Početna Tekstovi БАЛКАН И СРПСКО ПИТАЊЕ – РУСИЈА – поглавље шест

БАЛКАН И СРПСКО ПИТАЊЕ – РУСИЈА – поглавље шест

5740
0
SHARE

РУСИЈА

Писати о односима Русије и Србије почетком овог века и критиковати нашу погрешну политику према пробуђеној и уздигнутој Русији, могуће је само ако познајемо добро историјске токове и ако знамо да је рушењем Берлинског зида, када је  совјетска социјалистичка империја доживела свој коначни крах, када је отпочела бандитска транзиција, када су реформе Горбачова и распродаје државе од стране пијаног Јељцина довеле до потпуне пропасти државе и народа,  да је настала у свету превласт само једне светске силе САД, која је завела униполаран свет, која је читавом некадашњем социјалистичком свету наметнула неолибералну идеологију и лаж о слободном тржишту, демократији и људским правима, настојећи тако да их, као нижу словенску расу, покоре и колонизирају.

Применом Вашингтонског консенсуса Русија је доживела свој економски суноврат и како сам од 1990.године имао своје пословне интересе у Русији, како сам свакога месеца по неколико дана проводио на руском тржишту, како сам радио на оснивању прве приватне банке у Москви, имао сам сусрете са свим водећим људима у држави, са председницима и министрима, са руским генералима, банкарима и пословним људима, тако да сам сведок једног мрачног доба намерног уништавања руске државе и народа, уништавање руског идентитета и понижавања једне велике нације и велике културе од стране, наводно, развијене Западне цивилизације, која је радила на томе да преузме богате природне руске ресурсе и да потрошачком цивилизацијом поробе православне шизматике.

Вековни сан крсташа о поробљавању Русије и искоришћавању њених природних богатстава  је био пред остварењем, парола да толика природна богатства не могу да припадају само једној земљи, него да та природна богатства треба да припадну читавом свету, била је подлост и поквареност опасних неолибералних демагога и крвавих економских убица, који, на моје питање – да ли то значи да су и нафтни шкриљци, рецимо, у САД власништво читавог света, посматрају ме презриво и запрепашћено, откуд ми само слобода и право да постављам тако неумесна питања, одговарају да је то глупост и да су ти нафтни шкриљци само власништво САД. Сведок сам тог мрачног периода пропасти Русије и руског народа, сведок сам како су економске убице уништавале националне економије источноевропских земаља, сведок сам како су настајали руски олигарски, тапкароши карата испред Бољшог театра, таксисти, магационери, пропали пиљари или провинционалне замлате и лопови, преваранти и пробисвети, који су користили своје добре политичке везе у врху државе да се преко ноћи обогате, бесрамно крадући државу и све њене националне ресурсе, сведок сам како су комунистички политичари постајали капиталисти, како су се комсомолци преображавали у јапијевце, сведок сам успона нове капиталистичке класе у Русији, која је била без националног идентитета, примитивна и простачка, некултурна и похлепна, сведок сам како су се огромни државни ресурси и државна финансијска средства слила у руке те нове грамзиве, привилеговане касте руских политичара и олигарха.

Било је срамно гледати те политичке скотове и тај корумпирани олош како уништавају своју државу, како пљачкају свој народ, како се такмиче пред странцима ко ће веће преваре да направи и ко ће више новца да изнесе ван Русије. Било је срамно гледати и слушати како се ти, новокомпоновани богаташи, стиде што су Руси, како причају да купују виле по Лондону од 98 соба, градоначелник Москве Јуриј Лушков се у мом присуству хвалио да толико соба има у његовом замку, на моје питање како може да спава истовремено у толико соба, бесно је искривио лице и окренуо главу на другу страну, према својој грозној, ружној и грамзивој жентурачи, простакуши и помпадурки, која је имала такву политичку моћ да је могла да скреће праве московске булеваре од шест трака за двеста  метара у страну, како би блокове својих облакодера, које је њена компанија ексклузивно подизала, могла да упакује на једном месту за даљу продају. Било је понижавајуће посматрати како дојучерашњи комсомолци и партијски апаратчици постају богати банкари, нафтни магнати,  краљеви некретнина, бакра, алуминијума, угља, како постају хотелијери и власници најгледанијих телевизија. Било је смешно посматрати сав тај кич руских помпадура и помпадурки, нове транзиционе буржоазије, која није знала да се понаша, која је све хтела да проба и која је бахато и неумерено гутала и куповала потрошачка добра на Западу, који се сервилно клањао тим разбојницима све док су им доносили баснословне депозите у њихове банке и док су руски новобогаташи лудачки све куповали ,не питајући за цену и не цењкајући се, него онако, по руски, широке руке и ђутуре. Било ми је смешно када сам у Милану, у продавници обуће, случајно присуствовао покушају једног руског мужика из Сибира, из Тјумена, сећам се да је рекао да је власник неколико нафтних компанија, једног здепастог и главатог баћушке, широких рамена, чупавог сибирског медведа, који је упорно покушавао, урлајући на своју уплашену женицу, да угура батасту ножурду, са стопалом у облику медвеђе шапе, у елегентну италијанску шими ципелу.

