Početna Tekstovi БАЛКАН И СРПСКО ПИТАЊЕ – ЈУГОСЛАВИЈА -осмо поглавље

БАЛКАН И СРПСКО ПИТАЊЕ – ЈУГОСЛАВИЈА -осмо поглавље

3916
0
SHARE

ЈУГОСЛАВИЈА

 

У брак се улази или из љубави или из интереса. Ако постоји љубав, онда партнерима интереси ништа не значе, јер узајамном љубављу могу да усагласе све заједничке интересе. Ако љубав није окосница тог новога брака, онда морају интереси да буду добро усаглашени и све мора да се стави на папир, треба да се потпише и овери код нотара, како  се не би десило да неко од партнера у том браку, када дође до проблема и раскида,  хоће уценама и претљама, свађама и тучама, безобразлуком,  више да изнесе и узме из тог пропалог брака,  него што је у тај брак унео и уложио.

Пошто државне заједнице не почивају на љубави, могу постојати одређене симпатије и наклоности између народа, нека лична осећања или чак добра пријатељства, већ се односи између држава и народа заснивају превасходно на интересима, врло је важно за настанак једне нове државне заједнице да се добро усагласе сви ти различити интереси, да на самом старту не буде неспоразума и неразумевања и да се, за сваки случај, одреде начини и принципи изласка из те успостављене заједнице. Нажалост, Срби нису испоштовали ова основна државотворна начела, која морају да се примењују у настанку нове државне заједнице јужнословенских народа, назване Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а касније Краљевина Југославија, нису испоштовали из разлога српске наивности, доброћудности, лаковерности и поводљивости, које су лоше особине за почетак преговора о заједничком државном браку.Нису испоштовали јер су челни људи, који су у том тренутку водили Србију, престолонаследник Александар Карађорђевић и политичар Никола Пашић, били  без велике визије и стратегије, били мегаломани, грамзиви похлепници, политички дилетанти, историјски неодговорни према своме народу, јер нису видели шта се спрема,  били су корумпирани, поткупљени и насамарени, тако да су Срби ушли у ту новостворену државну заједницу јужнословенских народа без прецизно израчунатог државног и националног прорачуна, без било какве, макар елементарне, двојнокњиговодствене калкулације, која мора да се уради на почетку сваког озбиљног  и тешког посла доношења тако великих и значајних, судбоносних, државних одлука.

Шта је подразумевала та двојнокњиговодствена калкулација, која, нажалост, није урађена?

Подразумевала је да Србија направи пресек Биланса стања након завршетка Првог светског рата 1918.године и да уради анализу очекиваног Биланса успеха од тог стварања јединствене државне заједнице, где ће, на једну страну, да постави све могуће расходе, који ће настати у том удруживању, расходи се увек раде,за сваки случај, увећани за неколико процената, док ће, на другу страну, да израчуна све очекиване приходе и користи из тог удруживања, тако да се приходи раде по конзервативној методи, умањени, како се не би трошило оно што није ни зарађено.

Биланс стања би показао да је Србија у заједничку државу унела своју државну сувереност, своју краљевину,народну династију, своју победничку армију, своје ратне жртве за одбрану и ослобођење Балкана, свој углед код савезника, међународно право да бирају границе нове државе и своје вековне територије, које су највише страдале у ратним разарањима. Словенци и Хрвати нису у Краљевину СХС ништа од тога могли да унесу, јер ништа нису ни поседовали, осим вековних територија на којима су живели окупирани од романско-германско-угарског освајача. Поставља се онда питање – који је смисао онда таквог удруживања, када једна страна даје све што има, док друге стране немају шта да понуде? Зашто се удружују? Који је интерес таквог удруживања? Смисао се може најбоље видети, ако посматрамо Биланс успеха, односно ако посматрамо који су очекивани приходи и користи из тог удруживања?

Глави интерес за удруживање  Србија је могла да пронађе у томе што ће сви Срби, који су пре ратног вихора живели ван Србије, настанком нове државе заједнице моћи да живе у тој заједничкој  држави. Међутим, за остваривање овог свог националног интереса, Србија није имала никакву потребу да преговара ни са Словенцима, где Срба готово и да није било, нити са Хрватима, где су Срби насељавали значајни део Хрватске, нити са народима у Босни и Херцеговини, пошто је постојала изузетна историјска прилика да Србија добије за преговарачким мировним столом  од савезника све оно што је било у њеном националном интересу. То најбоље потврђује славни научник Михаило Пупин, који је био на вечери са америчким председником Вудрo Вилсоном, непосредно након завршетка Великог рата и који је нашем великом научнику рекао да не може да схвати зашто Срби иду у заједницу са Словенцима и Хрватима, када могу, као победници у рату, да сами формирају сопствену државу.То нису могли да схвате ни, додуше, мала група српских интелектуалаца, нити војвода Живојин Мишић, који је, вративши се из посете Загребу, известио Краља да је идеја о братству и јединству велика обмана, да нема заједничког живота са Хрватима и да он предлаже да Србија повуче границе где буде одлучила, границе ће се одредити на основу историје и етногеографије, језика , обичаја и традиције, да се одустане од  уједињуја са Хрватима, већ да се  дозволи да Хрвати добију своју самосталну државу.

Краљ је био кратковид. Никола Пашић корумпиран. Навео сам већ који су били њихови лични мотиви да се приступи формирању нове јединствене државе. Нису послушали мудрог српског војводу, нити наше признате научнике, који су се, такође, противили уједињавању. Ништа то није било ново у нашој историји. Наша лоша националан особина, која се није променила до данас, која нас је кошта великих људских жртава и губитка вековних територија, да ми не слушамо и не поштујемо наше умне људе, који су били визионари и који су више знали од поткупљиве, паланачке, политичке квазиелите.

Уласком у Југославију, Србија је  изгубила своју државност и свој национални идентитет, највише Срба се изјашњавало за југословенско, слепо су Срби веровали у лажну братску заједницу, која им је  донела само невољу и која се, нажалост, распала у крвавом националном и верском рату.

Значи, уласком у заједничку државу суверена Краљевина Србија је, на страни биланса прихода, врло мало добијала, док је на страни расхода остварила значајне губитке.

