Po svom sastavu naša Narodna Skupština nije onakva kakva bi trebala da je. U nju ne ulaze u većem broju ljudi koji predstavljaju jači autoritet, veću sposobnost i vrednost, i ljudi koji su došli slobodnom voljom i poverenjem naroda, nego ulaze ili demagozi, koji neskrupulozno laskaju biračkim masama ili protežari, miljenici, nametnuti od vlasti, milicije i partijskih vođa. Broj onih koji su ušli u Narodnu Skupštinu po slobodnoj volji i poverenju naroda i koji predstavlaju jači autoritet, veću vrednost i sposobnost, prema ovim drugima toliko je mali da je njihov uticaj vrlo neznatan. Oni se sistematski potiskuju i u sistemu vladavine broja oni su uvek nadglasani, u manjini. Vlada se malo obazire na mišljenje i težnje Narodne Skupštine- ona je uvek u stanju da je potčini svome gledištu.
Unutra, u Narodnoj Skupštini, nema dovoljno discipline. Narodni poslanici ne dolaze redovno na sednice. Sednice se održavaju često u takvoj atmosferi da dobivaju više izgled partijskih,kafanskih zborova . Reči, izrazi, pogrde padaju bezobzirno na sve strane, i to izrazi i pogrde kakve se mogu čuti na ulici i po neuglednim palanačkim kafanama- po njima naša Narodna Skupština više bi predstavlajala gomilu aminaša i beskićmenjaka, i organizovanu gomilu za ekspolataciju državne kase i Imovine. Po svome radu, naša Narodna Skupština je najmanje na potrebnoj visini. Sastavljena pretežno i u većini od lica slabog autoriteta, male vrednosti, male sposobnosti i spreme, naša Narodna Skupština nije imala ni uslova ni sposobnosti za jedan pozitivan i konstruktivan rad. Nije, jer narodnim poslanicima nije glavni zakonodavni rad, nego vršenje posredničke uloge između birača i upravne vlasti. Dobar je onaj poslanik koji dobro i uspešno inerveniše svuda-i kod uprave,i kod suda,i u vojsci, i uškoli i kod banaka. S druge strane, i u takvim prilikama, i samim poslanicima glavno je popularnost i rentabilnost, da se pokriju izborni troškovi i da se može lepo i dobro živeti. Zakonodavni rad je za poslanike sporedan zadatak i sporedna dužnost. Nigde sistema u radu, nigde jedne određene i kontunuirane državne i nacionalne politike. Rečju, na mesto zdravog parlamentarizma i pravne države zacarila nezdrava i isključiva partijska vladavina,partijska država-zacario nerad i korupcija, vladavina nesposobnih i slabih, i stavlaljanje partije i njenih interesa iznad svega.
Ako ste pomislili čitajući ovaj duži citat da se radi o ocenama preuzetim iz analiza našeg savremenog stranačkog i parlamentarnog života, prevarili ste se . Ovo su ocene i stavovi preuzeti iz izvanrednog i poučnog teksta Sadašnja kriza i Narodna Skupština neopravdano i nepravedno zaboravljenog Fedora Nikića objavljenog u Letopisu Matice Srpske Novembra 1928 godine povodom obeležavanja desete godišnjice ujedinjenja Srba Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu. Da li se ovde radi o slučajnoj i frapantnoj podudarnosti ili su ove reći Fedora Nikića samo potvrda određene konstante u razvoju našeg društva, konstante koja govori da smo mi odavno izgubili osećaj za ostvarivanje i zastupanje opšteg i javnog interesa u političkim borbama. Besprincipijelne i nepštedne stranačke borbe kao i apsolutna predominacija stranačkih interesa ostale su glavno obeležje naših političkih i društvenih odnosa . Ovo je više nego onespokojavajuće saznanje jer i danas možemo ponoviti u potpunosti sve ocene izrečene u tekstu Fedora Nikića. – arogancija i bahatost vladinih predstavnika, okrenutost isključivo zastupanju i odbrani stranačkih interesa,marginalizacija Narodne Skupštine, predominacija izvršne vlasti, nedostojno i otvoreno