Велико богатсво руских политичара и олигарха је настало на брзом пљачкању државе, преко ноћи, нагло, отимањем на сваком месту, а мени се та руска нова елита, коју сам у пословима све више почео да срећем, прилично гадила, презирао сам њихову бахатост и немање стила, њихову уображеност и вређање обичног руског човека, избегавао сам да се са њима приватно дружим и онда сам, током 1993.године, одбијајући било какве велике и уносне послове, одлучио да затворим своју компанију и да се пословно повучем са тог тржишта, јер нисам хтео да учествујем у тим пљачкама, јер такви штетни и намештени послови нису се уклапали у моју пословну философију и моје духовне вредности. Нисам то хтео да радим у мојој држави, зашто би то радио у братској држави, која се налазила на коленима и која је сваког часа очекивала да буде подељена на десетак нових држава и да тако постане коначно колонизована и прекрштена од Инквизитора.

На једном од последњих састанак у министарсву финансија у Москви, негде пред крај те 1993. године, разговарало се заједно са Централном банком о економској политици и курсу рубље, изнео сам свој став да је рубља прецењена, да држава нема никакве развојне економске политике, да нема домаће производње, да није добра економска политика извоза сировина, да то није одрживо на дуги рок, да се врши криминална распродаја националних ресурса, да нема извоза, да је све базирано да увозу, да се врши ненормално раслојавање у друштву, да је криминал на улицама последица криминала у врху власти и да ће, ако се овакво стање настави, сигурно доћи до потпуног економског колапса и пропасти националне валуте. Корумпиране политичке структуре, доведене на власт да би примењивали неолиберални концепт економског убијања Русије, оштро су се супроставиле оваквим оценама, напали су ме и похвално истицале како су радње пуне разноврсне увозне робе, да грађани могу да купе све што пожеле и да је време совјетског социјализма и несташица прошло, да Русија храбро граби у развијени капитализам, да је рубља стабилна и да нико ту стабилност неће моћи да угрози.

Одустао сам од било каквих даљих расправа са задојеним неолибералима, арогантним и искључивим бирократама, углађеним фашистима, који су се клањали мултинационалним корпорацијама и штитили интересе тих корпорација, корумпираним битангама који су омогућили да се изврши пљачкање Русије. Видео сам да је бесмислено било  даље расправљање, да је то само губљење времена и одлучио сам да се коначно повучем. Одлазио сам касније неколико пута годишње у Русију, на позив руским пријатеља, да им саветима помогнем око њихових послова, али више нисам имао имао састанке са људима који су управљали државом.

Русија је тонула све више у криминалне пљачке и потпуно национално расуло. Народ је био незапослен, сиромашан и незадовољан. Политичари и олигарси су били  опседнути  својим надметањем ко ће више и за краће време да украде новца из државе. Последице неолибералне шок терапије и операције без анастезије су довеле Русију до самог банкрота. Банкрот се догодио 19.августа 1998.године, када је у једном дану рубља пропала 400 одсто и када је дошло до потпуног финансијског слома државе.

Настало је опште расуло у друштву и претила је опасност је да дође до грађанског рата.

Нажалост, остварио се онај најгори сценарио о коме сам, пет година раније, отворено говорио и опомињао да ће се сигурно догодити. Тада није нико из власти хтео да чује моја упозорења.

У преломним историјским догађајима за једну државу и нацију, када се све урушава и обесмишљава, поготово када такву разарајућу и штетну унутрашњу политику по руске националне интересе подржавају стране обавештајне службе једине Империје, које су сигурне, опуштене и самоуверене да могу, када год то пожеле, да потпуно раздробе, смрве и поделе велику Русију, да је затру у корену и да више никада не буде државе која ће носити назив Русија, у тим, дакле, преломним тренуцима, када се ломи судбина државе и нације, врло је важно било да се појави нека организована национална снага која ће се супроставити тој погибељној издајничкој политици и која ће зауставити даље уништавање државе и народа. Једна организована снага или, чак, једна историјска личност, која ће имати снаге да заустави ту националну пропаст.

Русија је имала, ако тако могу да напишем, велику срећу. Појавила се та једна организована снага и појавио се тај један способан човек, чије су заједничке особине биле да су волели Русију и да више нису могли да трпе толика понижавања Русије ,толика уништавања државе,нису могли више да поднесу издајничку политику која је довела државу до банкротства и до потпуног распада. Та национална снага је била огранак државне безбедности  Сан Петербурга и  тај човек је био бивши градоначелник Сан Петербурга, професор Анатолиј Собчак, који је био истински реформатор и који је организовао припаднике државне службе Сан Петербурга да се супроставе прогресивном лудилу изгубљеног и уцењеног Бориса Јељцина. Професор Собчак је одлучио да оде, заједно са својим најближим сарадницима,  до председника Јелцина и да га замоли да се  сам повуче, да власт уступи некоме другоме, млађем, окретнијем и вештијем, некоме ко ће бити способан и одговоран да ради на  спасу  угрожене  државе и нације.

