Početna Sadržaj Reagovanja B-B

B-B

821
0
SHARE

     B – B

piše : Branko Dragaš 19.08.2012

Ovim tekstom zaokružujem svoje bavljenje Borisom Tadićem.Pošto znam čoveka od devedesetih godina i svedok sam njegove nesposobnosti, osrednjosti, lenjosti i narcisoidnosti,prosto je neshvatljivo da je taj minorni lik naše tranzicije vladao osam godina i da je uspostavio apsolutističku vlast,namera mi nije da se bavim njime lično,nego metaforom naše društvene propasti.Podsećam sve, da se ne bi nikada zaboravilo, da je nama u opoziciji Boris Tadić služio za podsmeh, da niko njega ozbiljno nije shvatao,da je služio da nam donosi piće na sastanke,kao potrčko, da ništa nije značio na opozicionoj sceni,da je bio marginalac i luzer, da ga je Đinđić istinski prezirao i da je hteo da ga najuri iz stranke,ali da je odustao od toga zbog poštovanja prema profesoru Ljubi Tadiću. U 1993 godini štampana je knjiga KO JE KO U SRBIJI, gde smo pobrojani svi mi iz javnog života od sportista i pevača,poslovnih ljudi do političara i naučnika, tako da se u toj knjizi nepoznati Boris Tadič samo spominje kao sin profesora Ljubomira Tadića.Taj tatin razmaženi sin je deceniju kasnije postao spinovani medijski totalitarista,koga su građani Srbije srušili sa vlasti jer je dosadio bio i Bogu i narodu.

 

 
 Naslov – B – B – treba u celosti  da glasi – Od Borislava Pekića do Borisa Tadića ili kako je propala demokratija u Srbiji. Kada znamo da je najveći srpski pisac bio osnivač Demokratske stranke i da je danas stranka postala privatna kompanija svrgnutog Borisa Tadića, onda nije ni čudno da se stranka raspada i da je toliko kriminalnih kombinaca pljačkanja države i bogaćenja funkcionera stranke vezano za kamarilu oko Borisa Tadića.

O Pekiću pišem više od dve decenije,čitam ga tri decenije,čitam ga danas i tek imam nameru da o njemu i njegovom delu pišem.Priznajem da sam pekićevac.Priznajem da sam pristrastran i da ću se boriti za valjanu afirmaciju  zaboravljenog Pekića u našem propalom društvu.Političke propalice i protuve iz DS se nisu ni setili,zaokupljene političkom borbom oko opstanka u stranci, da obeleže dve decenije od smrti svog osnivača i najvećeg srpskog pisca.Kada sam imao finansijskih mogućnosti, uz saglasnost i podršku porodice Pekić,učestvovao sam u osnivanju Fonda „ Borislav Pekić“.To je bila moja ljudska i intelektualna obaveza.Nažalost, nisam imao tu sreću da  lično upoznam Borisa Pekića,mada je on,prema rečima njegove supruge, jedan moj književni intervju iz 1992,premda teško bolestan,pažljivo pročitao i bio prijatno iznenađen da srpski bankar govori  stručnije o njegovom književnom delu, o umetnosti i svetskoj  književnosti,nego mnogi nadobudni književni kritičari.Bio je to svojevrsni pekićevski paradoks ili simeonovsko pretvaranje u kentaura. Moj izbor je, posle Krleže, bio Pekić.Danas svojom javnom reči i delovanjem u društvu širim pekićevske ideje,kada budem ponovo podigao svoj biznis nastaviću da pomažem u promociji Pekića.Ne pristajem da se zaboravi Pekić i da Srbi nikada ne upoznaju svoga najvećeg pisca.