Словенци и Хрвати су имали од самог почетка отворену рачуницу и то, морам да признам, нису уопште крили. Они никако нису хтели са Србима да буду у једној држави, јер њихова малограђанска и искомплексирана интелигенција, помпадури и помпадурке, коју је најбоље разоткрио и описао Мирослав Крлежа у својим делима, звао их је homo cilidrakusi, сорта интелектуалних одрода, која је сањала свој сан о mitelleuropi, која је тежила да побегне са, како су га звали, дивљег и примитивног Балкана, која се стидела свог словенског порекла и балканских прилика, након завршетка Првог рата, када се распала Аустро-угарска царевина и када су и даље моћнији народи кренули да распарчавају Словенију и Хрватску, пристајући да се договоре са победницима Србима око граница, Италија је искључиво хтела да разговара са Србијом око граница у Далмацији, никаквог сплитског адвоката Анту Трумбића нису желели да виде на тим преговорима, уплашени Словенци и Хрвати, видећи да немају више никаквог избора, видећи да ће изгубити национални идентитет и да ће се временом утопити у те снажније европске народе, похрлили су у загрљај према својој сабраћи Србима. Двојнокњиговодствене рачуница је показивала да највеће шансе да преживе имају у заједници са Србима и да ће много лакше моћи да изађу из те заједнице, него да се утопе у много моћније европске државе : Италију, Аустрију или Мађарску. Нарочито им је одговарало што су Срби били задојени јужнословенским уједињавањем, што су били поводљиви, лаковерни и наивни, што нису правили никакву рачуницу, широког срца су пришли том државном уједињавању, што нису условљавали, што су Престолонаследник и Никола Пашић били поткупљиви, алави, мегаломани, тако да је Словенцима и Хрватима било најлакше и најједноставније да склопе тај државотворни брак са Србијом и да се тако спасе свих искушења.

Брак је склопљен тако што је млада отворена рекла младожењи да се она удаје само док не нађе бољу прилику. Удаје се привремено,  док не буде нашла бољег ђувегију. Односно, док не буду остварили своју државну самосталност, коју ће, врло брзо после осамостаљивања на крају прошлог века, да утопе, за неколико година,  у пропали пројекат ЕУ. Такав начин удруживања у нову државну заједницу је била велика увреда за Србију.

 Није, дакле, пробелем био ни у Словенцима, нити у Хрватима, који су свој спас од поробљавања тражили у брзој удаји за Србина, победника и миљеника савезника, који је имао своју кућу и своју слободу, него је проблем био у том напаљеном српском младожењи који је могао да сачека, који је могао да бира и боље прилике, коме се није журило, који је имао чисту позицију и који је насео на ту младину жалопојку, сузе и кукњаву, па је сумануто похрлио у тај брак из прорачуна, без своје личне калкулације, убеђујући сам себе да га млада, ипак, воли и да ће му бити верна.

Зар то није било будаласто?

И ту је основ српског страдања у XX столећу. Брак је био од самог почетка осуђен на пропаст. Брак је био последица животних интереса Словенаца и Хрвата да некако опстану, док су Срби, заборављајући на интересе, вечито причали о братској љубави и заједници. Одрастајући у том добу самоуправног социјализма и комунистичке идеологије авангарде радничке класе, сведок сам сталне потребе Срба да се увек нешто извињавају Словенцима и Хрватима, као да смо ми ушли у тај брак из прорачуната, као да ми не показујемо довољно љубави за своју сабраћу у тој заједници, као да смо ми почаствовани што они живе са нама, као да се није десило оно што се десило у Другом великом клању, као да су Срби вечити дежурни кривци за све што се у браку дешава и главни кривци због чега брак не функционише. Никада ми то није било јасно. Зашто се Срби тако понашају? Зашто се стално повлаче? Зашто се осећају кривим? Зашто се непрестално извињавају? Зашто се одричу свог хиљадугодишњег националног идентитета само да би удовољили својој размаженој и прорачунатој сабраћи? У чему је био проблем? Годинама то нисам могао да разумем. Све док нисам почео да читам забрањену историју, да дубље улазим у нашу прошлост, да разговарам са учесницима два велика рата и да повезујем узроке у једну целину.

Одрастао сам са мојим ђедовима и рођацима у Далмацији и био сам задојен српским националним осећањима, нашом древном традицијом и обичајима, нашом православном вером и животом у српској задружној породици, где се поштовао Домаћин и где се знало ко шта ради и какве су обавезе имала остала чељад у заједници, где се планирало, већало, договарало и одлучивало око огњишта. Нисам научен да мрзим. Волели смо нашу заједницу и кроз њу све људе на планети. Али, учен сам от тих старина, који су имали велико животно искуство, да никада не заборављамо злочине који су почињени над Србима, да памтимо, да будемо мудри, опрезни, да не срљамо, да водимо рачуна о нашим интересима и да не улазимо никад у брак из интереса, јер таква заједница није дугорочно одржива, пошто се интереси брзо мењају и постоји увек могућност да се пробуде нови, већи и значајнији интереси.

Од само почетка заједничког живота Југославије, Срби су намерно оптуживани за хегемонизам и експлоатацију осталих народа, све под кринком напада на српску буржоазију, као да остали народи нису имали своје буржоазије, оптуживани су да желе Велику Србију и да својом доминацијом не дозвољавају развој других народа у државној заједници. То је била велика национална подвала, превара и тенденциозна лаж, јер су сви статистички подаци управо показивали супротно, да су се други народи знатно брже развијали него што се развијала Србија, да је Србија морала да се одриче својих економских и националних интереса у корист других народа, да је , рецимо, пропорционално величини нација, много више било Словенаца и Хрвата који су били високи краљеви официрски функционери у заједничкој армији, него што је било Срба и да је тај национални кључ увек био закључаван на штету Срба и Србије. Српски политичари су од самог удруживања , па све до трагичног и крвавог распада заједничке државе, насели на ту подвалу, прихватили да стишавају своја национална осећања, да кришом обележавају славе, одрекли су се да певају своје епске песме, да исказују своје националне интересе, пристајали су да спутавају себе само да не би повредили осећања других народа, који су, свуда где су се кретали по свету, јавно говорили и запомагали да не могу да живе у заједници где их Срби тероришу и експалтишу. Српски политичари су били поткупљени, покварени и глупи. Више су исказивали поштовање према други нацијама у државној заједници, него према својој нацији, која је једина огромне жртве  поднела да би се створила јужнословенска заједница слободних народа.

