Početna Tekstovi БАЛКАН И СРПСКО ПИТАЊЕ ТРЕЋИ ДЕО – ЕВРОПА

БАЛКАН И СРПСКО ПИТАЊЕ ТРЕЋИ ДЕО – ЕВРОПА

4245
0
SHARE

ЕВРОПА

 

У постављању наше нове националне стратегије морамо, прво , да пођемо од нашег односа према Европи, јер то, према моме мишљењу,  угаони камен свих наших досадашњих спотицања и неразумевања, наших невоља и пропадања, наших страдања и лутања, па је разумљиво да почнемо дефинисањем тог нашег односа, пошто ће све остало онда много лакше да нам буде.

У односу према Европи постоје два проблема. Један је однос Европе према Србима и други је однос Срба према Европи. Већ сам навео да је Европа, у страху да се не сазна древна историја о настанку европске цивилизације и да се последњи браниоци те потонуле баштине, Срби, не уздигну поново до своје античке државности, развила расистичку пропаганду да су Словени нижа раса, да су Срби најгори од Словена, да су непокорни, дивљи варвари, да немају никакву културу нити цивилизацију, да су крволочни и сулуди, да  убијају своје владаре, да нису сложни, да су опасни и да је једини начин да се покоре, да се посвађају, поделе, да им се наметну гвоздени окови, да служе вишим, германским расама, па се таква римска империјална политика наставила до дана данашњег, папско-цезаристичко оспоравање наше аутохтоности и цивилизације, што се најбоље види у данашњем односу Брисела према Србији и строгим канонима које су нам поставили ако желимо да уђемо у ту банкротирану заједницу названу Европска Унија.

О тој расистичкој и колонијалној политици Европе према Србима не бих трошио превише времена, јер је све добро познато и они који затварају очи пред тим историјским чињеницама, како раде Другосрбијанци из Круга Двојке, само показују да прихватају ту империјалну политику Европе, јер су добро плаћени, јер раде за интересе страних држава и страних служби безбедности, јер су издајници и конвертити, јер се стиде што су Срби,имају паланачки и малограђански менталитет, јер не верују у нашу древну цивилизацију и баштину, јер не верују у Слободу и Правду, мисле да су то празне приче за замајавање народа, верује се само у Силу и Моћ развијених народа, који су позвани, како те улизице и лакеји тумаче, да дођу да нас поробе, јер ми не знамо сами да управљамо са собом, не знамо да водимо државу, ми смо нико и ништа, раја, стока, преваранти и хајдуци, које мора, напокон, неко да приведе реду и закону, па макар  све Србе побио, кога то уопште занима,  важно је само да будемо покорени и важно је  да њихове невладине организације за ширење дефетизма и страха редовно добијају апанаже и да одрађују посао за који су  добро плаћене.

Не можемо ништа да урадимо! Ми се ништа не питамо!  То ће вам данас отворено рећи сваки малограђански интелектуални скот, продана душа и мекушац, који ништа не зна о српској историји, осим прокламованих лажи његових газда, који никада није изучавао српску историју, који ништа не зна о најумнијим српским великанима : Николи Тесли, Руђеру Бошковићу, Милутину Миланковићу, Михајлу Пупину, Кости Стојановићу, Мики Петровићу Аласу или Његошу, Вуку Караџићу,Андрићу, Меши Селимовићу, Црњанском и Пекићу, који ништа не зна о винчанском писму и лепенцима, који не познаје српске средњевековне фреске и који не верује да су оне предђотовске, који велича све што је туђе и који се стиди што припада једном примитивном и полудивљем народу.

Сакривајући се кукавички иза те пароле – Не можемо ништа да урадимо, српска скоројевићка интелигенција је потпуно издала славне генерације својих предака, који су гинули за слободу народа и за независност српске државе, који нису жалили  да положе своје животе у тој  неравноправној борби са империјалним освајачима, који су  давали бланко српској елити  животе у руке и  та српска елита није знала да буде рационална и вешта, није знала да тргује и да се нагађа, да штеди, да калкулише, него је често повлачила погрешне стратешке потезе и сулудо жртвовала свој одани народ, што и данас чине, доводећи га до биолошког истребљења.

Између тог паланачког проклетства – Не можемо ништа да урадимо и  чекања да нас други поробе и сулуде, пијане стратегије српске елите да су Срби небески народ и да се Србија ником сагињати неће, у том распону између Неба и Земље, гинуо је српски народ као снопље и када треба и када не треба, гинули су Срби за своје узвишене принципе и права, гинули су Срби до своје биолошке угрожености и уместо да нас данас на Балкану има више од 40 милиона, што би био национални потенцијал за сваки респект, ми смо сведени на нацију која умире, која се исељава и која нестаје.

