БАБА СМИЉА
Баба Смиља је остала сама да живи у својој кући крај Велике Јаруге.
Некада је у њиховој авлији било четрдесетдвоје чељади.
Сада у старим кућама више није било никога.
Пустиња.
Два сина су јој живела у Лос Анђелесу.
Момчило је био хирург, његова жена колегиница са факулета, анастезиолог и имали су две кћерке.
Манојло је био стоматолог, жена Сремица, медицинска сестра и имали су два сина.
Једнога дана је Баба Смиља донела одлука да напусти своју стару кућу и да оде код својих у Америку.
„ Е, баба Смиљка, чујем да ти бијежиш из наше Велике Јаруге?“, запитао је њен први комшија Стеван, скретничар на прузи у селу.
„ Не бијежим! Ајме мени, шта ћу бијежат?! Иђем својој дијеци.“
„ А колко ћеш ти баба Смиљана остат у ту Вамерику?“ – знатижељно је запита Анђа, жена комшије Стевана и унесе јој се у лице да провери хоће ли јој истину рећи.
„ Боме, родо моја, ако да драги Бог, нећу се више вамо ни враћат.“ – одлучно рече старица и зашкиљи на једно око.
„Ајме, куку! Ајме,куку! Луде жене!“ – стаде се Анђа исчуђавати и крстити „Помакни се, жено, с мјеста! Бог стобом, шта то велиш?“
„ Шта се чудиш, Анђелија муја,а? Не –вра-ћам се вамо више!“ – растеже баба Смиљка да је комшиница боље чује.
„Ма, како ћеш тамо, међ тај страњски народ? Па теби је 82.године, не знаш њиова језика да парлаш и никада нијеси ишла даље од Књиња…“ чудио се стари железничар.
„ Ко није иша даље од Књиња? Била сам едном у Београда, када су дијеца студирала.“ –успротиви се повређена баба Смиља – „ Била сам едном у Сплит носила памидори на пјацу и дваред у Задар носила праске …и…била сам…била едном и у Апатији код дотура за срце.“
„ Ма, то ни ништа! То је све, како би река покојни стрикан Чедо, овђе, испредкуће! Знаш ли ти Смиљка ђе је Америка?“ – заинати се скретничар, све у намери да стару комшиницу скрене са те сулуде идеје да путује у Америку.
„ Е, знам! Што питаш?“
„ Па, мораш авиуном летет? Десет иљада метери од земље?!? Еј, десетиљада метери, женска главо?!?
„ Ајме, куку! Зар те није стра?“ крстила се Анђа и стаде да повезује бошчу.
„ Ма, шта ће ме бит стра…“
„ А ако пане тај авиун?“ покуша жељезничар да је уплаши.
„ Па, нек пане. Ко ће жалит стару бабускару?“ – закикота се старица и сама изненађена својом храброшћу, али одлучна да се супростави овом вечитом животном кочничару који није макао од своје мале кућице на прузи код Триванових кућа.
“ А знаш ли ти Смиљка“ настављао је упорно Стеван, покушавајући да савлада старичину тврдоглавост, „ да тај авиун мора летет урама преко онолке водурине? Шташ, јаднице, ако пане у ту воду и ако те рибе изједу?“
„ Боже ме сачувај и саклони!“ – запрепасти се Анђа и помери се са места.
„ Нек пане! Брига ђавла! Када ме буду марендали, нећу ништа осјећат.“ – смејала се баба Смиља, видевши да је надвладала зачуђеност својих комшија.
„ Не разумим, Смиљка, шташ у Амерку кад овдикаре свега , вала, Господу, имаш, обезбедила ти твоја дијеца?
„ А шта ћу овди, мој Стеване? Да цијели дан гледам у камене зидине? Не мерем више, мој кумшија! Не мерем! Јебем ти више пусте зидине! Не могу диванит са пустим зидинама! Одо, мојој дијеци! Одо! Тамо ђе су моја дијеца, тамо је моје мијесто. Тамо је мој живот, крај моје чељади!“
„ А, шташ, Смиљана, ако тамо умреш? Ђе ће те дијеца саранит?“ – повуче комшиница Анђа и последњу карту из своје прљаве кикље.