Био је то добро осмишљени мирни државни удар, који је извршен захваљујући великом ауторитету професора Собчака, који је тада био увелико болестан, лечио се од тешке болести, али је у пресудном тренутку прихватио, знајући да се ради о судбоносним данима за државу и нацију, да се ангажује, да окупи и повеже одважне људе , да  са њима оде на састанак са Јељцином и да направи договор  о његовом повлачењу из политике. Морамо да признамо да је Јељцин био врло кооперативан, необично разуман, историјски трезан, да је схватио да нема избора, према мојим сазнањима, када је група за преговоре ушла у кабинет, био је престрашен и молио је да не буде убијен, понудио је потпуну сарадњу, на све је био спреман, прихватио је да се добровољно повуче из политике  и тражио је само  да се  његова породица не дира, да јој се нико не свети, тако да је преузимање власти , за крваве руске историјске прилике, протекло у  беспрекорном миру и уз обострано уважавање.

Професора Собчака сам први пут упознао крајем 1991 године у Сан Петрбургу, на самом почетку његовог политичког успона, пола године је већ био градоначелник, касније сам га сретао још неколико пута и он је оставио на мене утисак једног изузено образованог, културног, васпитаног, просвећеног и паметног државника, који се разликовао од тадашњих свих руских политичара, био је посвећен своме послу и желео је истински да мења и реформише Русију.

Након одласка Јељцина, професор Собчак је инсистирао да на чело државе дође не толико познат јавности Владимир Путин, човек из Службе, одан и проверен, човек који је прошао све контраобавештајне  обуке и који је, након повратка у Русију 1990 године из Источне Немачке, када није знао да ли да постане таксиста или да остане у Служби, примљен у кабинет Собчака, који га је обучавао, вежбао, уводио у државне послове, стао иза њега и усмеравао га да временом преузима све веће државне функције.

Тако је Владимир Путин без избора, уз подршку Службе и самога професора Собчака, дошао на власт и тако је отпочео данашњи препород и уздизање Русије до позиције да је постала нова Империја.

Србија, нажалост, није имала тако историјски  одговорну Службу државне безбедности, није имала тако спсобног и предузимљивог човека из Службе као што је то био професор Собчак и нисмо могли, у преломним историјским временима, да повучемо велике историјске потезе, да избегнемо ратове, разарања и исељавања, губитак територије и егзодус нације, него смо били жртве суманутости наших политичких вођа, који су нас, својом бахатом и непромишљеном политиком, довели до данашње пропасти.

Владимир Путин је показао да није узалуд добио подршку и поверење својих претпостављених у Сан Петербургу, оправдао је сва њихова очекивања и успео је да заустави распад Русије, да поврати Русију на међународну сцену као великог светског играча, успео је да од Русије направи нову империју, успео је да се одупре америчком каубојском империјализму, успео је да поврати достојанство обичног руског човека и да му улије наду и веру да није срамота да буде Рус, успео је да заустави пљачкање и распродају националног богатства, успео је да ногом стане олигарсима за врат, успео је да уозбиљи државну политику и успео је да преокрене односе у свету, да охрабри друге покорене земље да му се придруже у борби против америчког неолибералног капитализма и фашизма мултинационалних корпорација.

Може се написати читава једна књига како је лукави Путин надмудрио вашингтонску администрацију, како је вешто замајавао бриселске чиновнике, како је освајао светске медије и добијао наклоност покорених и обесправљених  држава, како се претварао да је невешт у вођењу државе и  како је куповао драгоцено време за себе, певајући холивудским блесанима, изигравајући мачо мена,  возећи моторе, подморнице, авионе и показујући своје џудо захвате на струњачама,намерно је замајавао и забављао светско јавно мњење, намерно је упалио рефлекторе и усмерио сву пажњу Великог Брата на своје личне вештине и способности, купујући тако време само из једног разлога, кључног разлога, коме је толике година стремио, намераво је, наиме, да тајно, без великих прича, наоружа Русију, да је добро војно опреми,желео је да има врхунско технолошко наоружање, желео је да има у свом наоружању најновије изуме технике, јер је добро знао да врло брзо следи фронтални сукоб са Империјом у растројству, да следи директан сукоб, да ће морати брзо да одмере снаге и да мора да буде спрема за тај оружани сукоб, за ту демонстрацију силе, мора да има такво савремено оружје да изненади гангстере са Вол Стрит, да задиви политичке дилетанте у Белој Кући и да преплаши генерале у Пентагону. Једини начин да се супростави бандитизму и разбојништву пијаних каубоја, који ваде револвере и пуцају свуда куда се окрену, једини начин да им се одупре је да им покаже зубе, да им покаже да и он коња за трку има, да је његов коњ спремнији за трку и да ће сигурно победити.