Што су више Словенци и Хрвати блатили Србе и отворено говорили да хоће да изађу из Југославије, то су више несретни српски политичари радили на томе да их удовоље, непотребно су им попуштали у свим њиховим захтевима и дозвољавали им да своје, прво бановине, а, касније, и републике воде као самосталне државе и да тако створе све предуслове за своје коначно отцепљење. Српски политичари су направили грешку на самом почетку стварања заједничке државе. Што се грбо роди, рече један правник, време га не исправи. Врхунац лудила српских политичара је достигао у време владавине Слободана Милошевића, када је овај комунистички апаратчик израстао у националног Вођу, бахатог, надобудног и задртог браниоца социјализма и Југославије, две творевине које су увелико биле пропале, али слепи Вође то није видео, јер  од аплауза и хвале својих полтрона није могао да сагледа реалност. Срби су бранили нешто што се више  историјски није могло да одбрани. Нисмо разумели да је настало ново доба и постали смо трагичне жртве својих заблуда и предрасуда. На крају, сви који су живели у Југославији су побегли из те заједничке државе и Србија је добила самосатлност  тек када је остала потпуно сама и изолована, због погрешне и штеточинске политике Деспота.

Уместо да  нисмо пристали да уђемо у тај брак из интереса, да смо створили своју суверену државу и бранили своје интересе, препуштајући европским народима да решавају судбине Словенаца и Хрвата, уместо да смо до избијања Другог великог клања, видевши да таква заједница не може да функционише и да штети нашим националним интересима, развалили ту лажну заједницу и раскинули тај трули брак, уместо да смо, након пада Берлинског зида, ми, Срби, први напустили комунистичку идеологију, одбацили социјализам и изашли из Југославије, која је била наша тамница, ми смо, захваљући Милошевићевом националном лудилу и његовој комунистичкој, диктаторској свести, постали највећи европски губитници, доживели највећа страдања и навукли на себе мржњу управљача света.

Распад Краљевине Југославије је био нужан и логичан. Нацистичко освајање и комадање државе од стране наших суседа, злочин кога су извршиле усташе у НДХ и босанске балије Ханџар дивизије над Србима, никада се не би десиле у таквом обиму и под таквим условима да је Краљевина Србија била самостална држава и да су српски политичари имали политичке мудрости, попут краља Бодина и деспоата Стефана Немање, да прихвате  понуду Хитлера, послату преко Рибентропа, да Србија задржи своју војну неутралност, да одбије да учествује у ратним дејствима, да пусти нацистичку солдатеску да крене у своја нова крсташка освајања на Исток, да се држимо потпуно резервисано наспрам такве нацистичке силе, која је већ окупирала читаву Европу, да признамо да не можемо да се сами боримо са таквим моћним непријатељем, да не можемо узалудно да гинемо и да биолошки истребљујемо нацију, што смо у историји непрекидно радили, и да тако, купујући време, чекамо слом нацистичке политике на Источном фронту, знајући како се Наполеон провео када је напао Русију, јер нико није могао да стане Хитлеру за врат, него разбеснели сибирски медвед који је, пробудивши се из свог комунистичког сна, видећи да су се нацистичке солдатеске довукле некако до Москве, заурлао из свег грла, зашкргутао зубима да се нацистичким војницима почела да леди крв у жилама. Ко би једној малој земљи на Балкану, која је увелико старадала у Првом рату замерио што води рачуна о својим националним и биолошким интересима? Ко би јој замерио у тренуцима када је Хитлер, у раним јутарњим часовима 23. јуна 1940. године, после потписаног примирја са великом Француском, дошао на три сата у Париз, у пратњи верног архитекте Алберта Шпера, да се фотографише испред Тријумфалне капије и Ајфеловог торња? Који смисао је имала наша борба и наша нова погибељ, ако су наши савезници из Првог рата одлучили да се предају и да поштују примирје? Зашто Срби нису следили политичку калкулацију својих савезника? Зашто су Срби одбили примирје, када је годину дана пре њих то урадила Француска?

Ушавши у вртлог нацистичког рата, сукобивши се директно са нацистичким терором и одмаздом за германско понижење у Првом рату, ушавши, истовремено, у грађански рат и комунистичку револуцију, Срби су масовно почели да страдају у насиљу нациста, када се за једног страдалог немачког војника убијало сто недужних цивила, тако су германски зликовци проценили однос између немачког надчовека и балканских дивљака, страдали су у усташким логорима смрти, у клањима балија у Босни, убијани су с леђа од албанских балиста, страдали су под четничким камама, јер су комунисти и партизани, стрељани су одлукама преких партизанских  судова, јер су четници и монархисти, страдали су од крвождерних хортијевих фашиста и осветољубивих бугарских кољача, страдали су само због тога што су Срби и што су чували древно предање о прасловенској цивилизацији и култури, што нису хтели да се покоре, што нису хтели да сагну главу и што су свим срцем жудели за слободом да су заборављали своје могућности, да су прецењивали своју снагу , да су једини бранили пропалу јужнословенску идеју о заједништву, где су други калкулисали и трговали, док Срби никако нису могли да науче да калкулишу и да бране своје угрожене националне интересе кроз добро осмишљену државну политику.