trgovanje poslaničkim mandatima, neodgovornost i neozbiljnost narodnih poslanika, Skupštinske sednice kao ordinarni kafanski zborovi, neprimeren i vulgarni način govora,mali autoritet Narodne Skuopštine, slepa i bespogovorna odanost partijskim vrhovima i apsolutna nebriga u odnosu na zastupanje i predstavlajne interesa građana i birača, tragično odsustvo načela u politici,vođenje sitne,prizemne usko stranačke politike, odsustvo kontunuiteta u vođenju u projektovanju državne i nacionalne politike i iznad svega potpuno odsustvo realne vizije razvoja našeg društva u budućnosti. Sve su ovo ocene i kvalifikacije koje se mogu bez ikakvih rezervi izreći o sadašnjem radu i sastavu naše Narodne Skupštine, a i političkoj eliti u celini. I šta je stvarne i dalekosežna posledica ovakvog razarajućeg stanja u našem političkom životu. To su najbolje pokazala najnovija istraživanja javnog mnenja u kojima je iznet podatak da je skoro 60 posto ispitanika izjavilo da neće izaći na predstojeće parlamentarne izbore. Izrazito visoka i gotovo nezabeležena apstinencija samo je logičan odgovor građana na sadašnje katastrofalno stanje u našem stranačkom i društvenom životu. I ovi podaci o mogučoj apstinenciji na izborima najbolja su i najubedljivija kritika naše savremene politike, a pre svega naših stranaka koje pripadaju demokratskom bloku- jer one svoj legitimitet treba da grade na svom utemeljenju u svesnom i odgovornom građaninu spremnom da se založi za odbranu svojim socijalnih,političkih i društvenih interesa. Očigledno je da su građani okrenuli leđa predstavnicima demokratskog bloka i uputili im ozbiljno upozorenje. Ne verujem da će oni to upozorenje shvatiti kao priliku da preispitaju svoje delovanje jer je njihov odgovor bio da se radi o podacima koji su dobijeni u situaciji kada još nisu raspisani izbori. Međutim, kao posledica sve veće apstinencije u Srbiji javlja se kao logična zakonomernost radikalizacija Srbije. Srpsku Radikalnu stranku ne zabrinjava sve veća apstinencija,jer njene predstavnike inače zanima samo njeno tvrdo biračko jezgo . Rast Srpske Radikalne stranke bez obzira što se odnosi samo na one birače koji bi izašli na izbore je dovoljan razlog da se u političkim analizama potraži odgovor , zašto se u Srbiji šest godina posle pobede demokratskih snaga , događa da stranka starog režima kakva je SRS dobija sve veći uticaj, bez obzira što broj njenih potencijalnih birača objektivno ne raste,već stagnira . Sva istraživanja nam pokazuju da apstinenti dolaze iz korpusa birača koji inače glasaju za demokratske i proreformske stranke , ali upravo visoka apstinencija otvara mogućnost dolaska radikala na vlast u Srbiji i to na demokratski način putem slobodnih izbora. Jedinstven odgovor da glavne krivce za radikalizaciju Srbije predstavljaju stranke iz prodemokratskog bloka. I to je sada već opšte mesto u svakoj političkoj analizi. Zoran Lučić iz CESID-a je nedavno izjavio da je “ način vladavine demokratskog bloka prepun afera i međusobnih svađa uzrokovao da dobar deo Srbije oseti muku od politike i emigrira prema apstinenciji”. Mi kao da zaboravljamo da je veći izlazak birača na izbore od uobičajaenog bio glavni i presudni činilac u obaranju Miloševićevog autoritarnog sistema. Gde se pola decenije kasnije izgubio taj osećaj da se demokratija može jedinio izgraditi i održati samo ako je njen garant samosvojni i politički punoletni građanin nošen spoznajom o značaju istorijskog trenutka i yna;aju iylaska na slobodne izbore. U razmatranju pitanja zašto je danas tako visok procenat građana emigrirao u apstinenciju suštinski najtačnija i najrealnija je