Владимир Путин је заокруживао своју државотворну политику у петнаест година своје владавине, имао је довољно препредености и промишљености да не наседне на отворене провокације  ЦИА, која је спремала замке у које је требао да се ухвати та немирна степска лисица, која се никако не може  да ухвати ни за главу нити за велики реп, који је непредвидив, коме не цуре поверљиве информације из државе, док он после неколико сати, као одличан контраобавештајац, зна које су намере ЦИА и шта се спрема у Белој кући, који је смирио Чечене и лукаво пустио привилегованог Кадирова да их контролише и усмерава, који је руским муслиманима саградио највећу џамију у Москви и позвао их да буду већи Руси од православаца, који је кримским Татарима почео да гради светилиште, кога они нису имали, који је Грузији показао зубе и препотентног мекушца Сакашвилија довео до капитулације и личног лудила, који није насео на америчку провокацију да војском упадне у Украјину, знајући да је то велика опасност да га оптуже за изазивање Трећег светског рата, остао је стрпљив и доследан на све нацистичке нападе из Кијева, одлучивши да помаже Русима у Украјини да добију своју нову државу, који није био спреман да одбрани Либију, јер му се нису поклопила пролазна времена у припреми за одбрану од НАТО зликоваца, који је остао смирен и када је  Ердоган наредио, додворавајући се Вашингтону, да се погоди руски авион у Сирији и да се онако свирепо убије руски пилот, све је то Путин вешто балансирао, задавао ударце и повлачио се, показивао бес и шкргутао зубима, осмехивао се и претварао да га не занима светска политика, бавио се, наводно, неважним стварима у Русији и одвлачио пажњу јавности на свој обрачун са непокорним олигарсима Ходорковским и Березовским, на затварање плаћених невладиних организација и на забране одржавање параде ЛГБТ популације, све је друго радио  само да би у времену које му је преостало и које је брзо пролазило,  успео да  војно ојача Русију, да подигне националну свест апатичним и разочараним Русима, да им улије изгубљено самопоуздање и да отвори једну нову страницу у светској историји.

Кутузовљева стратегија чекања и тајно наоружавање су се показале исправном. Када је проценио да је све добро заокружио, одлучио је да покаже своју нараслу снагу. Сибирски медвед се нагло усправио и својом риком продрмао читаву планету.

Прекретница у односу са Империјом у растројству је била Сирија. У Сирији је одлучио да  покаже снагу свог новог оружја. Сирија је била Путинова одлучујућа Стаљинградска битка. Није више имао маневра за повлачења и уступке. Морао је да се одлучи. Није му било тешко да донесе одлуку о војној интервенцији у Сирији, јер је увелико био спрема за ту интервенцију. Написао сам већ неколико текстова о томе и нагласио сам да је више помогло у остваривању заустављања непристојне и неиздрживе доминације  Империје у свету ти тачни погоци руских ракета у Сирији на положаје исламских терориста са удаљености од 1.600 км, него сви деценијски, безуспешни политички преговори о разоружању и контроли ракета са дугим дометом. Тачни погоци руских ракета и уништавање положаја исламских теророриста, довели су до тренутног отрежњења Пентагона, који је био поражен тим руским војним успесима и новим оружјем, а када је са подморнице „ ТУЛА“ у Баренцовом мору испаљена интерконтинентална ракета  са течним горивом „ СИНЕВА“,  која може да носи нуклеране бојеве главе на раздаљину од 12.000 км, онда је Пентагон схватио да је изгубио трку у наоружању са Русијом, да мора да се мења америчка политика у свету, да Русија постаје нова светска сила и да није добро отпочињати рат са Русијом, јер у америчкој војсци нема ни мотива ни морала за један такав рат, који би унапред био изгубљен, па је много мудрије да Бела кућа спусти тензије, да не води досадашњу  политику светског жандара и да мора да остави простор и другим земљама да воде самостално политику, док Вол Стрит, према мишљењу Пентагона, треба одмах уштројити, јер не праве само проблем финансијама читавог света, него највећи проблем су направили у својој сопственој кући, коју су довели до потпуног финансијског слома и краха.

Владимир Путин је постао данас симбол националног отпора неолибералном фашизму и он то добро зна, отуда његова тежња да направи Евроазијску унију, БРИКС или Шангајску групу, савезе заинтересованих  националних држава  које хоће да се повезују на један нов, другачији начин, него што је повезана централизована бриселска ЕУ, све са својим комесарима за утеривање страха и стандарда, националне државе желе да се повежу на конфедералном принципу, тако да свака држава задржава свој државни суверенитет и свој национални идентитет. То је потреба данашњег доба. Нико не жели да му Фамилија и Велики Брат испирају мозак и да одређују коју ће храну јести, коју музику ће слушати, шта ће да уче њихова деца у школама и како ће се народи понашати у својим кућама, нико не жели да се сви стандардизујемо и да постанемо потрошачки конзументи, фах идиоти, дебили и кретени, него желимо да државе и народи задрже своје различитости, јер у тим различитостима је садржана клица опстанка наше уморне и силоване цивилизације.

Историјска улога Владимира Путина је у томе што је успео да поново уздигне пропалу и поклекну Русију, успео је да успостави равнотежу у свету, успео је да окупи око себе и друге велике силе, које имају права и обавезе да учествују у доношењу планетарних одлука, попут Кине, Индије, Бразила, Ирана и других земаља, које се ослобађају полувековне америчке доминације и контроле и које желе да равноправно учествују у доношењу важних планетраних одлука.