Комунистички агитатори и интернационалисти су, одлуком Коминтерне, подизали устанке и стварали су прве партизанске одреде искључиво у местима где су живели Срби, знајући да ће се Срби, као древни, слободарски и храбар народ, који има урођену потребу за правом и правдом, брзо примити на комунистичку пропаганду о братству, правди, слободи и једнакости, да ће Срби бити највећи замајац настанку Народног ослободилачког покрета, да ће Срби подржати новог комунистичког вођу Друга Тита, јер Срби воле да следе харамбаше и вождове, воле Срби да четују и комитују, воле да се бусају у прса и да сулудо гину, не правећи никакве прорачуне и анализе, воле Срби епско надгорњавање, уместо трговачке калкулације, па је одлука Комунистичке партије да отпочне борбу против фашистичких освајача, док се иза тога спроводила комунистичка револуција и преузимање власти, да Србе искористе као топовско месо за остваривање својих интернационалних партијских планова била стратешки добро усмерена. Срби су поново највише страдали у Другом великом клању, постали су велике жртве крвавог грађанског рата и комунистичке револуције, изашли су из тог рата  поново као велики победници, народ који је одбранио своју слободу, значајни партнери савезника, народ овенчан ратном славом, али, нажалост, Срби су поново били преварени,јер не само да нису добили своју државу, него  им је неметнут окупацијски комунистички режим једног апсолутисте и диктатора, једног баршунастог помпадура, раскошног социјалистичког монарха, интернационалисте, припадника масона и тајних служби, пробисвета и бравара, плаћеног револуционара који је волео само себе, бонвивана, кицоша, швалера, хедонисте и љубитеља чиваса,  који није био Србин, коме нико није знао порекло,  кога рођени брат није препознао, који никада није успео добро  да савлада српски језик и кога су Срби тако лудо волели и следили, обожавали и слике му носили, певали му химне и рођендан му славили, клањали се лику и делу,  чак га и сахранили у Београду, коме није припадао,  да је све то постало бестијално неукусно и бљутаво, огавно, ненормално, јер су Срби  поново били преварени,  наивно су поверовали у све његове демагошке лажи о братству и јединству и новом свету, где ће владати ослобођена радничка класа.

Братства и јединства није било ни у назнакама код наше словенске сабраће, то су први саопштили Словенци у време избијања „ цесне афере“, неколико година после завршетка рата, када су отворено рекли, на конгресу словеначких комуниста, што је ушло и у записнике,  да они не желе да живе у заједници са Србима, да желе да имају своју самосталну државу, па је словеначки комунистички комесар Евард Кардељ морао да смирује националне страсти Словенаца, обећавши им да није дошло време за осамостаљивање, да се морају примирити, да морају привремено признати Југославију и да ће они радити на томе да добију своју независну државу, када буду створене повољне међународне прилике за отцепљење Словеније од Југославије. Све се то знало, Велики мештар свију хуља је добро знао намере Словенаца и Хрвата, али је чврсто за живота држао власт у својим рукама, заинтересован искључиво да само њему буде лично добро, да ужива у плодовима свог револуционарног рада, потпуно незаинтересован шта ће се десити после његове смрти, јер је некако успео да добије политичку подршку социјалисичке буржоазије да буде доживотни социјалистички монарх, па је било потпуно очекивано и природно да се, након  његове смрти, та вештачки створена Југославија у крви, због нерашћишћених рачуна из блиске ратне прошлости, уз асистенцију Великог Брата, потпуно распадне и да Србија добије своју изгубљену државност тек када су нас сви у бившој заједници напустили, када смо доживели сва понижења, изолације, губитак вековних територија,насилана пресељења Срба и када нам је та наша државност, ако тако могу да кажем, оглодана, бачена у крило.

Ко је крив за све то што нам се десило од Другога рата до распада Југославије?

Нису нам криви ни Словенци, ни Хрвати, ни Муслимани, ни Албанци, нису нам криви ни Ватикан, нити Брисел или Вашингтон, главни кривци смо ми сами, Срби, без обзира да ли смо били монархисти, радикали, социјалисти, комунисти, демократе или либерали и напредњаци, криви смо ми, Срби, односно српски политичари, корумпирани скотови, мрсомуди, јајаре, полтрони, шибицари, кукавице и бирократе, који су гледали своје личне интересе, који нису имали историјске одговорности, који нису смели да се замере Другу Титу, који су пузали пред њим и шенили да би им он бацио нешто мрвица власти са препуног царског стола, криви су српски политичари, попут, рецимо, несретног Александра Ранковића, јер је пристао да потписује смртне пресуде осуђеним завореницима, док је вољени Друг Тито потписивао само и искључиво ослобађајуће  пресуде и помиловања, криви су српски политички, комунистички олош, познати у народу као „ јагњеће бригаде“ што су пристали на такав понижавајући однос, криви су јер су били глупи и мутави, јер су били затуцани и примитивни, криви су јер нису хтели да виде шта  у тој братској заједници раде други народи, криви су што су прво били комунисти и интернационалисти, па тек онда, на крају свих крајева, Срби, док  су Словенци, Хрвати и Албанци прво били националисти, па тек онда програмирани, привремени комунисти, криви су јер су више нападали српски монархистичке покрете по свету, него усташе, балије и балисте у заједничкој држави, криви су што су ћутали о савезничком бомбардовању Србије на крају рата, криви су што су ћутали о комунистичким злочинима над српском интелигенцијом, пословним људима и кулацима, када је у периоду 1944 -1953.година убијено 52.000 невиних Срба, цвет српске елите, криви су што су бранили и волели Југославију, што су већину Срба задојили да више воле Југославију него Србију, што су се највише Срби изјашњавали као Југословени, криви су што нису видели шта се спрема, криви су што су насели на маркетиншке преваре словеначких, хрватских и албанских лобиста, криви су што ништа нису знали о геостратешким променама у свету, криви су што су били троми, лењи, себични и сујетни, криви су што нису нашли поуздане савезнике у свету уочи распада, криви су што су занемарили своју древну традицију, што су , подижући Ђердап, намерно потопили најстарију људску цивилизацију у Подунављу, криви су што су на Бањици, највећем археолошком налазишту из неолита, подигли стамбене објекте, криви су што су у епицентру неолитске цивилизације у  Винчи подигли нуклерани институт, да би данас тамо одлагали градски  отпад, криви су јер су уништили читаву античку српску историју, средњи век и нису говорили о величанственим успесима Првог српског устанка и огромним страдањима Срба у Првом рату, криви су јер су пред Словенцима и  Хрватима били понизни и стално су им се нешто извињавали, плашећи се да их не увреде, криви су јер су нас довели у данашње стање апатије, безнађа, разочарења и одсуство сваке воље да се боримо за нашу државну сувереност, слободу и наш угрожени национални идентитет.

Како се последњих неколико година нама Србима поново намеће подла идеја стварања савеза јужнословенских земаља, сада то називају само другим именом, ЈУГОСФЕРА, био сам приморан да напишем и ове редове 08.01.2014.године о пропалој заједници званој –  СФРЈ :

„Бранко Драгаш: СФРЈ – смучило ми се више то да слушам, ако је Југославија била идеална, зашто су је уништили?