А шта смо требали да радимо?

Наводио сам све ове године  мог јавног деловања  два историјска примера које смо морали да следимо, пример мудрога Краља Бодина који 1096 године није стао пред крволочне крсташке хорде, које су кренуле у пљачку и отимачину, жељне крви и освете над вишом византијском цивилизацијом, није се испречио и рекао – Не можете да прођете, Србин се сагињати неће, него је мудро поступио када је широких руку и са великим поклонима дочекао напаљене крсташе, угостио их, испекао волове, напоијо их рујним вином и пропустио их да мирно прођу и да оду према Јерусалиму, где ће ти зликовци, три године касније -1099, направити у једном дану масакр убивши преко 40.000 људи само зато што су припадали другој вери и другој цивилизацији.

Други пример је Велики жупан Стефан Немања, који је у лето 27. Јула 1189 сачекао моћнога немачког цара Барбаросу са печеним воловима и рујним вином, понудио му 20.000 својих војника да се придруже његовом крсташком походу на Јерусалим и пустио моћну војску Светог римског цара да прође, избегававши сукобе са њом, јер је схватио да нису Срби циљ њиховог похода, него богатства Византије, па се мудри Немања склонио у страну и пустио Барбаросу да решава своје проблеме у Константипољу и Јерусалиму.

На почетку деведесетиг година прошлог века, учествујући у једној отвореној  расправи са српским историчарима, поставио сам им питање  – да ли су наши каснији владари могли да следе ове мудре примере краља Бодина и Великог жупана Немање, да ли су наши каснији владари могли да се нагоде са султаном Муратом I на Косову пољу, који је намеравао да се домогне Беча и Европе, да га дочекају у миру, угосте и да га пропусте да са својом војском иде према Бечу, уместо што смо му се сами супротавили, остављени и издани од хришчанске Европе, да Османлије саме реше своје нерашчишћене рачуне са крсташима, да се ми у то не петљамо, да гледамо своја посла, да  се не мешамо, Срби су повукли потпуно погрешан потез и стали су на пут осмалијским освајачима, супроставили су им се, гинули за интересе Европе, која је добила прилику да, у сенци наше сулуде погибељи, развија хуманизам и ренесансу, да се цивилизује на нашој баштини, да се просвећују и да нам држе данас предавања и лекције како су они виша цивилизација, како су напредни и културни, док смо ми заостали и глупи, примитивни, показујући да немају никаквог респекта према нашим жртвама, да то ништа не поштују, да не знају да цене нашу жртву, напротив, уместо да наша борба на Косову пољу буде њихова светиња, да се заједно клањамо косовским великомученицима, што су се својим телима испречили пред осмалијску најезду, што су изабрали небески живот уместо земаљске нагодбе, што су зауставили насилно освајање Европе, одложили га до 1683. године,  када су Турци дошли под Беч, што значи да су Срби били 294 године предстража Европе, да су гинули за стварање тих европских вредности, да су проливали своју крв за остваривање европских слобода, уместо, дакле, да нам се та уображена и себична Европа поклони, да нас пригли, да нас разуме, да нас помогне, они су наставили да нас мрзе, да нас истребљују, да нас дивље убијају и да нам, где је год то било могуће, подмећу ногу, да нас расељавају и да нам територију отимају, све до данашњег доба, када су подржали Албанце на Космету , када су им омогућили да на светој српској, хришћанској земљи створе своју државу, када су им дозволили да  истребљују, протерују и убијају православне Србе, када су затварали очи пред паљењем православних манастира и осталих хришћанских светиња, јер су на тај начин, уместо историјске захвалности и пажње према Србима, хтели да избришу народ који има  такву древну историју , да нас истребе, омаловаже и казне  као реметилачки фактор на Балкану, опасну болест, заразу, епидемију,непокорне шизматике, дивљаке и примитивце, што је све само потврђивало исправност мог становишта да ми на Косову пољу 1389 нисмо требали да бранимо Европу, да Европа то уопште није ни заслужила, да је било много боље да смо се са Османлијама трговачки нагодили, они су били одлични трговци и мислим да се не би превише цењкали, јер је њихов интерес био да што пре поробе Европу, уместо да чекају да дођу под Беч тек 1683 , што је било сувише касно и што је , на крају, пресудило у одбрани Европе од мухамеданства.

