Početna Sadržaj Rasprave Bauk fašizma

Bauk fašizma

1647
0
SHARE

Bauk fašizma kruži Srbijom. Tako bar tvrde neoliberali. U listu „Danas“ 17. aprila 2008. na stranici Dijalog osvanuo je tekst „Bauk sporazuma sa Evropom“ od novinara Dimitrija Boarova. Uzgred da kažem, da na tim stranicama od petooktobarske kontrarevolucije i pobede ideologije neoliberalizma nema nikakvog dijaloga, jer su svi koji imaju suprotno mišljenje, koji ne veruju u tržišne fundamentaliste i folirante evropejce, potpuno odstranjeni iz dijaloga, pa je tako među prvima i meni pripala ta čast da budem izopšten. U vreme despotske vladavine bio sam redovni kolumnista u tom listu, poslednji tekst za ovo nekada opoziciono glasilo, čiji su me urednici, danas medijske perjanice neoliberalizma, molili da pišem svoje kritičke ekonomko-društvene kolumne, bez ikakve materijalne naknade, jer je to bio jedan od mojih doprinosa rušenju totalitarnog režima i buđenju građanske svesti kod zavedenog naroda, napisao sam već u oktobru 2000 godine, neposredno po upadu jakobinaca sa ulice u institucije sistema, bila su to dva kritička teksta o pobednicima oktobarske revolucije.

Posle mog kritičkog teksta “Prevrtači“, koji je objavljen, gde sam izneo kako vrh Politbiro DOS-a reketira despotove tajkune i funkcionere, uzimajući im veliki novac da bi ih zaštitili od gneva građana, i teksta“Monetarni udar“ o nasilnom upadu novog guvernera, koji je sa oružanom pratnjom osvojio Narodnu Banku i stavio je pod svoju ličnu kontrolu, mada nije imao nijedan dan radnog staža u finansijama i na odgovornim poslovima u struci, taj tekst nikada nije objavljen, prestala je potreba za mojim komentarima. Ostrašćeni i nestručni pobednici nisu trpeli nikakve kritike. Opozicione novine iz despotskog režima pretvorile su se u režimske novine. Ideologija neoliberalizma je zamenila ideologiju krvi i tla. Poluge vlasti su ostale nepromenjene.

Tržišni fundamentalisti su bili inkvizitori koji su proterivali svaku kritiku nametnutog koncepta pogrešnih reformi. Svi mediji su bili pod kontrolom nove vlasti. Svako ko se usudio da posumnja u propagandu o reformama bio je medijski linčovan. Strah je pobedio demokratiju. Strah i interesi prevrtača su bili glavna odbrana od kritike stručne javnosti. Zapravo, kritika stručne javnosti se svela na nastupe nas nekolicine odvažnih stručnjaka koji smo se suprostavili pogrešnom konceptu reformi. Svi ostali su bili potkupljeni i tezgarili su veličajući ideologiju neoliberalizma.

Bilo je to vreme kada su deca revolucije u toku jedne noći pojela građansku revoluciju u Srbiji. Danas bi trebalo svim građanima koji su pošteni, koji ne učestvuju u vlasti ili nisu plaćeni od režima, koji zarađuju na tržištu i ne zavise od milostinje partijske oligarhije i njihovih tajkuna, da bude jasno o kakvoj prevari se radilo. Danas bi ta ista većina građana morala da osudi pljačke, afere, korupciju i kriminal u vrhu režima i da se, ako nema hrabrosti za kritiku i borbu, ogradi od mafijaške vladavine partijsko-tajkunske oligarhije. Pogotovo bi to trebali da rade slobodni i nezavisni novinari.

Ali, nažalost, to nije tako.

Iz teksta koji sledi videćemo kakav bauk kruži Srbijom.

Dakle, pomenuti novinar DB napisao je članak u svojoj rubrici Olake opaske.