Неиздржива је ова лаж о СФРЈ. Коју данас толико глорификују да ми се смучило више то да слушам. Приморан сам због младих људи, који нису живели у том социјалистичком рају, када смо се наводно волели и лепо живели, да напишем ове редове, како не бисмо поново упали у исту југословенску замку.

08.01.2014. сајт Бранка Драгаша

ЈУГОСЛАВИЈА – РАСПАД

У саставу СФРЈ било је ШЕСТ РЕПУБЛИКА: СЛОВЕНИЈА, ХРВАТСКА, БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА, МАКЕДОНИЈА, СРБИЈА (која је у свом саставу имала две аутономне покрајине: Војводину и Косово и Метохију)…

На државној телевизији нам приказују златна југословенска времена, дивне проводе, музичке шлагере, игранке, спортске победе, братство и јединство, вољеног и мудрог вођу коме се сви клањају. Припадам тој социјалистичкој генерацији и сведок сам тог времена. Прошао сам радне акције, војску и имам пријатеље по читавој некадашњој Југославији.
У поређењу са садашњим добом програмираног распада држава, то доба заиста делује као неки рај када се заиста мирније живело.У поређењу са данашњим политичким олошем и криминалцима на власти, политичари тог доба делују као политичка невинашца.

карикатура: Душан Петричић

Не желим овде да пишем о другој страни тог доба: несташици бензина, пар-непар систему, несташици прашка, уља, стабилизацијама, сиромаштву, инфлацији,дефициту буџета, задуживању, прикривеној незапослености, републичким границама као државним, комунистичкој олигархији која је прогањала и хапсила интелектуалце, који су говорили против титоистичког тоталитарног режима, опомињући да ће се државна заједница распасти, да таква социјалистичка економија мора да пропадне и да морамо да модернизујемо државу. Једно питање за све оне који крију праву истину о Југославији, ако је она била таква комунистичка утопија -зашто се у крви и несрећи распала?
Зашто народи Југославије нису бранили своју идеалну државу у којима им је било тако добро? Значи, нешто суштински у тој држави није ваљало. Шта није ваљало?

Трули су били њени корени. Јужнословенска идеја о уједињавању братских народа је била племенита и добра идеја, али реализација те идеје је била потпуни промашај. Словенци и Хрвати су ушли у Југославију да би се спасили од асимилације моћних и већих народа. Њима је Југославија била привремено боравиште до отцепљења у своје самосталне државе. Босна и Херцеговина је у Југославији пронашла најбоље решење своје националне и религиозне различитости. Македонија није имала никаквог избора. Црна Гора је добила могућност да формира своју нацију. Срби су ушли у Југославију наивно и глупаво, непромишљено, без икакве калкулације, следећи мегаломанске идеје похлепног краља Александра Карађорђевића и грамзивог  шпекуланта Николе Пашића.

Најмудрија српска глава војвода Живојин Мишић је у октобру 1918 године, након обиласка новоослобођених земаља, написао да Срби не треба да иду у заједницу са Хрватима и Словенцима, јер то није добро за Србију. Исто је мислио и амерички председник Вудро Вилсон и то је рекао на вечери Михаилу Пупину. Победници из Првог светског рата, који су 63% мушког пунолетног становишта положили за одбрану независности и слободе, уместо да заокруже своје територије и направе своју независну државу, ушли су у трулу југословенску заједницу у којој ниједан проблем није био решен и где је функционисање заједнице постављено на најгори могући начин, тако да су Срби доживљени као окупатори и насилници. Они који су поднели највећу жртву за ослобођење јужнословенских народа проглашени су за тиране.

Највећи геноцид над Србима био је по благослову Ватикана

Прича о српској буржоазији која експлоатише друге народе потекла је од буржоазије тих других народа, који су пронашли одличан изговор за своје пљачкање и финансијске махинације. Тако је период између два рата протекао у непрестаним оптужбама на рачун Срба, који су се понашали као слон у стаклари. У Другом великом клању, Срби су поново највише страдали, јер су сви желели да се освете Србима. Концентрациони логори, геноцид, егзодус, патолошка мржња према древном народу који је носио вечни пламен слободе, довела су до новог истребљења Срба.

Није Јосип Броз подигао револуцију у Кумровцу, него међу вечито непокорним, борбеним и поносним Србима, који нису подносили окупацију и ропство. Комунистички режим се сурово осветио Србима, тако да је у периоду 1944-1953 убијено преко 52.000 српске интелигенције и угледних сељака, који нису хтели да прихвате комунистичку идеологију. Велики мештар свију хуља је врло вешто водио Југославију на клацкалици између Истока и Запада, музао је и једне и друге, да би своју царску сујету лечио окупљајући сиромашне државе Трећег света. Да ли је он мрзео Србе? Није. Он никога није волео, само себе. Ташти хедониста је уживао у животу и стварао је Југославију по својим мерама. Ниједан национални проблем није био решен. Све је стављено под тепих. Страх од репресије тоталитарног вође натерао је све националне поглавице да сагну главе и да буду слуге на његовом двору. Финансијска помоћ која је долазила са Запада омогућила му је да изгради социјалистичку државу.

Душан Петричић КОМПАС

Када је средином шездесетих година XX века дошло до краха тог погрешног социјалистичког модела, Велики мештар се досетио, отворио је границе и пустио је раднике да оду да раде на капиталистичким тржиштима. Тако је смањио напетост и незадовољство у сопственој држави, док је истовремено добио годишње девизне дознаке за потрошњу оних који су остали да живе у његовом режиму. Када и тај новац није био довољан да покрије неефикасност социјалистичких предузећа, почетком седамдесетих почело је неконтролисано задуживање државе, тако да су дугови нарасли на самрти Великог Вође на 20 милијарди долара. Југославија је банкротирала. Било је питање само времена када ће се то објавити. Више нико није хтео да даје кредите пропалој Југославији.

Националне поглавице су оптужиле Србе за невољу у којима су се нашле њихове републике. То што је Србија банкротирала и што је презадужена, никога није интересовало. Дошло је време да се направе самосталне државе. Европским мешетарима је то одговарало. Падом берлинског зида срушен је социјализам. Почела је транзиција.Све остало знате. Толико сам о томе писао у данима када се Југославија распадала.