Све сам то отворено и без зазора рекао у тој расправи са српским историчарима, али њихова запрепашћеност је била толико велика да сам се прилично изненадио том затуцаношћу, нису уопште ни размишљали у том правцу, није им пала на памет таква једна историјска могућност, прежвакавали су неке устајале, досадне, академски празне, историјске догме и отрцане фразе о Царству небеском, насупрот Царства земаљског, о некој нашој светој дужности да гинемо и спашавамо размажену и ушушкану Европу, тако да је мени постало сасвим јасно да још увек нема те критичке историјске памети код људи који су важили за умне Србе, да су наши мудри преци, оличени у краљу Бодину и Великом жупану Немањи, остали несхваћени, да никакве поуке нисмо извукли из тих наших историјских страдања, да  никако не пристајемо да слушамо наше најмудрије и најпаметније људе, да смо болесно сујетни, да нам се, у престојећим сукобима у распаднутој Југославији, прилично лоше пише,  био сам убеђен да се то неће добро завршити за наш народ, да је српска елита затуцана и ограничена,  паланачка и корумпирана, да упорно покушавамо да обранимо нешто што више историјски не може да опстане, да морамо одмах да се вратимо својим српским коренима, да морамо да бранимо наше националне интересе,  наше достојанство и наш поглед на свет, да у тој борби немамо европске савезнике, јер је српски Вођа својом бахатошћу и понижавањем отерао све савезнике од себе, да српски естардни историчари немају историјску свест, да нису спремни да се жртвују за више идеале, да су одани сулудој политици Вође и да ће, на крају свих крајева, Срби крваво платити своје заблуде и немање памети, јер од историје, учитељице живота, ништа нису научили.

Други пример нашег погрешног историјског односа према Европи је велико страдање Срба у Првом великом клању, кад смо изгубили 1.247.435 људи или 62 % мушког радног становништва, што је цена слободе коју није платио ниједан други народ, само због тога што нисмо прихватили да Германи прођу кроз Србију, како је некада пролазио Барбароса, да пречицом крену на Drang nach Osten, да што пре стигну до нафтних каспијских басена, јер се тамо водила главна битка великих сила око поделе природних ресурса новог енергетског горива, нисмо уопште  били интересантни крсташима, они су хтели да обезбеде нова горива за свој брзи индустријски развој и развој тек основане аутомобилске индустрије, зато су морали да журе ка земљама које су имале велике природне фосилне ресурсе, па су читаву деценију пре избијања рата понудили независној Србији одличне услове нагодбе за пролазак преко њене територије, контролу од севера Секешвехервара до југа луке у Солуну, привилегије у трговини са Аустријом, плаћање свих ресурса које се буду користили у току проласка кроз Србију, без икаквог нашег учешћа у тим војним операцијама на Истоку, понудили су врло конкретну и коректну комерцијалну понуду, коју би сигурно одмах прихватили краљ Бодин и велики жупан Немања, понуду која нас је чинила неутралним у рату који се спремао, империјалном рату за поделу колонија између великих сила, али наша задојена  и заведена национална елита, својеглава и бандоглава, празноглава,опила се националним причама о супростављању надирућем агресивном империјализму, ништа није разумела шта се дешава у свету, насела је на велику превару Фамилије, која је настојала да рат избије по сваку цену, јер су финансирали обе зараћене стране и увећавали енормно своје породично богатство, који су радили на томе да свргну царску породицу у Русији, јер им није дала могућност да контролишу Централну банку Русије, цар Николај је одбио да банкари Фамилије преузму Централну банку, као што су 24.12.1913 на превару преузели ФЕД и направили своју приватну емисиону банку, јер онај, како су се хвалили, ко емитује новац, тај влада државом, па је тим својим категоричним одбијањем цар Николај потписао себи и породици сигурну смртну пресуду , Фамилија је уложила 20 милиона долара за тај пројекат претварања капиталистичке Русије, која је била у индустријском уздизању, у прву марксиситичко-комунистичку државу  и обезбедила је сву логистику да Лењин и његова банда комуниста, који су већ имали искуства из пљачкања банака, изврше бољшевичку револуцију и направе Савез  совјетских социјалистичких република –СССР, док су Срби, изашавши из рата са савезницима као велики победници, уз библијске жртве, направили катастрофалну грешку, захваљујући алавости Николе Пашића и грамзивости  престолонаследника Александра Карађорђевића, па су потпуно непромишљено и без икаквог озбиљног математичког прорачуна ушли у у заједничку државу са Словенцима и Хрватима, што нам је донело велике невоље све до данашњих дана.

