može biti osnova za  nekontrolisanu provalu nasilja i formiranja  društvene situacije u kojoj se oglašavaju socijalno deklasirane i marginalizovane mase  a to može biti uvod u poništavanje  i samog demokratskog sistema. Nezadovoljstvo je kao zver,  nemoćna kad se rodi,  strašna kad ojača.  Ima li u našem društvu ikoga koje  je spreman da  čuje ovo upozorenje Meše Selimovića i prihvati da je narasla i artikulisana svest o krizi  u kojoj se već dugo nalazimo jedan  od preduslova za  korenite promene u ovom društvu. Više nije dovoljno da  državni zvaničnici ponavljau da su oni svesni da narod teško živi,  došlo je vreme da se preduzmu  odlučni koraci da se  Srbija izvuče iz  rastuće kaljuge siromaštva i endemske bede,  jedino na taj način će ona prestati da bude blokirano društvo.

22 Novembar  2010 Marinko M.  Vučinić

SHARE