O Borisu Tadiću sam pisao dok je bio predsednik države, pisao sam o njemu na isti način kako sam pisao o svim moćnicima koji su neuspešno vladali ovom državom,koji su nas upropastili i koji su nas uveli u najveću istorijsku tragediju od naših dalekih predaka lepenaca i vinčanaca do nas danas, savremenih Srba. Nije tu bilo nikada ništa lično,bez obzira na svu težinu upotrebljenih reči,oni koji decenijama prate moj rad su naučili na moju oštrinu i neposrednost,ponekad sam čak uzimao formu vulgarnosti,što mi ne priliči,ali sam morao da odgovorim istom merom onima koji su nas toliko ponizili i povredili, da sam bio prinuđen da im odgovorim jezikom ulice,jedinim jezikom koga se oni plaše.Svima vama koji cenite moj rad se izvinjavam na tome, ali iskustvo zemunske ulice me je naučilo da je,nažalost,argument pesnice ponekad mnogo jači od svih kulturno izgovorenih reči.Takav je život na tržištu i ja se nikada nisam plašio tog tržišta.

Dakle,suština mojih kritika javnih ličnosti,ponavljam,da pojasnim svoje stavove,nije se sastojala u tome da ja njih personalno kritikujem jer imam baš protiv njih nešto lično,bez obzira da li prema njima imao više ili manje prezira,nego se moja kritika odnosila isključivo na njihovu istorijsku odgovornost za uništavanje države i naroda.Mene je samo to zanimalo.Kako se nekoliko decenija temeljno bavim svetskom istorijom,baštinom,tradicijom,pitanjem država i naroda, kako sam pedantno izučavao srpsku istoriju i položaj srpskog naroda, istražujući,za mene,ključno pitanje – gde pravimo greške i zašto nam se dešavaju tolika neprekidna stradanja i tragedije,zašto naša inteligencija tako olako žrtvuje svoj narod,obično za interese stranih velikih sila i stranih službi,uzimajući sitne materijalne koristi,moje javno delovanje je bilo samo na toj liniji istorijske retrospektive, jer sam smatrao da dnevna politika ne povlači valjane istorijske poteze,da nemamo državnike,da su političari neobrazovani,sujetni,provincijalni i da ne shvataju svoju istorijsku dužnost i odgovornost.Oni koji su imali mogućnost nešto drugo da urade,nažalost,radili su sve pogrešno,sve protiv interesa vlastite države i svoga naroda,zbog toga što su bili mali,palanački likovi koji nisu bili dorasli istorijskom dobu.Ovo je bilo vrlo važno da naglasim, da bi se razumelo sve što pišem,kritikujem,predlažem i sve za šte se čitav život borim,verujući da je životna borba ona iskonska energija koja može dovesti,napokon,do promene pogrešne državne i nacionalne strategije.

A da se radi o pogrešnom izboru državne i nacionalne strategije,mislim da to danas nema nikakve potrebe elaborirati,jer je to toliko očito i jasno da ne vredi više trošiti reči.

Uglavnom, moja hrabrost se sastojala samo u tome da sam o problemima u društvu otvoreno odmah govorio,nudeći uvek praktična rešenja za promenu pogrešne strategije,nikada nisam nastupao da bih bio viđen ili da lečim svoju intelektualnu sujetu,nego mi je namera bila plemenita i dobronamerna,jer nisam mogao da slušam i gledam  političaki ološ kako obmanjuju javnost.Moj veliki problem je što nemam diplomatskog takta,što nemam pekićevsku smirenost,nego sam previše dinarski  violentan i ne mogu da se suzdržim.Naš narod bi rekao da imam kratak fitilj. I to me je puno koštalo u životu.

Ukoliko sam uspeo da objasnim moj stav prema našim političarima,potkrepiću ga samo jednim primerom,mojim odnosom,recimo, sa stradalim – Ivanom Stambolićem. Kada je Ivan Stambolić bio najmoćniji političar u Srbiji, ja sam bio gimnazijalac i student,koga,prirodno,Ivan Stambolić nije poznavao.Ismejavao sam,kritikovao i napadao njegove komunističke floskule i gomilu birokratskih budalaština koje je svaki dan izgovarao. On i čitav taj jugoslovenski komunistički režim bez alternative.Nije to bilo zlatno doba demokratije,kako to hoće danas da nas ubedi Latinka Perović,udarna pesnica tog režima, nego je to bilo doba socijalističkog samoupravnog voluntarizma u kome je pokopano  ne samo izvorni pojmovi demokratije i slobode misli,nego su pod tepih bačeni svi nerešeni nacionalni problemi o položaju srpske nacije u propalom modelu južnoslovenske zajednice.Moraću o tom periodu 1977 -1988,kada sam bio krležijanski buntovnik društva koje je živelo na rubu pameti,da napišem, zbog mladih pokolenja i laži koje se danas pišu o tom dobu, svoje opservacije i da tako skinemo marksistički mistični i magleni veo sa komunističke zabrinutosti o tome – ko radnike povezuje lažnim koncima?Posebno će biti interesantno to svedočenje, jer sam imao direktne i javne sukobe,na tribinama i svečanostima, sa vodećim komunističkim likovima iz čitave jugoslovenske zajednice,što je siguran dokaz da  glupost nema nacionalna obeležja i da je ona kosmička pojava.