Већ после две деценије, видело се да је неодржива творевина јужнословенских народа, јер су Срби тој државној заједници подарили своју државност и историјски легитимитет Победника, док су Словенци и Хрвати ушли у тај брак само привремено, што, морам да признам уопште нису ни скривали, чекајући неку бољу прилику, пошто су се плашили да у поновљеном брак са Аустријанцима и Италијанима могу потпуно да изгубе свој национални идентитет, па су се брже боље окренули браћи Србима, јер ће им у том загрљају бити боље, моћи ће да сачувају свој национални идентитет и да, када се укаже прва згодна прилика, напусте ту јужнословенску привремену државу, јер им више неће требати, пошто ће имати своје сопствене независне националне државе, али српска политичка елита то ништа није разумела, није видела даље од своје војничке шапке, прелазила је спокојно преко свих тих чињеница, братски наивно и простодушно, површно и незаинтересовано, траљаво и трапаво, без задње мисле,  као да су заборавили колике су жртве морали да положе да би имали своју слободу и своју државу, част изузецима, попут Косте Стојановића и Живојина Мишића, који су се противили таквој организованој државној заједници, тврдећи да она као таква не може да функциониише, не због Срба, него због Словенаца и Хрвата, па је било  потпуно природно и логично очекивати да се таква накарадна заједница брзо распадне, без опаљеног метка, на само почетку априлског рата 1941. године, што је довело Србе директно под удар, геноцид нациста, који су кривце за пропаст Германа у Првом великом клању видели искључиво у тим ратничким Србима, када пажљивије погледате недавно пронађену, заборављену фотографију на којој Хитлер, у присуству двојице  укочених немачких официра, посматра спомен таблу из Сарајева, која му је специјално донета за ту прилику, када се већ налазио у свом ратном , штабном вагону, таблу на којој је чирилицом била написана захвалност  српског народа храбром Гаврилу Принципу за остварену слободу,онда можете да приметите да је Хитлер, прекрстивши руке, подсвесна радња да се зашити, стајао мистично опчињен том спомен плочом, да је искривио доњу усницу, јер је гризе, да двојица официра нетремице гледају у свога вољеног Фирера, да са страхом очекују његову рекацију и да нико од њих тројице уопште не обраћа пажњу на присутног фотографа,  као да фотограф није ни присутан, као да се ради о генијалној рембрантовској слици у којој је сликар, све по сећању, снагом свог уметничког талента, успео да ухвати тај тренутак Ишекивања, тренутак одлуке, тренутак неког историјског патоса, тренутак када се доносе тешке и судбоносне историјске одлуке, када стојите сами пред Историјом, тренутак када се, макар у делу подсвести и једном делићу секунде Фирер још једном преиспитује, размишља, не двоуми се, зна он да нема више повратка, нема назад,  нема никакве више сумње, мора се провиђење Аријеваца остварити, али  лелујава неизвесност је, ипак,  присутна на његовом лицу, чудна нека забринутост, шта га то поново чека у сукобу са древним Србима, чији је знак рађања и обнављања природе узео за нацистички знак свастике, чија винчанска слова гледа на тој тамној плочи, гледа то најстарије цивилизацијско писмо, не зна да га прочита, али зна шта пише на спомен плочи, која је подигнута на наслоне столице, немачки педантно су постављене две хартије старих новина испод мермера, да се рукохвати столице не оштете, читав вагон је затамљен навученим и набраним завесама, упаљен је мали, округли лустер, изнад главе Фирера, уредно очешљани раздељак наглашава да су све одлуке већ донете, поза је заузета за Историју, светлост  се разлива и осветљава лица све тројице, на горњем делу улазних врата се види одсјај лампе и назиру се на стаклу силуете леђа укочених официра, све је добро упаковано , остаје само наредба да казнене експедиције поново крену на непослушне Србе и да их у Другом великом клању побију до 1.200.000  људи, да их казне  за изгубљени Први велики рат, да их казне за тог одважног и храброг Гаврила Принципа, који је постао мит, легенда, који се усудио да искорачи у Историју, који, ето, и на тој мермерној плочи, заваљеној уназад, да се боље виде слова,поносно пркоси погледу свемоћног Фирера, терајући га да се заштити, да прекрсти руке на грудима и да накупљену енергију пораза и разочарања сачува само за себе, пркоси и опомиње, изазива, нервира, да Фирер мора да гризе доњу усницу, јер зна Фирер добро да ће се Срби побунити, већ су одбили  све његове понуде, које је послао преко верног сарадника Рибентропа, неће лудаци да се нагоде, одбили су арогантно и безобразно, изашли су самоорганизовано на  улице свих градова Србије и срушили Пакт са Немачком, срушили су последњи мост који их је делио од геноцида, све нацистичке предлоге су попљували и бацили под ноге, проклети Срби, дивљи и непокорни, морају да буду строго кажљени за непослушност Фиреру.

То је била вековна политика Европе према Србима и ту се ништа није променило, јер се ми нисмо дозвали памети, пошто не можемо очекивати од крсташа да се сами промене и да постну бољи према нама, него морамо ми, вођени својом историјском памети, да направимо нову националну стратегију и да никада више не поновимо трагичне грешке из прошлости.

SHARE