Predsednik Argentine Nestor Kirèner izjavio je da njegova Vlada nudi privatnim poveriocima 40 milijardi $ u zamenu za 100 milijardi $ duga. To je poslednja reè. Taèka! Nema pregovaranja. Argentina traži odlaganje dospeæa do 2025. godine. Prema izjavama èelnika Argentine svaka druga ponuda poverilaca bila bi nerealna i vodile bi državu pravo u – steèaj. Tako se obistinilo staro bankarsko pravilo da je dug zao drug i da je mali dug briga dužnika, dok je veliki dug problem poverilaca. Meðutim, kada napravite analizu zaduživanja nerazvijenih zemalja treæeg sveta, onda se dolazi do kljuènog saznanja da su u poslednje tri decenije nerazvijene zemlje otplatile sve dugove i da im se iznos duga poveæao. Neokolonijalno ropstvo poèinje zaduživanjem siromašnih država. Zato se treba dobro èuvati primamljivih kreditnih aranžmana birokrata iz meðunarodnih finansijskih organizacija.
Nažalost, naši malograðani na vlasti nisu mogli da odole nakon petooktobarskih promena primamljivim ponudama èinovnika iz MMF-a. Uzimanje kredita i dobijanje donacija su postale glavne ekonomske aktivnosti lažnih reformatora. Poverovali su da se tako može pokrenuti veæ uveliko razrušena srpska privreda. Glavni moj nesporazum sa ideologijom vulgarnog pragmatizma poèivao je na pogrešnom konceptu privrednog razvoja. Naime, nisam mogao da prihvatim ekspertsko zalaganje neznalica da se donacijama i povoljnim kreditima za podršku budžeta može razviti naša privreda. Opijeni dobijenom vlašæu i hvalama iz èitavog sveta zbog mirnog rušenja despotskog režima, tržišni fundamentalisti na budžetu poverovali su u sladunjava obeæanja meðunarodnih diplomata i prevejanih politièara da æe, veæ u prvoj godini, dobiti šest milijardi $ donacija i da æe doæi dve multinacionalne kompanije koje æe, preko noæi, kao iz tranzicione bajke, preporoditi našu privredu.
Tako je nastala opasna strategija bez privrednog razvoja koja se zasnivala na shvatanju – zašto da radimo i štedimo ako možemo da se zadužujemo i uzimamo donacije. Zašto da se muèimo i proizvodimo kad je lakše da uvozimo tuði rad? Svetski finansijski moænici postavili su zamku pohlepnim i nestruènim samoproglašenim reformatorima. Seæam se da je predstavnik Svetske banke g. Saliven u svojim nedeljnim kolumnama pozivao vlast da uzme kredite jer su – jeftini! Tako smo ponovo poèeli da se zadužujemo. Vlastodršci su bili bez ikakvog radnog i životnog iskustva jer su poverovali da se možemo brzo naæi meðu bogatima ako uzmemo njihove kredite, a donacijama zaposlimo strane kompanije da na nameštenim tenderima prošire svoje tržište. San o šest milijardi $ u prvoj godini tranzicije i dvema multinacionalnim kompanijama pokazao se kao propagandna manipulacija eksperata koji su se hvalili kako operišu bez anestezije.
I dok su pacijenti, nakon šok – terapije, ležali u tranzicionoj komi, tvorci reforme su preko noæi koristeæi svoje kumove, postajali enormno bogati. Despotovi oligarsi vukli su poteze taèno po uputstvima svojih mentora iz državne bezbednosti èiji je kapital, nakon proterivanja Familije, ostao pod kontrolom nosaèa sobnih papuèa. Kontrarevolucionarni oktobarski udar na ulicama nije uzdrmao kobni savez mafije, oligarhije i politike jer moænici iz tajne policije nisu hteli da se neko naðe van njihove kontrole. Hobotnica je puštala pipke na sve strane i èitavo je društvo stavljeno pod nadzor dok je pljaèka bila u toku.
Vanredni parlamentarni izbori nisu doneli toliko željeni preokret. Koštunica je izdao nacionalnu ideju i postao je trinaesta rupa na haškoj svirali. Nezainteresovan za život obiènog sveta, udaljen od privrede, nesposoban da postane nacionalni lider, izgubivši poverenje razoèaranih graðana, dozvolio je da se prošle godine zemlja zaduži skoro 2,4 milijarde $. Zna li Koštunica šta rade talibani u njegovoj Vladi? Zatvoren u krug dvojke, Ideolog verbalnog legalizma dosadno ponavlja gomilu fraza koje više niko ozbiljan ne sluša. Kako se socijalni cunami podiže brzinom kojom Koštunica gubi pristalice, kako æe se uskoro broj penzionera i broj nezaposlenih izjednaèiti, kako su dugovi narasli na 14,99 milijardi $ i kako se nastavlja sumanuto zaduživanje države, bojim se da æe premijer vrlo brzo biti primoran da podnese ostavku i tako saèuva sebe od besa poniženih i opljaèkanih graðana.
