Spinovanje javnosti da je pokušan atentat na guvernerku Jovanku Tabaković u nekom hotelu u Crnoj Gori, kao i prebijanje premijerovog brata i dvojice telohranitelja, da bi se poslala opasna poruka samom premijeru, jedna je u nizu neuspešnih manipulacija režima.
Nesposobna vlast, koja nije rešila nijedan sistemski problem u državi, koja vodi državu u potpunu propast, zadužujući nas i rasprodajući preostale nacionalne resurse, podiže ulog u svojoj prljavoj igri. To nije dobro. To nije dozvoljeno.
Posle fabrikovanja silnih afera, koje nisu rešene, posle donošenje nekog sumanutog paketa mera, koji ništa neće rešiti, osim što će izazvati štrajkove u prosveti i zdravstvu, te velikog iseljavanja najboljih lekara i medecinskih sestara iz zemlje, nesposobni režim počinje da igra na poslednju kartu. Govore o atantatu na ljude iz vrha režima.
Iz dosadašnjeg kriminalnog iskustva Srbije, posmatarano za period tranzicije, gde su sve vlasti bliže ili dalje bile povezane sa kriminalcima, možemo da zaključimo da su sva ubistva bila precizno izvršena i da je bilo vrlo malo kolateralne štete. Znam da je poginula jedna pratilja tog kriminalca i da je, u drugom slučaju, došlo do opasne zamene identiteta, pa je stradao jedan nevini sportista , jer je ličio na nekoga kriminalca, koji je trebao da bude likvidiran.
Znači, uprkos velikom broju likvidacija, mora se priznati da su ubijani isključivo kriminalci. To možemo da objasnimo samo činjenicom da su te kriminalce stvorile državne službe bezbednosti, nazvaću ih jednim imenom Služba, koja je vešto koristila kriminalce za svoje poslove. To rade sve službe u svetu i to nije nikakva novost ili naša specifičnost. Služba organizuje kriminalce, iskoristi ih i onda likvidira, jer su završili svoj deo prljavog posla.Likvidira ih i zato što su ti kriminalci su opasni svedoci. Jedini način da se Služba zaštiti je da ih likvidira.
Likvidaciju organizuje Služba, ali ubijaju novi regrutovani kriminalci. Tako se krug zatvara. Služba završava posao za državu. Odnosno, Služba završava posao za režim. Veliki je problem kada jedan čovek dobije svu vlast i kada Službu stavi pod svoju ličnu kontrolu. To je opasno za samo društvo, jer taj koji sam kontroliše Službu može da zloupotrebi snagu Službe, zbog nekih svojih ličnih obračuna sa neistomišljenicima ili ljudima koji ga samo nerviraju i na nešto podsećaju.
Ubistvo Ivana Stambolića, recimo, nije političko ubistvo, jer on nije imao nikakvu političku snagu da ugrozi režim. To je lična osveta. Služba je zloupotrebljena u lične svrhe vlastodršca. Odmah da naglasim, mislim da Slobodan Milošević nije dao nalog za ubistvo Ivana Stambolića. Uprkos mom neslaganju sa politikom Miloševića i javnom radu da se on što pre sruši, mislim da Milošević nije imao tu krvoločnu narav da naredi ubistvo Stambolića. Milošević je mogao sve nas, viđenije opozicionare, davno da pobije. Nije imao nikakvu smetnju. Služba bi to precizno odradila.
Ubistvo Džona Kenedija je političko ubistvo, izvršeno od strane Službe, koja je zloupotrebljena od strane Familije, jer Kenedi nije pristajao na prevaru da privatna banka FED štampa dolar bez pokrića za potreba te iste Familije. Kenedi je smatrao da je dolar nacionalna valuta i da štampanje nacionalne valute mora da bude samo u okviru Nacionalne centralne banke. Ubijen je, dakle, da ne ometa uigranu pljačku. Slično su prošli i Linkoln i svi ostali američki predsednici, koji su se usudili da stanu na put špekulacijama i pljačkama Familije.
Streljanje Zorana Đinića je političko ubistvo i ubistvo iz osvete. Političko ubistvo je jer je Đinđić sprečen da napravi zaokret od pogrešne politike koju je sprovodio više od dve godine. Shvatio je svu pogubnost te politike. Shvatio je da su ga Vašington i Brisel prevarili i izmanipulisali. Shvatio je da radi protiv interesa svoje države i građana. Kada je hteo da promeni politiku, ubjen je da se to ne bi desilo.