Dakle, u vreme diktature proletarijata i vlasti avangarde radničke klase, ja sam smatrao da je Ivan Stambolić oličenje staljinističkog birokrate,koji guši slobode i građanska prava,koji je socijalistički totalitarista i samopravni fundamentalista, da je to društvo osuđeno na propast, da južnoslovenska zajednica ne može da opstane, jer je nastala na prevarama i odsustvu interesa za stvaranja zajedničke države, nama Srbima južnoslovenska zajednica je bila nametnuta glupšću diletanta Aleksandra Karađorđevića i kratkovidošću šibicara Nikole Pašića,pa sam tada smatrao,naročito kada sam izašao iz JNA, da mi,Srbi, treba prvi da izađemo iz tog propalog i bankrotiranog projekta,da treba da se okrenemo svojim državnim i nacionalnim interesima i da se mirno raziđemo, stvaranjem konfederacije, sa našom bivšom braćom, jer ako smo braća, to ne znači da su nam i novčanici sestre. Čitava moja kritika je išla u tom pravcu, na liniji odbrane građanske republike,demokratije i slobode i prava građanina,kao i zaštiti nacionalnih i državnih interesa Srbije.Smatram da građansko,republikansko,slobodarsko i demokratsko nije u sukobu sa nacionalnim,državotvornim i tradicionalni.Parafraziraću velikog Getea – ja sam sebe doživljavao kao srpskog kosmopolitu!

Moje mišljenje i predlozi su bili da moramo što pre da otvorimo javnu raspravu o svim temama u jugoslovenskom društvu, da nema zabranjenih tema, računajući tu i pitanje Kosova i Metohije,JNA,položaju Srba u drugim republikama i položaju nacionalnih manjina,skrivenom dugu o 20 milijardi dolara,kako to danas malo izgleda prema ovim nacionalnim dugovima,pitanja ko koga eksplatiše,ko ne plaća struju,ko se leči i školuje besplatno,kao i mnoga druga pitanja jugoslovenske tragične realnosti,dakle, da se javno otvore sva ta pitanja,da se o njima raspravlja i da se traže rešenja bez sukoba,ratova,nasilja,iseljavanja i svih zločina koji su se naknadno desili na svim ugroženim stranama.
Šta se desilo sa svim tim mojim predlozima? Ništa.Bačeni su na đubrište istorije kao nepotrebno i suvišno pisanije, da bi,vrlo brzo posle toga,kada su izostali dijalozi,rasprave i dogovori, započele primitivne nacionalne trube da zovu pod barjake za nove ratove.

 
Znači,kada komunistička nomenklatura nije uspela da otvori sva pitanja o kojoj se morala razgovarati u razorenom jugoslovenskom društvu,onda su morali da se okrenu narastajućem talasu nezadovoljstva sopstevnih građana,koji nisu mogli da shvate šta se događa, pa smo dobili klasičnu zamenu teza,nalaženju krivca u drugim nacijama i na kraju pobedu nacional-komunista,koji su se vešto,preko noći,zaogrnuli nacionalnim simbolima da bi se izborili za svoj ostanak na vlasti.
Ivan Stambolić nije razumeo šta se dešava. I da je razumeo, nije hteo to da radi.On nije verovao u taj nacional-komunizam i bio je žrtvovan od strane svoga najboljeg komunističkog đaka,koji ga je odbacio na smetište istorije.Tako je uzjahan podivljali nacionalni konj.Preobraćeni komunisti su preko noći postali vernici i nacionalisti.To je bio siguran put u  našu propast.