Проблем Срба је био тај да нису разумели шта се дешава падом берлинског зида. Уместо да ми први развалимо трулу творевину Југославију и да направимо конфедерацију независних држава, да свако плаћа своје рачуне и да ми први трансформишемо лажни социјализам у грађанско друштво са приватном својином, Милошевић је остао заточеник комунистичке идеологије и југословенске идеје. Тако су сви побегли од нас и ми смо проглашени за варваре, кољаче и геноцидан народ. После петооктобарске контрареволуције уведен је неолиберални капитализам у Србију и тако смо коначно економски опљачкани, задужени и уништени. Сећање на дане социјалистичке младости, када смо за државе источног комунистичког блока били обећана земља, постала је далека прошлост. Народна изрека – „да Бог да имао па немао“, довела нас је данас до потпуне апатије, малодушности, разочараности и губитка вере у боље друштво.

Јово Шкомац Титаник Србија

Подгрејавање пропаганде како нам је у убијеној Југославији било боље је само подгрејавање нове идеје о стварању Југосфере. Нова Југославија би се звала Југосфера. Све што се догодило треба одмах заборавити и затворити очи пред извршеним злочинима. Правимо се да се ништа није догодило. Није било рата, разарање, исељавања и злочина. Све треба покопати и требамо да идемо у светлу будућност Југосфере.Сви народи Југосфере ће бити чланице ЕУ, али као нижа раса, која треба да буде отворено тржиште за мултинационалне компаније.Плаћени глобалисти и еурофундаменталисти ће уништити национални суверенитет, националну самосвест и национални културни идентитет. Сви ћемо живети у Врлом новом свету као потрошачки зомбији, који ће гутати идеологију Великог Брата. Сећање на Југославију треба нам да помогне у успостављању једне нове преваре.

Ако је Југославија била идеална, зашто су је уништили? Нико не говори о самој суштини проблема. А сама суштина проблема је да се јужнословенске нације не познају добро, да владају предрасуде и заблуде, да их вешто искориштавају моћније силе и да се читава њихова политика свела на политику завади и владај и уништавај јужнословенске народе. Заташкали смо проливену крв у Другом клању и развијали празну причу о братству и јединству. Због тога је дошло до новог клања деведесетих година. Нерашчишћени рачуни из прошлости морали су да се поравнавају. Исто би се поново десило.

Начин како нас гурају у Југосферу је исти онај како су нас гурали у Југославију.То нам не треба. Нарочито не нама Србима. Крвљу нашег народа и губитком вековних територија смо платили лажи о југословенству. Највећи Југословени су били Срби, док су остали гледали само своје националне интересе.

Залажем се за конфедерацију свих словенских народа. То је једини начин да опстанемо и сачувамо нашу словенску културу. То је једини начин да опстанемо пред онима који хоће да нас истребе. Али, уједињавање свих Словена не треба да се оствари кроз неку заједничку државу. Свака словенска нација треба да има своју државу и да води самосталну политику, али да конфедерално будемо повезани у словенску унију, без обзира на веру и историјске разлике.Сматрам да су разлике између нас само наша предност. То што су неки Словени православци, католици, протестанти, муслимани, будисти или атеисти, то само треба да нас још више зближи.

Услов зближавања је да отворено говоримо о нашој прошлости, да документовано разговарамо, да се боље упознамо и да казнимо све зликовце који су починили злочин. На тај начин треба да спречимо нове злочине. На тај начин треба да онемогућимо друге моћније народе да нас поново поробљавају, свађају и убијају.

Време је за ново отрежњење. Нема социјалистичке утопије. Словенски народи морају да зараде за бољи живот. Словенски народи морају да покажу своју историјску мудрост. Не требају нам нове југословенске илузије. Браћа смо која имају одвојене новчанике. Економски се удружујемо из интереса да бисмо братски могли да делимо зарађено. Словени су донели Европи писменост и цивилизацију. Сада када је остарела Европа на самрти, Словени морају да спасе Европу од пропасти. Словени то могу да ураде јер још увек у нашим душама горе упаљене ватре животне радости.

Шта  данас раде српски политичари? Да ли се нешто променило?

Ако смо направили овакве две велике историјске грешке током XX века, ако смо тако трагично прошли у заједничкој држави јужнословенских народа, ако смо огромним жртвама платили нашу историјску незрелост, неодлучност, поводљивост и наивност, ако смо изгубили велики део нашег народа и вековне територије на којима су хиљадама година живели Срби, онда би било логично да смо, напокон, извукли нека историјска знања и искуства из наше сопствене трагедије, да смо се дозвали памети и да данас више не понављамо и не правимо исте такве кобне грешке. Нажалост, упркос свему кроз шта је све прошао наш народ, упркос таквој библијској трагедији,  страдањима и несрећама, злочинима и маскрима над Србима, српски политичари остају доследни свом политичком лудилу, покварености, незнању, корумпираности и дилетантизму када доносе одлуке о даљој будућности наше државе и наше нације. Ту се читав један век ништа апсолутно не мења. Политичка глупост српских политичара је грандиозна и њихова мржња према најдаровитијим и најумнијим Србима је стална и непромењена. Српски политичари ће све да ураде што им предложе туђини, утркиваће се да им се додворе и да покажу лојалност, спаваће обучени у оделима  на поду  бриселских канцеларија, старховаће од телефонског позива портира из Беле куће, али ће једнако доследно мрзети српске најпаметније главе и једнако доследно ће их гурати ван политике, оптуживати и занемаривати,забрањивати, стављати изван медијског домета, само да народ не дође у прилику да чује предлоге тих наших паметних људи, само да народ не поверује тим људима, не окрене се њима и тако, схвативши које су праве вредности у друштву и политици, одбаце на сметиште историје паланачке српске политичаре.

Колико год Милошевић био бахат и непромишљен у својој спољној политици, колико год он понижавао и вређао политичаре моћних држава, који кроје међународну политику и који су, због Милошевићевог надменог инаћења и пркоса, строго и сурово кажњавали Србију, толико злочиначки сурово да  су осиромашеним НАТО бомбама покушавали да Србе дозову памети и дисциплинују, сви српски политичари након Милошевићевог пада до данас, рачунајући ту и неспособног и неодговорног лажног патриоту и фалсификованог легалисту Коштуницу др Војислава, радили су против интереса Србије, грађана Србије и српског народа. Просто је невероватно са коликим презиром, мржњом и одвратношћу петооктобарски политички јапијевци, доведени на власт уз помоћ страних обавештајних служби, које су финансирале тај пројекат, говоре о Србији и Србима. Просто је невероватно колико они немају љубави, милости и разумевања за свој страдални народ, колико се стиде што припадају народу којим владају, да би то лудило српске политичке издаје националних интереса и конвертитство добило свој врхунац у данашњој власти, коју представљају психопата Александар Вучић, примитивац и неписмењак Томислав Николић и пијаница и кафански забављач Ивица Дачић.