„ Брига ђавла! Када видим своју дијецу, могу одма да крепам. Чујеш ли, мој кумшија! Одма! Само да ми је видјет унучад. Брига ме за ме! Могу умрет и нека ме баце у ону водурину. Ха-ха! Брига врага за ме! Одо код своје дијеце!“
Аеродром у Лос Анђелесу.
Момчило и Манојло чекају мајку.
Изашли су сви путници.
Никога више нема на излазу.
Бабе Смиље нема.
Браћа прилазе дежурном службенику.
Траже да провери да ли се у Амстердаму укрцала баба Смиља.
Службеник потрђује да се укрцала у авион.
„ Мане, где је мајка?“
„ Момо, да се није нешто догодило?“
Шетају нестрпљиво испред затворених врата.
Не знају шта да раде.
Одједном, отварају се врата.
Излази посада авиона.
Пилот, копилоти и стјујардесе.
Носе кофер бабе Смиље.
Коју су окружили.
Она држи испод руке пилота.
„ Ево мога Моме и мога Мане! Ево мојих соколова! Ево, среће моје! Здравља мога!“ – грли синове, љуби их и плаче.
Посада стоји око ње и нико се не помера.
Плачу и синови.
Мушке сузе.
„ Како си путовала, мајко?“
„ Је ли ти била мука у авиону?“
„ Како ми је било? Лијепо! Пријељепо! За уру смо дошли!Ајме,какви дивни људи! Види овог бикана! Душа од човијека! Он је возач авиуна! Свака му част! Вози, брате,боље него онај Милин мали што тандрче оним аутобусом до Књиња.Показа ми тамо ђе сиједи! Показа ми како ћера макињу! Свака му част!“ – грли пилота, окреће се синови и у поверењу говори : „ морала сам да начнем едну погачу,двије сам умијесила, мало муга сира и скорупа, мало да лизну, панцете и пршута,зера домаће љуте,за здравље, наздравили смо, ја сам очитала оченаш и помолили смо се сви заједно. Ове женице се само смију, виде како су лијепе, а што се брину о мени, свашта ми доњели да пробам, покривају ме меким декама, дају ми да на очи мећем неке крпе, да могу да спавам, па нове новцијате чарапе, Боже муј каки диван свијет. Е, мој Стеване и моја Анђелија!А они мене одвраћали и страшили.Вала вам људи и евала. Вала теби, бикане, што си нас лијепо довеза. Вала свима вама што сте ме пазили и што сте ми све показали. Вала вам за све и Бог вам сву срећу нек да!“
Заплака се од драгости.
Пилот јој пољуби руку.
Захваљује се што је летела са њима.
Никада нису имали таквог путника.
Све су јој показали.
Обишла је цели авион.
Завирила је у сваки кутак.
Била је атракција на читавом лету.
Копилоти јој пољубише руку.
И све стјујардесе.
Пожелеше јој добро здравље и дуг живот.
Махнуше јој још једном руком.
И одоше.
Напустише аеродромску зграду.
„ Мајко“, упиташе синови у глас : „ па, како сте се ви споразумели?“
„ Лијепо, брате! Српски! Покојни ћако је река „ говори српски да те цијели свијет разумије“. Ја се баш распричала. И све су ме разумили. И ја сам њи разумила шта ми показују. Фини свијет неки. Само се смијеше И нуткају ме да поијем нешта.Нијесам ,брате, могла. Не паше ми њиова рана, али њесам ништа им рекла. Мучала сам. Нећу да им на муку стајем.Јели смо из мојих завежљаја.Мучите, не говорте о том никому! Тако смо се договорили… Шта стојимо више? Пожељела сам дијецу и снаје. Ајмо нашој кући! Ајмо, дијецо муја! Ајмо ћа!“
Београд, 03.08.7527.година