U tom članku, koji istorijski razmatra strah narodnjaka i radikala pred Evropom, novinar DB se osvrće na „neke podatke o finansijskim tokovima prema našoj državi u poslednjih sedam godina“ i navodi raspravu sa okruglog stola Centra za geostrateška istraživanja, gde je jedan ekonomista izneo da se u posmatranom periodu u Srbiju slilo 45,5 milijardi dolara doznaka, stranih investicija, kredita i donacija i da je najvećim delom taj novac otišao na „ potrošnju- da se sa 30 na 350 evra povećaju plate 2,5 miliona nezaposlenih, da se popune duboki deficiti penzionog fonda koji hrani 1,3 miliona starih ljudi, zatim za oporavak bolnica i domova zdravlja ,za krpljenje drumova, za obnavljanje opreme policiji, za dalje poboljšavanje standarda političkog i činovničkog aparata države i za stabilizaciju buržoaskog sloja. “

Stručno zapažanje tog ekonomiste je da, uprkos tolikom novcu koji se slio u državu, naša zemlja je i dalje strašno siromašna i zaostala, pa je njegovo mišljenje da se veliki deo tog novca mogao umesto u potrošnju da usmeri u proizvodnju.

Međutim, DB piše: „S tim u vezi moram spomenuti da ne delim mišljenje koje je . . . izneto na pomenutom skupu – da nije sve trebalo slupati u potrošnju, na razvoj usluga i trgovine i na održavanje abnormalnog tempa porasta uvoza. Smatram da nije bilo druge, jer bi u slučaju pametnijeg korišćenja tog novca i“produktivnijeg ulaganja“ Srbija već ZAVRŠILA U FAŠIZMU, zbog potpuno iscrpljenog i sluđenog naroda koji više nije mogao ništa da čeka“.

DB smatra da nije bilo drugog načina. To je bio jedini ispravan put. Interesantno je da su svi totalitarni režimi koristili ta ista obrazloženja. Nema sumnje. Nema preispitivanja. Nema nikakve kritike. Sve što je režim uradio je jedino ispravno i nije bilo nikakve druge moguće koncepcije. Mi smo jedini u pravu. Naš put je jedini pravi. Svi koji misle drugačije su jeretici. Odnosno, svi koji misle suprotno od nas su zagovornici fašizma. Zagovornici fašizma su – fašisti. Fašisti su jer misle suprotno od vladajućeg režima. Fašisti su jer se zalažu za drugačiji koncept reformi. Fašisti su jer smatraju da nisu trebale tolike pare da se slupaju u potrošnju. Fašisti su jer se zalažu za ulaganje u proizvodnju, a takva ulaganja bi Srbiju uvela u fašizam. DB smatra da pokretanje proizvodnje vodi u fašizam. DB veliča kult potrošnje.

To je ideologija neoliberalizma. Zašto da proizvodimo kada možemo da uvozimo, govorio je samoproklamovani guru propalih reformi, profesor političke ekonomije Labus. On nije fašista. Nisu fašisti ni oni koji su rasprodali nacionalnu privredu i državu i građane Srbije doveli do bankrotstva. Nisu fašisti ni partijske birokrate, niti tajkuni koji su pokrali državu i građane. Nisu fašisti ni oni koji su, bez znanja i radnog iskustva, došli da upravljaju državom. Ustvari, oni su pravi humanisti jer su svojim konceptom potpuno uništili državu. Ideal neoliberala je da nema države. Umesto države, narodima će upravljati privatne multinacionalne kompanije. Nacije i građani će biti pretvoreni u potrošače. Svi ćemo biti konzumenti komercijalne civilizacije. Veliki Brat će nadgledati potrošače.

Veliki Brat je simbol progresa i demokratizacije društva. Fašisti su oni koji negiraju Velikog Brata. Fašisti su zagovornici državnog intervencionizma. Tako je, prema tumaćenju DB, vodeći fašista upravo američki predsednik Ruzvelt jer je, slušajuči Gebelsa „Nju dila“- profesora Kejnsa, uspeo da državnim intervencionizmom izvuče zemlju iz Velike ekonomske depresije. O Hitleru i Staljinu ne vredi trošiti reči. Ni Josip Broz nije uspeo svoj fašizam da kamuflira partizanskom uniformom i navodnom antifašističkom borbom. Fašističke vlade su u skandinavskim zemljama, Kini, Indiji, Brazilu, Japanu, Južnoj Koreji, Singapuru, Saudijskoj Arabiji i drugim zemljama koje imaju ili ubrzani privredni razvoj ili dobru socijalnu zaštitu građana, sve pod okriljem dobro organizovane države. Svakako najveći fašista je mrski Putin, dok je Jeljcin bio oličenje humanosti i demokratije. Ovakvi nakaradni politički stavovi mogući su samo kod ostrašćenih neoliberala koji su plaćeni konsultanti multinacionalnih kompanija zaduženi da rade na uništavanju države. Kada nema države, onda multinacionalke mogu da uvaljuju primitivnim narodima svako smeće i da ostvaruju ekstra profite. Manji deo tog ekstra profira ide za namirivanja troškova konsultanata. Otuda neoliberalima ne smeta kada državne monopole zamene monopoli multinacionalnih kompanija ili monopoli tajkuna.