Godine 1988 pisao sam i govorio da æe Despot, za koga sam tvrdio da je psihopata i demagog, nestati kada se na ulicama izlije reka od milion nezadovoljnih graðana. Taèno toliko ljudi je moralo da se sakupi kako bi srušili lažne nacionalne mitove nastale na gazimestanskom propagiranju ideologije krvi i tla. Istorija je morala da zatvori krug ponavljanjem istih nacionalnih zabluda. Kritièna masa koja je potrebna da bi se srušila ideologija verbalnog legalizma treba da broji svega 50.000 hiljada siromašnih radnika koji su postali žrtve demonske tranzicije. Dovoljno je samo nekoliko sati da ti ljudi protestuju ispred Vlade koja nema nikakav koncept privrednog razvoja i koja ne zna kako da poveæa životni standard. Dovoljno je da u svim opštinama nekoliko hiljada ljudi zahtevaju ostavku Koštunice i premijer æe, kao èovek koji želi da ostane upamæen u istoriji srpskog naroda, napustiti posao koji ne zna da radi i vratiæe se u institut da priprema novi Ustav.
Šta potom? Kako dalje? Hoæe li se svet srušiti nakon njegove ostavke? Neæe. Smene politièara na vlasti treba da budu što uèestlije kako bi se spreèila bilo kakva moguænost korupcije i bogaæenja pojedinaca. Nakon ostavke Koštunice, uslediæe vanredni parlamentarni izbori. Dobiæemo Vladu – smuækaj pa prospi. Ili, taènije, džibersko – džulovsku – domaæinsku grupaciju koja æe nastojati da državu pretvori u svoje porodièno preduzeæe. Kraðe æe se ubrzavati. Domaæini æe nastojati da uveæaju svoj privatni kapital rasprodajom strateških grana jer æe uzimati pristojne provizije. Posle nekoliko meseci pljaèkanja, takva Vlada æe se raspasti u meðusobnim optužbama domaæina i ðilkoša oko toga ko je više pokrao državu.
Graðani æe živeti još bednije. Apatija, beznaðe, stres, samoubistva i nasilje æe se proširiti brzinom kojom vlast bude pljaèkala preostali deo nacionalne imovine. Kako æe se završiti to divljanje domaæina i patriota? Moguæa su dva scenarija. Jedan, da se, usled sveopšte iscrpljenosti nacije i opšteg rasula u državi uvede protektorat oligarha. Meðunarodna zajednica bi podržala vladavinu stranog namesnika koji bi dozvolio tajkunima da uvedu diktaturu i samovlašæe u državi koja se raspada zbog nemanja minimalne nacionalne sposobnosti za organizaciju. Tako bi se definitivno rešilo srpsko nacionalno pitanje i Srbija vratila pod okrilje Otomanske imperije. Evropa bi se odbranila od najezde divljaka koji ne mogu da se poprave i standardizuju po principima robotskih integracija.
Drugo rešenje zahteva mnogo odricanja i suèeljavanja sa bolnom istinom o dubini naše nacionalne tragedije. Ako hoæemo da doživimo katarzu i pokrenemo stvari sa mrtve taèke propadanja predlažem da otvoreno progovorimo, bez cenzure ovlašæenih tutora, o stanju u kome se nalazimo. Moramo da održimo okrugli sto svih umnih ljudi u zemlji i rasejanju na kome æe se odrediti nacionalna strategija i državotvorna vizija za izlazak iz sadašnjeg bespuæa. Na okruglom stolu moramo da se oslobodimo svih nacionalnih dogmata, psihopata, egomanijaka, kriminalaca modernista i japijevaca. Moramo da priznamo sve nacionalne zablude i predrasude ako hoæemo da se izbavimo iz nevolje. Moramo da upalimo svetlo kako se štakori ponovo nebi uvukli u sve društvene pore.
Nakon izrade državne strategije, potrebno je napraviti vladu nacionalnog spasa koja æe biti sastavljena od struènjaka, a ne od politièara. Potrebne su nam zanatlije koje znaju svoj posao i koji hoæe da rade. Politièari neka sede u skupštinskim klupama i prate kako se odvija tržišna utakmica. Sujetu politièara možemo zadovoljiti dozvolom da kontrolišu kako se razvija tržišna igra. Tako bi smo dobili tehno – menadžersku vladu koja bi poèela da pravi pare za državu, preduzeæa, graðane i sve one koji uèestvuju u pokretanju privrede. Menadžeri bi ponudili državi i radnicima dogovor o podeli profita. Recimo, svako ulaže ono što ima i dobit se deli na tri jednaka dela. Svako je zainteresovan da doðe do poveæanja državnog proizvoda jer æe lièno imati interes iz toga. Svako æe svakog kontrolisati, da se ne bi kralo. Poverenje bi se gradilo na tržištu. Merili bi se rezultati svaèijeg rada. Niko nebi imao vremena za gubljenje. Gubitaka ne bi bilo.
Šta bi prvo trebalo da uradi menadžerska vlada? Predlažem da glavni menadžer proglasi – bankrot privrede! Zašto? Psihološki bi to bilo dobro za državu i graðane. Privreda bi ušla u radni steèaj. Poveriocima bi tražili reprogram dugova. Država se ne bi više narkotizovano zaduživali. Javna potrošnja bi se drastièno smanjila. Štednja bi bila uvedena svuda u državi. Država ne bi uzimala od sposobnih i radnih da bi dala nesposobnim i lenjim. Bankrot privrede je poželjno objaviti. Što pre da bi izbegli argentinski scenario. Ostalo znate.
Svedok, 22. mart 2005