Ivana Stambolića sam upoznao 1990.On je bio direktor JUBMES banke, gde ga je Milošević udomio, a ja najpoznatiji privatni bankar.Odlično smo poslovno sarađivali. A onda smo se zbližili.Putovali smo zajedno u Bugarsku i Makedoniju i upoznao me je sa vodećim državnicima tih država . Razgovarali smo o svemu. I ja sam mu sve otvoreno govorio.Upravo ovako kako sada pišem.Naravno, ne birajući reči.Smeškao se,neprestalno pušio,pio,klimao glavom i iznosio svoje mišljenje.To više nije bio onaj komunistički birokrata na vlasti koga sam poznavao iz javnosti. To je bio jedan potpuno drugi čovek.Imao je razumevanje,širinu i tolerantnost. Znao je da prizna svoje greške.To čovek na vlasti nikada ne radi. Smireno je slušao moje vatrene govore.Nisam mogao da razumem političare.Priznao mi je da je verovao da će do kraja života biti na vlasti.Meni to nije bilo jasno.Dolazio sam sa slobodnog tržišta,gde se svakoga dana i svakog minuta morate boriti i dokazivati.Nema opuštanja,nema uljuljkavanja. Kako je neko mogao da veruje da će vladati do kraja života? Kasnije,kada sam upoznao mnoge političare,bilo mi je jasnije. I nesretni Boris Tadić je sebe i svoje marketinške pajtose ubedio da će večno vladati.Nije verovao da će izgubiti izbore. Ipak, Ivan Stambolić je bio –  pravi pokajanik Nevolja ga je pročistila.To sam poštovao i nikada se na njegovu prošlost  nisam vraćao.Kada se uvek vraćate na sve ono što je uveliko poznato i neprijatno pokajniku, onda se naslađujete nad njegovom sudbinom.To mi je bilo strano.Poštovao sam pokajnika Ivana Stambolića i potpuno sam zaboravio na onog komunističkog apartčika,koji me je užasno nervirao.On je propustio svoju istorijsku priliku. A vreme se nije moglo vratiti.

Danas mogu da napišem ono što sam tada javno govorio – bilo bi mnogo bolje za Srbiju da je Ivan Stambolić ostao na vlasti.Mislim da ne bi upali u balkanske ratove i da bi se mirno i civilizovano razdvojili, kao Česi i Slovaci.Ali, Ivan Stambolić je bio  istorijski gubitnik. I mi sa njim. U 1992 sam ga upoznao sa Đinđićem. Nisu se lično poznavali.Organizovao sam taj sastanak,očekujući da se napravi nešto dobro za Srbiju, ali namerno nisam prisustvovao čitavom tom dugačkom razgovoru.Hteo sam da se sami dogovore.Đinđić nije imao strpljenja za Ivanovu smirenost,iskustvo,političku spoznaju i istorijsku mudrost.Đinđićevo jeftino šibicarenje i japijevski , marketinški brzi politički spotovi o prevlasti u opoziciji nisu se uklapali u ozbiljnost Ivanove tragedije. Smatrao sam da Ivan ne može da bude nosilac opozicione liste i da narod neće da glasa za njega protiv Miloševića,ali da to ne može da bude ni Đinđić jer mu narod ne veruje. Đinđićeva neiskrenost,stegnutost, pogrešne kalkulacije i slab nastup u javnosti donosili su mu svega nekoliko procenata popularnosti.Trebalo je tražiti neku pogodniju ličnost. Zato sam se zalagao da nam Ivan iz senke pomogne. Đinđić na to nije pristao.Mislim da je time mnogo izgubio.To sam mu odmah posle sastanka,imali smo običaj da analiziramo zajedničke sastanke, otvoreno rekao.Bio sam prema njemu grub i surov. Smatrao sam da nama u opoziciji treba Ivan, a mi ne trebamo Ivanu.Predlagao sam mu da se periodično zajedno viđamo.Zoran nije imao živaca za to.Brzopleto i suludo je trošio dragoceno istorijsko vreme.Ivan nije hteo da se nameće.Povukao se i nastavili smo da se družimo. Sve do tragedije.
Na ovom primeru,kog prvi put iznosim, hteo sam da pokažem našoj javnosti o mom poimanju političara i politike.Mislim da je to važno za razumevanje kritike koje upućujem političarima dok su na vlasti i potpune nezainteresovanosti za njih kada padnu sa vlasti.Mene prvenstveno zanima šta su oni,za vreme svoje vladavine kada su imali političku moć, uradili za javno dobro,za državu,narod i građane.Tako njih treba da ocenjujemo i da im sudimo.Nažalost, u poslednjih dve decenije imali smo na vlasti potpune diletante,ludake,psihopate,paranoidne likove,koji su nas uništili.Naša nesreća je da to naši građani shvate tek kada nas ti politički probisveti i varalice unište.I to je naša nacionalna tragedija.