ocena sadržana u tvrdnji , da vladavina demokratskih snaga posle 5 Oktobra 2000 godine nije donela pre svega radikalnu i temeljnu promenu u načinu vršenja i samog karaktera vlasti, što je bio jedan od glavnih zahteva pobunjenih građana. Izostalo je ostvarivanje težnje da se u politiku unese moral i načelnost i da se ostvare najviši ideali pravde i čestitiosti. Oni koji su u vreme Miloševićeve vladavine bili bogati sada su još bogatiji a siromašni slojevi stanovništva su još siromašniji, i to je jedan od največih i najvidljivijih razloga zašto u Srbij raste apstinencija. Nije ostvarena pravda i pravičnost a to je bila glavna legitimacijsaka osnova nove demokrastske vlasti. Poslele šest godina politika se u Srbiji doživljava kao nedostojna i izrazito prljava delatnost u kojoj nemaju šta da traže pošteni i ozbiljni ljudi. Ta već endemska zgađenost nad politikom, političarima i strankama glavni je i odlučujući činilac i uzrok rastuće apstinencije a samim tim i sve većeg slabljenja demokratskog potencijala u Srbiji. Kao da se u našim prilikama potvrđuju reći Ežena Joneska iz njegovog teksta Dole političari. ”Zašto je svet dat na upravljanje političarima?. Zašto se upravljanje svetom ne može poveriti naučnicinma i moralistima?Naučnici postaju sluge političara, tih žilavih primitivaca, rade sve što političari zažele u ime zastarelih i prilično sumnjivih ideja ,državnih razloga, naciinalizma, psedorevolucije i pseudonaprednosti. Ali političari raznih imperijalizama,hegemonija ne samo da usporavaju evoluciju i napredak, već ugrožavaju ćovekov život, čovekov opstanak i njegov identitet.”
Kao posledica velike apstinencije pokrenuta je i široka debata o postojanju Treće Srbije. Smatra se da njoj pripadaju upravo apstinenti kao izraz sve veće i raširenije razočaranosti dosadašnjim nepovoljnim bilansom vladavine demokratskih snaga. Oni predstavljaju izraz kraha postojeće političke elite i osećanja da na političkoj sceni ne postoji realna alternativa beznađu i osećanju svopšteg nacionalnog poraza u kom danas živimo. Najgora i najnepovoljnija posledica ovakvog stanja je u tome što je u našem društvu potpuno razoren sistem vrednosi i princip odgovornosti za izgovorenu i reč i učinjeno delo. Zato i nije čudno što provlađuje shvatanje politike kao sfere opšte amoralnosti i razarajuće neprincipijelnosti. Ovakvo shvatanje politike najbolje nam je u jednoj izjavi demonsrrirao večiti poslanik sada SPD Meho Omerović”To znači da svi mi koji smo posle 5. Oktobra obećali reforme snosimo odgovornost što je ogroman broj građna zgađen ponašanjem političkih stranaka i beži u apstinenciju, a koja po po poslednjim istraživanjima, doseže dpo čsak 60 procenata. Logično je da tada radikali, sa sigurnih milion glasova , dobijaju veoma visok procenat podrške. Jedino što možemo da učinimo je da ponovo pokušamo da ubedimo građane Srbije da na vanredne izbore, koji bi trebalo da budu održani što pre, izađu u što većem mogućrem broju. Jer samo tako možemo sprečiti povratak stranaka koje su reprezenti Miloševičeve politike. Naprosto, predstavnici najjačih političkih stranaka moraju zaboraviti sujete i sukobe i okrenuti se interesu građana”. Ovaj nepomerivi poslanik ni jednog trenutka ne pomišlja da je upravo on i njegova politička stranka jedan od krivica za apstinenciju i razaranje politike u Srbije. Za njega je najvažnije pitanje vezano za sujete političkih lidera i samo je poterbno njih na pravi način umilostiviti i odobrovoljiti i birači će pohrliti na izbore , a već će ovaj nezaobilaznim poslanik pronači efikasnu formulu da se mimo biračke voje opet nađe u Parlamentu. On se čak