Данас је Србија потпуно потонула у унутрашњој окупацији издајника и конвертита, који раде за интересе наших историјских непријатеља, који су доведени на власт да разоре српско национално биће и да униште  вековну сувереност српске државе. Како другачије да објаснимо толико вређање од стране Алксандра Вучића српског народа, толико понижавање и пљување пред другима по нашем народу, непрекидна пропаганда о томе да су Срби нерадници и лењивци, да су глупаци и примитивци, да ништа не знају и никоме не верују, да су опседнути прошлошћу и да су затуцани да прихвате издају и конвертитство као стил живота, да су покварени и подлаци, разбојници и хајдуци, да морају да се цивилизују и да власт све ради да их уведе у бриселско ропство? Како обајаснити да је српска демократска јавност ућутала пред лудилом једног суманутог политичког пајаца, каквог нисмо имали у историји нашег народа? Како је могуће да су сви уплашени и да нема никакве грађанске побуне? Како је могуће да смо све то тако мирно прихватили, да се исељавамо и да нећемо да се боримо за нашу државу и нап окупирани народ, када знамо колико милиона људи је страдало да бисмо се ми родили у слободи, да бисмо могли да говоримо матерњи српски језик, да пишемо својим писмом и да будемо господари у својој сопственој кући? Шта се то догодило са нама? Где ће нас овакво бежање од реалности и повлачење у себе да доведе? Рачуни сигурно долази на наплату.Цена наших пораза ће бити велика.

Узалудне су биле наше жртве у прошлом веку, српски политичари су са гнушањем прешли преко свих тих српских жртава, јер српски политичари су доведени као слуге  Брисела и Вашингтона, доведени су и уцењени да одраде оне послове за које су преузели обавезу да ће, доласком на власт, сигурно спровести и српски политичари то доследно раде. Ако одбију да раде за своје стране налогодавце, ако се код њих, годинама након преузимања власти, пробуди и неки српски слободарски и херојски ген, онда се они сигурно побуне против својих дотадашњих гоподара, откажу им послушност, схвате да су преварени и изманипулисани од стране крсташа, схвате да су марионете у њиховим рукама и смело одлуче да промене своју националну политику, одлуче да раде у интересу свога народа, не водећи више никаквог рачуна о интересима својих налогодаваца и њихових држава, када се, напокон, српски политичари опамете, освесте, дођу себи и када крену да се извлаче из тих сатанистичких руку које их држе за врат, онда Инквизитори пошању своју Коњицу Смрти да брзо казне непослушне, као што су то урадили убивши Милошевића у затвору и Ђинђића на вратима зграде владе. То је опомена Великог Брата како ће да прођу сви они који склопе сатански савез са њим, који прихвате да их он доведе на власт, који обећају да ће извршавати све његове захтеве и наредбе, али који се предомисле, разочарају, крену да мењају договорену политику и који почну да воде политику у интересу националних држава и народа, што је потпуно супротна политика од политике конквискадора. Инквизиција је немилосрдна. Нема опраштања и извињавања. Нема новог покушаја и репризе. Непослушност се сурово кажњава.

Видели смо да је интерес Фамилије, која управља светским процесима стварања једног глобалног села, где постоји само један господар –Фамилија, да је њен интерес да се разруше све националне државе и да се униште сви национални идентитете, како би се створио само један поданички и поробљени народ, зомбиран и испраног мозга, роботизован и електронски чипован, који ће се претворити у сигурне конзументе уздрмане потрошачке цивилизације. У таквом геостратешком поробљавању Балкана, кога желе да извуку испод руског државног утицаја, прво су одрадили посао, јер то заиста јесте био уносан посао за оне који су га организовали, да разруше и опљачкају Југославију, да на њеном примеру застраше остатак света, па када су тај пројекат довели скоро до краја, нису још уништили и федерализовали Србију, спречило их је нагло јачање пробуђене Русије, донели су одлуку да се ствара нова и лажна Југославија, коју су назвали Југосфера, где ће ујединити народе Западног Балкана тако да Срби, који нису још уништени до краја и нису потпуно покорени, који недовољно брзо несарађују на евро-атланском поробљавању, буду угурани у тај наметнтути федерални савез, све са циљем да нестане данашња Србија и да Срби буду подељени на нове народе Војвођане, Сремце, Бачване, Банаћане, Шумадинце, Источносрбијанце, Западносрбијанце и Јужносрбијанце, који ће имати свој језик, своју културу, своју регионалну државност, своје националне институције и своју академију.

То је паклени план да се раскомада Србија и да се Срби сведу под једну осушену шљиву, паклени план кога доследно спроводе све политичке гарнитуре на власти од петооктобарске контрареволуције до шизофреног лудила данашње напредњачке власти.  Паклени план се остварује тако што се распродаје ,кроз бандитску и пљачкашку приватизацију, сви државни и национални ресурси странцима, што програмирано Словенци, Хрвати и Албанци купују стратешке српске компаније, што се продаје плодна српска земља Арапима, што се плански дозвољава Албанкама са Косова и Метохије да се порађају у Нишу, јер тако стичу српско држављанство и право да се населе у Србији, што издајнички  премијер Србије форсира изградњу ауто-пута Ниш-Приштина – Драч, тврдећи да нам је лука Драч стратешко опредељење, што се уништава кредитно-монетрани систем државе, што се Србија сваког дана задужује 5.878.000 евра, што тај дуг неће моћи да  враћа и што ће морати да изгубимо своју незвисност и слободу, јер ће сви национални и природни ресурси отићи у руке старанаца, који ће увести стечај у Србију и преузети власништво над државном имовином и народ претворити у јефтину радну снагу, јер премијер Србије то упорно понавља у свом обраћању страним инвеститорима да Србија има јефтину радну снагу.