Владимир Путин је једини политичар који би данас победио у готово свим земљама ЕУ, уколико би се кандидовао на њиховим слободним изборима, јер народи остареле и разорене Европе траже  озбиљногдржавника, који има визију, одважност и способност да поведе државу и да заштити национални идентитет сваког народа. Нарастањем светске економске кризе, повлачењем погрешних економских мера актуелне европске власти у Бриселу, непресталним штампањем долара и евра без покрића, падом привредне активности, губитком енергетског потенцијала за развој, пропашћу мултикултурализма у Европи, мигрантска криза и нарастање неонацистичких странака, све су то докази да Европа данас тражи свој спас, да тражи излаз из провалије у коју је упала и да Европа не може сама да се избави из те невоље у којој се налази. Предложио сам да спас Европе отпочне прављењем чврстог европског савеза на релацији Рим-Парис- Берлин- Москва, јер то је, према моме мишљењу, једини начин да се Европа избори са свим својим сложеним проблемима, да се окрене себи и своме народу, да се одбрани независност суверених европских држава и да се коначно, за сва времена, ослободи непрекидног туторства и надзора Вашингтона. Савез са Русијом је једини природни савез коме Европа треба да стреми и сваки покушај да се Европа доведе у сукоб са Русијом, попут ове непромишљене и штетне одлуке да се Русији уведу санкције, на чему упорно инсистирају САД, нанеће огромне штете Европи и гурнуће је у још већу трагедију.

Препредени државник Путин то јако добро зна. Он је успео да наметне свету своју политику, јер доследно и педантно испуњава све преузете обавезе према својим партнерима и савезницима, држи се потписаних уговора и међународног права, нема колонијалних аспирација према својим партнерима, прихвата различитост као добру страну међусобних односа, не оставља на цедилу своје пријатеље, одан је и поверљив,  тако да добија све већи број позива од суверених држава за стратешко повезивање. Свестан је снаге Русије, игра на ту снагу, успео је да постигне ефекат изненађења, засенио је многе који нису веровали у војно наоружање Русије, стекао је добру предност у овом дугачком и тешком дипломатском рату за одбрану државног суверенитета земаља и  њиховог националног идентитета, остварио је постављене задатке и нема разлога да непотребно срља и жури у међународној политици. Могу чак да кажем да је Путин толико супериорнији у односу на све европске и америчке политичаре да то виде и грађани у тим државама, те отуда толика популарност Путина у њиховим државама. Мислим да се Путин данас поиграва са тим европским и америчким политичарима, инфалтиним дилетантима, који немају ни знања нити снаге да управљају својим државама, који су обичне марионете и лутке на концу Великог Брата.

Да ли је Путин савршен? Непогрешив?  Да ли има неких мана?

Упркос свим овим похвалама, које сам написао за геостратешку политику Владимира Путина, која је показала да се Русија вратила на велика врата у светску политику, да је постала Империја и да ,без њихове сагласности или договора са њом, није више могуће водити светску политику, упркос, дакле, свему томе што сам овде написао, више од деценију пишем и критикујем Путинове погрешне потезе у унутрашњој политици у Русији. Потезе који су довеле до тога да је излазност бирача на изборима у септембру била једва 40%, што је велики шамар за  руску демократију и саму изабрану власт, што, опет, показује да су мајска истраживања 2016 била тачна, када је објављено да  преко 64% грађана не подржава садашње економску политику Владе, који сматрају да Русија примењује погрешан економски модел и који траже да се на економском плану у држави нешто хитно мора да мења. Покушао сам у неколико наврата да људима који воде економску политику у Русији да објасним да је тај концепт ,који се примењује, погрешан, покушао сам Путиновим људима да објасним да је главна системска грешка у неолебералном концепту који се и даље спроводи у Русији, да је проблем економске политике сконцентрисан у Влади и Централној банци, да тамо раде чиновници који су под директним надзором финансијских гангстера из Голдман Сакаса, да таква економска политика није одржива, да нема привредног раста и да је рубља поново угрожена. Написао сам писмо за Владимира Путина   у октобру 2014 , на предлог мојих руских пријатеља, доставио га Путиновим људима и замолио их да му предају то писмо. У том писму сам написао да ће, уколико се ништа не буде променило у економској политици Русије, рубља врло брзо да потоне, што се десило у наредној години, када је рубља, у једном тренутку, чак и двосотруко потонула, навео сам нелогичности економске политике и изнео проблем са велики одливом капитала из Русије, али то моје стручно писмо, нажалост, није стигло до Путина, јер су се његови људи уплашили.

Зашто су се уплашили?