Njima ne smeta što se od 2001-2007. na spoljnotrgovinskom deficitu odlilo iz ove siromašne zemlje upravo tih 45 milijardi dolara. Njima ne smeta što je 70% priliva tih sredstava zapravo od doznaka naših građana, koji šalju novac za preživljavanja svojim siromašnim rođacima u matici, dok se taj krvavo zarađeni novac ponovo vraća u te iste razvijene zemlje na privatne račune multinacionalnih kompanija. Preostali novac je došao u rasprodaji strateških preduzeća u Srbiji, a kada rasprodajete imovinu da biste nekako preživeli, to se onda ne može smatrati stranim direktnim investicijama. O uzetim zelenaškim kreditima neću ništa reći, posledice ovakvog sumanutog, potrošačkog zaduživanja građani će platiti u narednih nekoliko godina.

Dakle, hrišćanski rećeno, umesto da siromaha naučimo da peca ribu i da ga tako osposobimo da se sam prehranjuje, naši reformatori su nastavili da hrane na kredit i iz doznaka i donacija sve nezadovoljnijeg i siromašnijeg građana. Umesto da je izvršena supstitucija uvoza domaćom proizvodnjom i tako zaposlio narod, neoliberali su na štetu države i građana napunili kase sve bogatijih kompanija.

Kada smo već govorili o pecanju ribe, navešću onda jedan poučan primer o uvozu rečne ribe. Naime, Srbija uvozi godišnje 70 miliona dolara rečne ribe, mada postoje svi preduslovi da organizujemo proizvodnju u domaćim ribnjacima. Ali, domaći ribnjaci stoje prazni, dok uvoznici ostvaruju velike zarade na uvozu ribe. Ukoliko bi se organizovala domaća proizvodnja moglo bi da se zaposli 15.000 ljudi. Ti ljudi bi zarađivali svoju platu, punili bi budžet države, povećala bi se kupovna moć, povećao bi se životni standard radom i sačuvale bi se toliko potrebne devize.

Nažalost, neoliberali nisu plaćeni da tako razmišljaju. Vidimo da ovakvo mišljenje DB naziva – fašističko. Zamislite kakav sam tek ja fašista kada zagovaram koncept u kome će se 50% uvoza supstituisati domaćom proizvodnjom, što znači da bi 22,5 milijardi dolara ostalo za direktne investicije u proizvodnju i tako bi se za sedam godina zaposlili više od 4,5 miliona ljudi. Odnosno, zaposlili bi se svi nezaposleni, izvršila bi se prekvalifikacija i usavršavanje svih zaposlenih, mladi ne bi bežali iz zemlje koja nema nikakvu perspektivu i takve reforme bi uspele.

U takvim reformama ne bi bilo političkog monopola tržišnih fundamentalista i njihovih tajkuna. U takvim reformama ne bi vladala medijska blokada prema stručnjacima koji misle drugačije. U takvim reformama ne bi bilo opasnosti za pojavu fašizma, jer bi se razvila istinska demokratija i sloboda tržišta. Sama činjenica da DB plaši građane Srbije novim fašizmom je najbolji dokaz da su lažne reforme potpuno propale i da reformatorima ne preostaje ništa drugo nego da, pokušavajući da zadrže preotete državne institucije u svom vlasništvu, vrše manipulaciju šireći strah u građanstvu.

Istovremeno, to je najbolji dokaz da je nametnuti koncept reformi potpuno propao i da nam predstoji pronalaženje novog koncepta. Umesto da DB prizna poraz jednog pogrešnog koncepta i da se usmeri na pronalaženje novih rešenja, on kao komesar Politbiroa DOS-a pokušava da zaustavi točak istorije.