Да ли заиста желимо да изгубимо сопствену државу и да постанемо робови мултинационалних компанија?

Сматрам да се налазимо на историјској прекретници, да немамо времена за губљење, да морамо нешто да предузмемо да спречимо да се такав сценарио  стварно и догоди, да је историјска одговорност данашње генерације, свих мисаоних и добронамернх људи, свих грађана Србије и Срба, без обзира где живе, који воле своју отаџбину, јер ми друге, резервне отаџбине немамо, да дођу, што брже, до ове спознаје, да разумеју значај данашње политике, да се ослободе потрошачког конформизма, себичности и похлепе, да престану да се плаше, да буду храбри, удружени, повезани и одлучни, да се не покоре, да  устану и да из свег гласа крикну у одбрану свог људског, националног и државног достојанства.

Пишем ове редове само из те намере да помогнем у разумевању данашње злочиначке политике српских политичких одрода, пишем уверен да Србија има људе који могу да се одупру свим тим негативним тенденцијама, које воде нашој присилној окупацији и поробљавању нашег народа, да имамо стручне, отресите, вредне, паметне и поштене људе којима се све смучило, који не могу оволика понижавања од стране власти  више да трпе, који желе да помогну  и који желе да спрече спровођење нових подвала и превара.

Демагошка пропаганда о помирењу у региону је велика лаж. Ту пропаганду спроводе оне радикално-шовинистичке снаге које су пре двадесетшест година, када сам устајао у одбрану мира и када сам оштро нападао ратне хушкаче као криминалне групације једне деспотске власти, који су позивали да се за сваког страдалог Србина убије сто  Муслимана, фашистичка одмазда зликоваца, који су позивали у рат на граници Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица, који су се богатили, отимали државне станове, државне функције и новац из примарне емисије, који су се непристојно гојили док су српски младићи гладни убијани на ратиштима, професионални Срби који су србовали на пинк телевизијама,  да би данас ту ратну реторику заменили пропагандом о помирењу у региону, пропагандом коју спроводе српски издајници и конвертити, НАТО лобисти, уцењени еурофанатици, тржишни талибани, који никада нису радили на тржишту, спроводе политички јапијевци пропале неолибералне идеологије, који верно служе Великом Брату, коме се клањају и кога обожавају.

Нема помирења са таквим промотерима зла!

Нема заборава!

Ако хоћемо заиста да се помиримо, онда сваки народ на Балкану мора да почисти своје стаје и своје ђубре у дворишту. Не могу да нас мире ратни хушкачи, плаћени шовинисти, економске убице, ратни профитери, криминални зликовци и естрадни давитељи и силоватељи јавности. Не могу да нас мире осведочени тоталитаристи, медијски манипулатори, тајкуни бандити, параноидни лудаци на власти, шизофреничари, психопате, кафанске пијанице, пропалице, сецикесе и перверзњаци, који сви морају да оду са историјске позорнице Балкана, њихово рециклирање је немогуће, јер су заражени обогаћеном политиком злочина, лажи и пљачкања, не могу се више рециклирати, нема рестарта система који је заражен опасним вирусом преваре, него је потребно да се на Балкану појаве нови људи, потпуно нови, који нису учествовали у досадашњој прљавој политици, који су чисти, непоткупљиви, морални, радни и који желе да се удруже балкански народи сами, без старних плаћеника и посредника, да се удруже из унутрашње потребе тих народа, а не због тога што је то део плана неке од обавештајних служби, како би могла да контролише читав Балкан, да се не деси, у новом сукобу великих сила, да се балкански народи окрену Русији и тако измакну контроли побеснелог Великог Брата.

Балкански народи сами морају да почну разговоре око начина свога удруживања, али то не сме да се догоди кроз наметнути облик Југосфере, јер је то једна нова велика превара за Србе и за Србију.

Не смемо трећи пут да направимо велику историјску грешку, јер ће та нова грешка Србију и Србе скупо  да кошта.Нема почетка преговора са осталим балканским народима док се у Србији не промени издајничка и окупаторска власт лудака и дилетаната, који раде против интереса Србије и Срба. Нема почетка преговора док се не демократизује Србија и док не израчунамо и одредимо наше националне интересе, које ћемо да бранимо у преговорима са осталим народима на Балкану. Нема љубави између балканских народа, него само чврсто постављени и договорени интереси, који ће бити потписани кроз међународне државне уговоре. Нема федерације балканских народа, него конфедерација независних и суверених држава. Нема удруживања балканских народа, док се не утврде сви злочини који су почињени и  док се сви злочинци не приведу закону, док им се не суди и док не буду одговарали за своје почињене злочине.

Према данашњем  политичком стању  на Балкану, мишљења сам да нема основа да почне било какав разговор о удруживању балканских народа, да  плаћени мирољубци то раде из својих финансијских интереса, јер Велики Брат финансира тај пројекат помирења и стварања неке чудновате Југосфере,  да је све то што данас гледамо по Балкану на тему помирења обична плаћена превара и лаж, од позоришних представа до ликовних изложби, да је све то намештено, неискрено и извештачено, да је све то наметнуто и натегнуто, да се унутар балканских народа одвија управо обрнут процес  новог политичког свађања и сукобљавања, да се оштре ножеви и да ударају ратни бубњеви, да политички олош Балкана види у тим новим сукобљавањима народа могућност да продужи своју политичку манипулацију и економску пљачку, па стога сматрам да прво мора да дође до опште демократизације држава Балкана, да потом мора да се изврши промена досадашњих политика, да морају да дођу нови људи на политичку сцену, који нису оптерећени злочинима и пљачкањима, да они морају да бране интересе својих нација и да тек тада, када се створе такве политичке прилике, ми, Срби, требамо да отпочнемо преговоре о стварању неког облика конфедерације држава Балкана, где неће моћи да уђу у тај конфедерални савез неке већ признате државе, које ми не признајемо, попут Косова, јер то није у нашем националном интересу, а рекох, што није у нашем националном интересу ми нећемо да прихватамо и то ћу питање решавања наших односа са Косовом написати у посебном одељку ове књиге.

Југославија је умрла. Не треба нам Југосфера. Балкан тражи нову политичку идеју. И нове политичаре, који ће знати да  направе нову историју Балкана.

SHARE