Е, то је проблем начина Путинове владавине, која је добила царске облике и која није добра за Републику и Демократију, што се показало и малом излазношћу на последњим одржаним парламентарним изборима. Мишљења сам да Путин мора да промени тај бирократизовани, корумпирани чиновнички апарат, који му није одан, који се плаши Цара, али који изнутра, полако и темељно, руши успостављено царство  и ако се буде занемарила та чињеница, онда је то јако опасно и за саму Русију. Заокрет је нужан у унутрашњој политици и верујем да ће Путин, као одговоран државник, имати довољно снаге да изврши снажни заокрет, да ће морати да истински демократизује државу, што неће угрозити његову популарност, напротив, мислим да ће темељним реформама много више подршке добити од народа, да ће морати коначно да се обрачуна са корупцијом и олигарсима, јер није нормално да један блентави тајкун, који делује као да никада није ишао у ниједну школу, купује јахту од 227 милиона долара, да се иживљава, док је минимална плата у Русији око 300 евра и од те плате милиони људи не могу да преживе. Прошло је време обазривости Путина према олигарсима, наводио је давно примере како је у младости у дворишту зграде, где је одрастао и где су се као деца играли, ловио пацове и како је пазио да  их  не доведе у мртав ћошак, у безизлазну ситуацију, јер су очајни пацови могли да скоче на њега, данас је Путин толико моћан да може да се законски обрачуна са олигарсима и да им национализују сву имовину, јер, ако ћемо отворено да говоримо, та имовина  и припада руској држави и народу и треба је вратити правим власницима.

Али, нека то остане у даљој надлежности Владимира Путина.

Покушао сам да приближим читаоцима право стање политике у Русији, покушао сам да изнесем своје виђење политике самог Владимира Путина, не због тога да бих само анализирао ту политику и изналазио неке неважне погрешке у тој политици, него да бисмо знали како уистину ствари стоје у Русији и шта треба Србија да учини у својој спољној политици, како више не бисмо лутали и чинили тешке историсјке грешке, које су нас скупо коштале. Ова политичка анализа, која је обогаћена мојим сведочанствима из доба када сам почео да послујем у Русији, имала је за циљ да српској јавности олакша да препозна које стратешке одлуке наша држава мора да донесе, уколико заиста желимо да се спасимо и да изађемо из садашњег стања распада државе и нације.

Зато прелазим на решења и предлоге мера које Србија мора да предузме, ако мислимо да опстанемо у немирним и несигурним временима која следе.

Потпуно је јасно, за све оне који имају политичку мудрост и који су политички објективни, да би Брисел и Вашингтон одавно уништили Србију да се није путиновска Русија уздигла и да није постала светска сила. Путинова везаност за Србију је једним делом личне природе, јер поштује све оно што су Срби учинили за Русе, нарочито је био поносан на допринос који је гроф Сава Владиславић Рагузински учинио за Русију, формирање прве државне службе безбедности, вођење мудре спољне политике цара Петра Великог и повлачење државне границе према Кини, другим делом, Путин на Србију гледа из своје императорске перспективе и својих интереса Империје у уздизању.

Србија је окружена НАТО земљама или земљама које теже да уђу у НАТО, притиснути смо од стране бриселских комесара да признамо капитулацију и да се одрекнемо Косова и Метохије, што је ова издајничка власт урадила потписивањем Бриселског споразума, спремили су нам, као казну што смо реметилачки фактор на Балкану, да нам узму Рашку област или Санџак, да нам преотму Војводину, да нас сведу на Београдски пашалук и да иселе и раселе Србе из Србије, тако да преостали Срби могу сви да стану под једну осушену шљиву, јер смо и ми, ето праве метафоре, само осушено дрво једног древног подунавског народа који је Европи подарио прву цивилизацију, културу и писменост.

Захваљујући Русији и Владимиру Путину то дељење и кажњавање Србије се није догодило. У свом геостратешком рату са САД, ојачаној Русији и лукавом Путину је врло важно да прошири зоне свог политичког утицаја, да могуће ратне фронтове у евентуалном сукобу са НАТО зликовцима помери што даље од руске границе, да стане иза својих савезника, да их наоружа и да им омогући да одбране државну сувереност и национални идентитет. Према мом мишљењу и сазнањима које имам из Кремља, Путин неће да дозволи да Балкан буде ван његовог утицаја и летошња посета руској капели у Словенији, на планинском превоју Вршић, на граници према Аустрији, политичка је порука Бриселу и Вашингтону где се завршава граница руских политичких интереса.

У тој геостратешкој игри на Балкану, Путин рачуна да је Србија његов једини искрени савезник, без обзира што Србију од 2000.године до данас воде амерички плаћеници и издајници, које контролише ЦИА и који раде против интересе Србије и Срба, али стрпљиви Путин верује да је то само тако привремено и да ће српски слободарски дух наћи начина да се ослободи освајачког јарма. Он не може озбиљније да помогне Србији, јер сви српски председници и премијери, укључујући и лажног националисту, неспособног Коштуницу, нису имали никакву визију какав однос хоће са Русијом и Путину није преостало ништа друго него да се наоружа стрпљењем џудисте и да чека да се у Србији појаве родољубиве снаге, које ће преузети управљање државом и које ће направити нову националну стратегију за решавање српског националног питања на Балкану.