Streljan je iz osvete, jer nekome nije odgovaralo da izgubi ukradeni novac, koji je na prevaru otet za dve godine sprovođenja šok-terapije i reformi. Kome to nije odgovaralo? Onima koji su se obogatili. Ko se obogatio za to kratko vreme? Đinđićevi saradnici. Oni koji su mu bili najbliži. Oni su najviše ukrali. Zaokret u politici je značio da treba da ispadnu iz igre i da vrate pokradeno. Šta će zlikovci da smisle? Najbolje rešenje je da se Đinđić likvidira.
Njegovom likvidacijom su dobili tri važne stvari. Prva, sprečili su da se promeni politika u kojoj oni uzimaju ogroman novac. Drugo, nije ugrožen njihov oteti kapital. Treće, Đinđića su mogli da eksploatišu i da, sakrivajući se iza njegovog imena, nastavljaju da pljačkaju.
Znači, nalogodavci za streljanje Đinđića se bili njegovi najbliži saradnici, koji su se nenormalno obogatili. Imali su dovoljno novca da sami plate ubice, ali su uključili i neke tajkune, jer su hteli da smanje trošak čitave operacije i da tajkune uvuku u zločin. Tako su bili sigurni da uh niko neće otkriti.
Zašto sve ovo ponavljam?
Znam da vam je sve ovo poznato.
Ponavljam jer hoću nešto da razjasnim. Nešto što ponovo stvara zabludu u javnosti. Kada neko odluči da ubije nekoga i kada je taj neko obično Služba, koja radi po nečijem nalogu, onda se to ubistvo desi.
Borka Vučić je ubijena. To se krije. Niko o tom ubistvu ne govori. Zaboravljena je samo zato što se nalogodavac tog ubistva krije u sadašnjoj vlasti. Zašto je ubijena Borka? Kome je ona smetala? Šta je to htela da mi kaže, kada mi je zakazala sastanak u nedelju ujutru? Zašto je bila uznemirena? Ko je imao interes da se ona likvidira u nameštenom pucanju guma na vozilu?
Navodni pokušaj atentata na guvernerku Jorgovanku Tabaković je dostojno jednog Nušića ili Duška Kovačevića. Svejedno. Nekada su kaćiperke gospođe ministrake mogle da se hvale da su nobl samo ako imaju francuskog ljubavnika. Danas ste važna karika izdajničkog režima, samo ako neko pokušava da vas ubije, preturajući po vašem neseseru.
Balkanski špijun je metafora poslednje prevaziđene forme umirućeg, komunističkog, totalitarnog režima. Danas je metafora neolibetralnog sitema u raspadu poludeli premijer u borbi sa smetovima, poplavama, medijima, unutrašnjim neprijateljima i reformama, koje glupi narod neće namerno da prihvati, jer ne razume veličinu izdaje namesnika Srbije.
Silne nerešene afere više ne mogu da narkotizuju nezaposlenu i siromašnu Srbiju. Potrebno je sada pričati o atentatima, jer se tako dobija navodno naklonost i sažaljenje javnosti.
Prebijanje premijerovog brata i njegove bahate pratnje je poruka građanima Srbije. Ako premijerovog brata prebiju, šta će tek da rade običnom građaninu, koji nije bahat, koji ne vodi naoružane telohranitelje i koga nema ko da zaštiti?
Režim ne može na ovakav način da suzbije nezadovoljstvo građana.
Njegova nesposobnost je dokazana.
Nemaju nikakvu viziju, niti strategiju izlaska iz ove nesreće.
Nemaju stručne i poštene ljude.
Gomila političkog ološa, probisveta, bitangi i kriminalaca se uvukla da završi konačnu pljačku Srbije.
Najvaljeni štrajkovi su jedini pokušaj da se zaustavi ludilo izdajničkog i odnarođenog režima.
Štrajkova i protesta će biti sve više.
Demonstracije na ulicama.
Sve je to bolje, nego da se ubijamo.
Atentatima se naše siromaštvo ne može rešiti.
Beograd, 02.10.2014