 
Vratimo se sada propasti demokratije u Srbiji ili naš guberkijanski pad od mudrog,odmerenog,kulturnog i obrazovanog Borislava Pekića do besmislenog pajaca,blente i spinovanog praznoglavca Borisa Tadića.Kada je to počelo? Počelo je kada je vrh demokratske stranke odlučio,đinđićevska podlost,da protivkandidat raspojasanom Šešelju u radničkoj Rakovici bude Borislav Pekić.To je prvi znak propasti DS.Posle toga dolazi ideologija vulgarnog pragmatizma makijaveliste Đinđića, u politici nema morala,ko hoće moral neka ide u crkvu, preko pečenja vola na Palama,begstva iz bombardovanog Beograda,nesposobnost upravljanja Beogradom,premijerske nagodbe sa tajkunima,kriminalcima i vrhovima državne bezbednosti,nesnosnog bogaćenja,organizovane pljačke kroz privatizaciju, Čedinog ljubljenja sa kriminalcima,pa sve do Tadićevog ludila i Đilasove demagogije.Bio je to jedan prirodan put propasti demokratske ideje u Srbiji,jer ljudi koji su trebali da nose tu ideju zadovoljavali su svoju pohlepu i sujetu pljačkanjem države i građana Srbije.

Uvek sam smatrao da je zadatak intelektualaca da se bore za republiku,demokratiju i slobodu građana, da je zadatak intelektualaca da se suprostave svakom obliku totalitarizma, da udare na one tirane na koje niko ne sme da pogleda, da ih ismeju i prokažu, u okviru istorijskog toka, da su beznačajni i bezvredni, da su za života zaboravljeni i da,nakon neminovnog pada sa vlasti, neće biti niko i ništa u društvu.Jedino što državnika može uzvisiti je služenje zajednici i rad na dobrobiti čitave zajednice.U Srbiji od pojave parlamentarizma nismo imali takve državnike,nismo imali nacionalne vizionare i državne stratege, nego su na vlast došli sitni šverceri,šibicari,kradljivci jakni,dorćolski zgubidani,hercegovački jurodivi,crnogorske poturice,bosanske jalije,secikese,šticeri deviza,preprodavci droge,oni koji od debljine nisu radili fizičko,pa su se zaujedali između nogu i puderom se trancali,šmrkači i duvači,tucači kafanskih pevačica,novosadski luzeri,propalice,kockari i bitange,srbijanski džiberi,đilkoši i kokošari,tržišni fundamentalisti,talibani i mudžehedini Novog svetskog poretka,plaćenici stranih vlada,multinacionalnih kompanija i tajnih službi,ekonomske ubice,seljoberi i japijevci,preplaćeni šupci i dupeuvlakači,perverznjaci,sadisti i biseksualci,silikonske pevaljke i šabački kočijaši, čitava jedna bulumenta propalica,kurvi i bitangi,koji su donosili zakone da se država Srbija može da pljačka i da je to sve super, cool, da treba otimati,otimati i samo otimati,dok pedesrka bratija u kabinetima spinuje javnost, neuspešno pokušava da stvori kult novog vođe,holivudskog zombija koji se serijski proizvode u fabrikama CIA, radi upravljanja banana državama u svetu.Naša tragedija je u tome što smo uspeli da postanemo banana država.