Потпуно је јасно да Србија не може  да опстане у окружењу ЕУ и НАТО земаља, уколико не буде судбински везана за Русију. То везивање не значи, како злонамерни пропагатори атланског савеза истичу, да Србија буде руска губернија. Србија није руска губернија и никада то не треба ни да постане. Срби и Руси су братски народи, али ми се значајно разликујемо, што је добро за ближу сарадњу два народа. Нико ни не тражи да Србија постане руска губернија. Али, ако реално посматрамо данашњу геостратешку позицију Србије, онда је потпуно јасно да нема будућности у банкротираној ЕУ, која свакога дана све више пропада, која се претвара у пропалу Југославију,  а Срби имају јако лоша скуства са југословенским моделом заједничке државе, па би њен улазак у ЕУ, уколико би се, после свих условљавања и претњи, ипак, некако и догодио,  сигурно довео до потпуног нестанка Србије и до асимилиције Срба од стране других европских народа.

Зато је политика актуелне власти у Србији да се срља у брзи улазак у ЕУ и да се, истовремено, има добар однос са Русијом, да се не би замерили Русији, потпуно погрешна политика, државотворно неодржива и национално штетна стратегија, то је практично немогућа мисија дилетаната на власти, који живе у уверењу да се може поновити политика Јосипа Броза на Балкану, да се може седети на две столице, да умиљато јагње може да сиса две мајке, да се можемо бити пуноправна чланица ЕУ и да се не морају уводи санкције Русији, да се не мора да усклађује спољна политика Србије са спољном политиком ЕУ, већ да ми можемо да водимо неку своју самосталну, шизофрену спољну политику, не марећи за Брисел и Вашингтон, јер таква спољна политика није у нашем националном интересу.

Просто је несхватљиво да српски државни врх верује да може тако дилетантски да замајава две велике силе, да може да вуче за нос крсташе без икаквих последица и да могу да убирају тако поене за вођење своје неуспешне унутрашње политике, која се заснива на лажима, обманама, претњама и уценама сиромашних и уплашених бирача, јер  једини циљ издјника  је да се по сваку цену одрже на власти и да наставе своју погубну политику задуживања и распродаје Србије.

Упркос томе што је сваком паметном политичком аналитичару, који се разуме у политику и који размишља својом главом, било јасно да се, након доласка Путина на власт и након његовог успешног наступа на светској политичкој позорници, Русија почиње да се усправља и постаје значајна међународна сила, сви наши политички лузери на власти, све од извршеног петооктобарског преокрета до данас, понашају се према Путину као да је он неки њихов згубидан из локалног кафића, као да је Путин шеф месне канцеларије у некој забити, док пред шеснаестим чиновницима из Администрације и бирократама из ММФ-а и СБ буквално пузе, дрхте, стрепе, облећу и испуњавају све добијене налоге. Срамно је било како  се српски државни врх , све од Ђинђића до Вучића, понео према Путину. Срамно је било  то Ђинђићево потцењивање Путина и саркастично исмејавање, Коштуничино неразумно и бесмислено мрмљање, Тадићево фолирање и глумљење дорћолског мангупа, Дачићево сељоберско ударање по рамену, као да су он и Путин пајташи из Житорађа, Николићево пренемагање сеоске снаше из Бајчетине и Вучићево месијанско лудило. Поразно је било гледати да читав државни врх Србије на војној паради у Београду кисне на киши, читав свет се смејао том Вучићево месијанско  лудилу, док су уваженог госта , председника Русије, који је намерно каснио на састанак са немачком канцеларком Меркаловом, показујући успаљеној Баби да му је важнија парада у Београду, него њихов сусрет, бранили од кише обичним кућним кишобраном, као да у Србији нема ниједног грађевинара који зна да за пола сата  направи покретну настрешницу, као да је Србија земља оболелих лудака и лењих идиота, који не знају да угосте тако важног светског државника, него се брукају пред читавим светом.

Поставља се питање да ли би смели да тако америчког председника оставе под кишобраном? Или премијерови љубимицу Ангелу Меркел? Да ли би смели тако да се поигравају са политичарима са Запада?

Наравно, то никада не би смели да ураде. Али, према председнику Русије и Русима је све дозвољено, јер они су наши, они нас воле и они ће нама све да опросте., јер су они исто као ми, Срби, нижа цивилизација, нижа раса, не припадају вишој империјалној цивилизацији конквискадора, не припадају моћној инквизицији, Фамилији, Великом Брату, који све надгледају, који су опасни, који никоме ништа не опраштају и који морају да се слушају без поговора. Е, та паланачка државна политика, малограђанска  и губитничка,  државна политика која не препознаје да се руши стари неолиберални свет и да се стварају нове велике силе у међународним односима, да Вашингтон више није светски полицајац, да  Русија постаје Империја у успону, та политика у којој српски председник Тадић на питање Путина шта предлаже за улагање, одговара да има добрих пројеката у Тузли или политика када српски председник Николић, на Путинову понуду да на папиру напише шта Србији треба, једва некако, дрхтећи од страха, промуца да  га моли да дозволи увоз возила ФИАТ-а, који се само склапају у Србији, спољна политика у којој Вучић административним контролама отежава српски извоз у Русију, у времену када су Русима уведене санкције, на тај начин подржавајући уведене санкције; све ово што сам овде навео и много тога што не може да стане у једну овакву расправу, доказ су моје тезе да Србију воде потпуни дилетанти, лузери, политички идиоти, политички олош, који су доведени на власт уз помоћ ЦИА, који су уцењени и који су највећи издајници у историји српског народа.