Nema povratka u prošlost. Ne samo, kako evropejci plaše građane, u devedesete godine, nego nema povratka ni u 2001 godinu. Srbiji je potreban jedan novi koncept privrednog razvoja društva i spreman sam, sa grupom iskusnih stručnjaka, da ponudimo taj novi koncept. Izazivam sve te neoliberale da, napokon, izađu na slobodno tržište da vidimo koliko to njihova pamet stvarno vredi. Krijući se iza floskula o fašizmu ne mogu sprečiti građane da se izbore za promenu koncepta reformi.

I još nešto, nije tačna tvrdnja da narod više ništa nije mogao da čeka, pa da je zbog toga prihvatio potrošnju kao njegov jedini spas. To je opasna zamena teze. Pokušaj da se opravdaju neuspešne reforme i da se tržišni fundamentalisti prikažu kao borci protiv fašizma. Istina je upravo suprotna. Kako sam tri meseca nakon petooktobarske kontrarevolucije proveo na terenu, prikupljajući projekte za investiranje u privredi, dakle, živeo sam i radio na tom samom tržištu, mogu odgovorno da napišem da je to bila ogrpmna energija građana koja je tražila istinske promene. Promene koje će doneti pravdu, više posla, bolji život, socijalnu i zdravstvenu zaštitu i izvesnu budućnost za nova pokolenja. Duboko verujem da su građani, poneseni uličnom energijom koja je srušila despotski režim, bili spremni da sve učine kako bi se ostvarile istinske promene. Građani su bili spremni i da se još neko vreme odreknu, da istrpe i da dobiju ono što im je decenijama pre toga nasilno oduzimano. Pristali bi da se još neko vreme žrtvuju samo da krene na bolje, ali samo pod uslovima da se zna koliko se još vremena žrtvuju, kada će da krene na bolje i da li će svi građani podjednako podneti taj tranzicioni teret da bi se izašlo iz nacionalne tragedije. Potpuno sam ubeđen da su građani bili spremni da podrže takav koncept reformi.

Međutim, politički diletanti su im ponudili prečicu, manipulišući njihovim siromaštvom. Prečice nije bilo i građani tek danas shvataju da su obmanuti i prevareni. Potrošnja u Miškovićevim konzervama od marketa nije mogla da zameni činjenicu da se građani sve više zadužuju, da nemaju posla, da loše žive, da nemaju sredstava za lečenje i da mladi nastavljaju da se iseljavaju iz zemlje. Rast potrošnje na kredit nije mogao da pokrije činjenicu da su despotovi novobogataši sve bogatiji, a građani sve siromašniji i da je politika unosno zanimanje koje donosi ogroman kapital stranačkoj oligarhiji.

DB ne govori istinu.

Građani su bili spremni za promene, ali Politbiro DOS-a je napravio zlokobni savez sa vrhom tajne službe, sa vrhom krupnog kriminala i nekolicinom tajkuna da se zadrže sve institucije despotovog režima i da se otpočne, pod krinkom demokratije i reformi, organizovana pljačka države i njenih građana. E, to je dovelo da danas Srbija završi u novom totalitarizmu i da je pred mislećim ljudima odlučujuća borba za demokratiju i slobodu tržišta. Ovaj totalitarizam se mora srušiti, jer je to jedini preduslov da Srbija stvarno krene u EU. Za takav poduhvat su nam potrebni i novi koncept i novi ljudi.

DB nije dorastao tom istorijskom zadatku.

Bauk fašizma ne kruži Srbijom.

Srbijom kruži neznanje, podaništvo i korupcija naše inteligencije. Kada se izborimo sa tim zlom, tada ćemo dobiti istinske reforme i Srbija će krenuti napred. A to vreme neumitno dolazi. Treba biti strpljiv i istrajan u odbrani svojih stručnih i moralnih principa.

Olake opaske režimskog novinara su vrlo opasne i podle. Jedini način da se one suzbiju je da se otvori javna rasprava. Umesto totalitarnog zatvaranja i kontrole medija potrebna nam je istinska demokratizacija društva i sloboda medija. Neka cveta hiljade različitih mišljenja, jer je to jedina garancija da nam ne bi cvetale tikve.

SHARE