 
Smatrao sam da je moj nacionalni zadatak da se suprostavim ovim nacionalnim katastrofama i da pripadnicima srpskog naroda i svim građanima Srbije ukažem na zablude u kojima se nalaze,na stranputice kojima su krenuli i na sigurne poraze koje će,nažalost,narod i građani morati da plate svojim životima. I tako se sve dogodilo.Sve moje prognoze su se obistinile.Voleo bih da nisu,jer bi to bilo bolje i za moju državu i za sve građane, a ja ne bih pisao ove redove, nego bi na svetskom tržištu ugovarao nove poslove.Pošto se naša tragedija nastavila,pošto je svakoga dana agonija sve veća, pošto su građani izgubili veru da postoji izlaz iz ovog namernog guranja u beznađe,da nema čestitih i poštenih ljudi koji imaju konkretna i operativna rešenja za spas zajednice,onda meni nije preostalo ništa drugo nego da nastavim započeto,da se ne predajem,da pokažem da pokret otpora postoji i da ukažem građanima na puteve spasenje.

To je moja intelektualna obaveza i dužnost. I ja uporno nastavljam da radim na tome.Zašto većina intelektualaca ćuti? Čega se plaše? Zašto sada pišu o promašenoj vladavini Borisa Tadića? Gospodo drugovi,Boris Tadić je neprijatna prošlost.Nemojte na njemu da trošite vreme.Nemojte mrtvom političkom konju meriti rep.Ostavite se kritike Miloševića i Đinđiđa. I njihovo vreme je prošlo.Oni nisu iskoristili svoju istorijsku priliku.Ne vredi više trošiti reči na njihove promašaje.Vi o njima ne smete ništa da pišete,jer ste ih verno služili i prodali ste svoje intelektualno uverenje za par dnevnica.Umuknite! Sklonite se sa javne scene! Pustite da neki drugi ljudi,koji imaju reference i moralni dignitet,iznose istorijske istine.Vaša naknadna pamet nam samo smeta i ona nas vređa.

Zadatak intelektualca je da brani slobodu.Zadatak intelektualca je da se suprostavi svakom obliku tiranije.Nema progresivne i moderne tiranije.Upravljači Aušvica su dželati nisu žrtve.Nemojte da oslobađate političke dželate njihove istorijske odgovornosti.Ako hoćete da budete moderni,zaboravite Tadića i DS,neka policija,tužilaštvo i sudovi, kao i čitava naša javnost sudi o žutom teroru kriminalaca, vaše je danas da nastavite da kritikujete novi trijumvirat koji se stvara i da nastavite da se borite za slobodu i pravdu.

 
Na kraju, postavlja se pitanje kada ćemo mi nešto naučiti iz istorije, učiteljice života? Zašto tako brzo sve zaboravljamo? Šta se to dešava sa nama? Gde je kraj našem ludilu i našim zabludama?Zašto sam konstantno zabranjen? Zašto ne mogu da dobijem prostor da građanima saopštim svoje mišljenja? Čega se političari plaše? Moje namere su plemenite.Moja namera je vrlo jednostavna,želim da ukažem na put spasenja.Želim da izbegnemo tragične greške prošlosti.Želim da trajemo.To je moguće samo ako se budemo promenili.Ako počnemo da učimo i da se pojedinačno menjamo,jer samo pojedinačno menjanje je suštinsko menjanje.Želeo sam da sprečim da nesreća,koja je kod nas doručkovala,ne dođe i na večeru. Nisam katastrofičar i pesimista.Samo pekićevski sagledavam stvarnost i nudim konkretna rešenja. Nije pesimista,kaže Pekić,onaj ko predviđa katastrofu,već onaj koji veruje da se ona mogla izbeći i kuka što nismo bili dovoljno sposobni.Ja verujem da smo mogli izbeći katastrofu.I borim se da iz nje izađemo.

Beograd,na Preobraženje, 19. Avgusta 2012
 

 

 

 

SHARE