Када ово знамо, онда се поставља питање – како Русија да нам помогне када ми не знамо шта хоћемо? Већ петнаест година Путин поставља српским политичарима једно те исто питање – која је ваша стратегија?  Одговора – нема! Нема, јер нема ни стратегије. Политичари који воде Србију не виде даље од свог џепа. Њих само занима остваривање  њихових личних интереса и проклета жеља да сами владају, макар Србију свели на Београдски пашалук.

Српска спољна политика мора да се прилагоди новим односима политичких снага у свету. Наша нова државна стратегија треба да се базира на одустајању од погубних ЕУ интеграција, што не значи да одустајемо од сарадње са државама из Европе, али бежимо од бриселских сатрапа и њихових условљавања и комесарских претњи. Наша спољна политика мора да се окрене према Евроазијској унији, јер је то велика прилика да добијемо заштиту од Русије, пошто се налазимо у НАТО окружењу, то је велика могућност да на том великом тржишту, које има највећа налазишта природних ресурса на свету, пронађемо своје економске интересе и обезбедимо брзи привредни развој са двоцифреним стопма раста.

Иделана је прилика да искористимо време у коме се руши империјални униполарни свет и рађа се један потпуно други свет, који је нама ближи и прихватљивији, свет у коме можемо да остваримо свој државни суверенитет и национални идентитет, свет који почива на конфедералном устројству независних држава, које морају да обострано пронађу своје интересе у заједничкој сарадњи, за разлику од отуђеног, централизованог и недодирљивог света бриселских бирократа и њихових осионих и бездушних комесра, свет који неће почивати на неолибералним принципа и који неће бити устројен за потребе богаћење привилеговане Фамилије, него свет који отвара перспективу и другим државама и другим народима.

Српска политичка квазиелита, задивљена некадашњом моћи Запада, не види шта се дешава на Истоку, не виде да се на Истоку рађа нови живот и нова енергија и да Србија мора да се што пре укључи у то уздизање Истока, мора да промени своју досадашњу стратегију и да је најлакши пут да добијемо добро место у тој источној трци ако будемо  таржили помоћ од Русије.

Истовремено, сматрам да морамо да радимо на томе да се избегне нови рат на Балкану, кога гурају и намећу суманути политичари из Амдинистрације, да је једини начин да се заштитимо од тог могућег конфликта да дозволимо да Русија , рецимо, у Врању направи велику војну базу и да се исто таква база направи на Сокоцу у Републици Српској. Уколико  Русија добро наоружа Србију и уколико се усвоје моји предлози, да се врати служење војног рока за младиће и девојке, да војни рок за младиће траје шест месеци, а за девојке три месеца, да се подигне и организује нова  Српаска Армија –СА , која ће бројати 100.000 редовне војске и да се направи Тероторијална одбрана –ТО, која ће у својим редовима имати милион обучених територијалаца за случај изненадног рата, онда сам потпуно убеђен да неће доћи до ратних дејстава на Балкану, јер ће Србија бити толико супериорна у тим евентуалним ратним сукобима да ће моћи да сачува свој државни суверенитет и национални интегритет.

Услов, дакле , свих услова је да нови људи дођу на власт у Србији, људи који су мудри, поштени и који знају, људи који су вредни и скромни, људи који су родољуби и који воле своју државу и све грађане у Србији, људи који се разумеју у светску политику, који имају историсјку одговорност и који могу да направе и изнесу нову државну стратегију.

Зар није довољна помоћ  то што је Путин замолио председника Кине и председника Казакстана да проведу три дана у Србији и да буду наши гости, мада ове велике државе немају  неки велики обим сарадње са Србијом? Зашто би ти председници независних држава долазили у Србију? Зашто би остајали тако дуго? Због Србије? Па, они имају много веће и значајније савезнике у свету. Због 20 милиона долара извоза српских производу у Кину?  Смешно!  Посета кинеског председника Србији, на молбу Путина, била је пресудно важна за наше државне и националне интересе, јер је Путин намерно укључио Кину да се умеша у балканске политичке неприлике Тако је добио врло важног и моћног савезника у одбрани својих интереса на Балкану. Србија је добила  прилику да користи понуђене услуге моћних држава.

Знају ли то данашнји политичари у Србији да претворе у неку нашу државну дугорочну стратегију? Одговор је поразан – наши политичари уопште не разумеју шта се у свету дешава и не схватају каква нам се прилика указала. Са овом генерацијом корумпираних политичара нећемо ништа да постигнемо. Потребни су нам нови људи.

Такве људе морамо сами да пронађемо. Не можемо да тражимо од Русије да уради оно што ми морамо да урадимо. Не можемо да тражимо од Русије да више воли Србију, него што је ми волимо.Не можемо да тражимо од Русије да нам води нашу спољну политику.

Србија се мора вратити себи и својим изгубљеним и запостављеним  националним интересима.

 

SHARE