Početna Sadržaj Privatizacija Bahati tajkuni stvaraju armiju socijalnih slučajeva

Bahati tajkuni stvaraju armiju socijalnih slučajeva

867
0
SHARE

KO SU GOSPODARI RADNIČKIH SUDBINA

Za proteklih šest godina, odnosno do kraja 2006, Srbija je ostvarila 2,158 milijarde evra ukupnih prihoda od privatizacije, a od toga 1,8 miliona od čiste prodaje. Upravo ovim ciframa aktuelna vlast često maše pred očima javnosti, zaboravljajući pri tom, slučajno ili namerno, da je, istovremeno s prodajom preduzeća, najmanje 300.000 radnika ostalo bez posla. Pošto je pravilo da se ta druga strana medalje javno i ne pominje, a sindikate, i kada o tome pričaju, niko ne čuje, teško je oteti se utisku da su najdeblji kraj u dosadašnjoj privatizaciji izvukli radnici i njihove porodice.

Već davno se u Srbiji ukazuje na to da je privatizacija postala profitabilan posao za one koji učestvuju u njoj, dok su njene žrtve radnici koji ostaju bez posla. Suština problema je, po oceni ekonomiste dr Miladina Kovačevića, u tome što domaći tajkuni kupuju sve što stignu i tako – samo zato što imaju više para – onemogućavaju i izbacuju iz igre čak i one koji bi zaista nastavili proizvodnju i zadržali zaposlene. Da pojedinci u Srbiji imaju „više“ para, to se odavno zna, baš kao što se zna i kada su ih i kako stekli. Ali nije se očekivalo da će im država dozvoliti da krenu u “đuturativnu” kupovinu svega i svačega, kupovinu koja u pozadini ima pusto gospodarenje a ne i podizanje proizvodnje i zapošljavanje ljudi.

Da zlo bude veće, takva „kupovina zarad kupovine” postala je moda koja poprima opasne razmere i preti da bez posla ostavi još mnoge zaposlene, koji će se posle, da apsurd bude veći, javiti na državni šalter za pomoć. Nevoljnici o kojima država sada ne vodi brigu, prodajući sve tajkunima za male pare, koliko već sutra tražiće od te iste države da im plaća makar i minimalni „danak“ svojoj nepromišljenosti i nebrizi. A onda ona neće moći da priča priču o praznom budžetu i nemogućnosti da, sada već milionskoj armiji nezaposlenih, obezbedi bilo kakav posao.

Predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać upozorava već duže na to da je Zakon o privatizaciji u Srbiji samo „formalna stvar“ koja ne obavezuje vlast i koja štiti krupne interese ljudi iz bivšeg režima.

– Ista grupa ljudi iz bivšeg režima već 15 godina osmišljava proces privatizacije u Srbiji. Nije bilo volje da se raskine s bivšim režimom i ti ljudi sada su oslonac nove privatizacije. Uz to, sadašnji Zakon o privatizaciji pruža fantastične mogućnosti za korupciju i stvaranje monopola, posebno u oblasti maloprodaje i mlekarstva, baš kao što ni veliki trgovinski lanci ne mogu ni ući u Srbiju ukoliko nemaju veze s firmama biznismena bivšeg režima – istakla je Verica Barać.

S ocenom da je privatizacija u Srbiji „pogrešna“ i štetna za radnike slaže se i predsednik Saveza samostalnih sindikata Vojvodine Milorad Mijatović, uz opasku da su loše odabrani put tranzicije do sada platili mnogi u ovoj državi. Jer, navodi, kada jedan radnik izgubi posao, onda socijalni slučaj nije samo on, već i nekoliko članova njegove porodice.

– Naši podaci govore o tome da je od početka privatizacije samo u Vojvodini više od 120.000 radnika ostalo bez posla, kao i da će do njenog kraja ta brojka biti znatno veća, jer tek sledi privatizacija javnih preduzeća, u kojima u Vojvodini objektivno imamo veliki višak zaposlenih – rekao je Mijatović. – Postaje čak pravilo da, čim se firma privatizuje, odmah se javlja višak zaposlenih. Prvo se to čini pod plaštom dobrovoljnog odlaska, a onda slede otkazi na koje svi ostaju gluvi i slepi.

Nisu zaposleni mala deca i dobro svi znaju da je privatizacija neminovnost, ali isto tako znaju, navodi Mijatović, da to „niti mora niti treba da se radi na način na koji se čini u Srbiji”. Isto tako, kaže, sindikati su svesni toga da u pojedinim društvenim i državnim preduzećima ima viška zaposlenih i da se broj zaposlenih mora smanjiti, ali traže da to bude rešeno humano i ljudski, a ne da ljudi preko noći ostaju bez posla i bez ikakvih primanja. On ističe da su u Srbiji u toku tranzicije radnici neka vrsta „kolateralne štete“ i da zato država o njima i ne brine. Razlog za to Mijatović nalazi u modelu tranzicije, koji je izabran s ciljem da se što pre rasproda sve što iole vredi.

– Od 2000. godine imamo takav model tranzicije da se firme i preduzeća što pre prodaju, bez obzira na to šta će s njima sutra biti. Nikog nije briga da li će se proizvodnja nastaviti i šta će biti s ljudima. Državu zanima samo da dobije novac da ga ubaci u budžet i da onda podmiri potrebe koje se javljaju iz državne kase. Da je sreće i razuma, već bi se mnogi u ovoj državi zamislili i upitali da li je privatizacija morala da krene baš ovim putem i zašto je toliko porazna za ljude. Neko je već morao da se, a ne samo kada su izbori, seti da iza svake privatizacije stoje radnici i njihove porodice i da se o tome mora voditi računa. Ovako, pogrešan izbor privatizacije i sve što je kao takvu prati, svaljuje se na leđa nedužnih, koje zapravo niko ništa i ne pita – zaključuje Mijatović.

LJ. Malešević
Dnevnik 05.09.2007

SHARE