toplo preporučuje da ponovo pokuša da ubedi građane da u što većem broju izađu na izbore kako bi sprečili povratak straog režima. Važno je da on i njemu slični poslanici ostanu i dalje na političkoj pijaci uvek spremni na novu trgovinu i nove političke kombinacije. Veliko je pitanje da li se građani danas mogu ponovo pokrenuti i izvući iz duboke apstinencijne tako što će im se opet nuditi stara i prežvakana alternsativa:ili ćete masovno izaći na izbore i izabrati opet poznate predstavnike tzv. demokratskih stranaka ili će doći na vlast Srpska radikalna stranka. Na taj način se građanima šalje poruka da oni opet moraju birati manje zlo a da se pri tome i ovog puta insistira na glasanju protiv radikala bez bez jasne svesti i političke volje da predstavnici demokratskog bloka moraju temeljno menjeti svoje shvatanje politike i načina vršenje vlasti koji nije doživeo ozbiljniju transformaciju nakon šest godina demokratske vladavine. Predstavnici demokratskih stranaka više nisu u poziciji da sebe predstavljaju kao glavnog garanta promene političkog ustrojstva Srbije i više im niko neče verovati na reč , jer su sve reći i obećanja u ovom društvu potrošena i i obesmišljena.
Sve raširenijoj apstinenciji u velikoj meri doprinosi i osećanje sveopšteg nacionalnog poraza koje je sve prisutnije u našem društva. Nastaje i širi se sve više neka vrsta apologije poraza kao da se takmičimo u tome ko će izreči teže i turobnije ocene o našoj istoriji, tradiciji,mentalitetu,političkim prilikama, a sve se slaže u mozaik priče o vajmarskoj Srbiji. Formira se tako svojevrsna politička ideologija samorazaranja i političkog nihilizma u čijij osnovi se nalazi stalno insistiranje na stavovima da je srpski narod upravo zato što nije spreman i da se suoči sa svojom isključivom krivicom za raspad druge Jugoslavije i za zločine počinjene u građanaskom ratu i zaslužio da se nađe na istorijskom i nacionalnom dnu i bespuću . I pri svemu tome srpski narod je preblago kažnjen kao univerzalni remetilački faktor na Balkanu. Srpskom narodu se tako negira i istorijsko pravo da se poziva na svoje izvorne nacionalne interese i nameće mu se osećanje kolektivne odgovornosti i krivice. To je još jedan razlog za rast radikalizma u Srbiji a demokratski blok nema jasnu političku viziju i oblikovanje srpskih nacionalnih interesa već pokušava da se pozivanjem na nužnost evropskih integracija pokrije sve svoje ideološke nedoslednosti i nesposobnost da ponudi stvarnu alternativu za izlazak iz tragične ekonomske i političke krize. Brže i odlučnije sprovođenje tranzicionih reformi i dalje se preporučuje kao univerzalni neoliberalni lek za rešavanje svih problema u Srbiji. Ovo stanovište je najbolje izrazio Miroslav Prokopijević. ”Ako bi priča bila tačna, onda bi tamo gde su reforme bile najbrže i najdublje radikali i njima slični bili najpopularniji. Šta više, tamo gde su reforme bile najbrže, kao što su baltičke zemlje , Češka, Poljska , Slovačka,Mađarska, pa i Slpvenija, te ružne političke snage su strašno male. Te ružne snage su prošlost i suština je upravo obrnuta, ne samo da nisu opasne brze reforme, već jedino brzre reforme mogu da margimnalizuju takve snage. Zato što od većine stanovnika (80-85 odsto) stvaraju dobitnike u tranzicije. Kod nas je problem što su reforme užasno spore i što je sloj gubitnika ogroman. Ovo vođenje politike na radikalnoj agendi oko Kosova i Crne Gore, to takođe diže radikale , potreban je obrnut pristup, brže reforme, poboljšanje poslovnog okruženja, više i bolje plaćenih radniih mesta. To je rešenje. ” Može imponovati ovakva ubeđenost u svespasavajući značaj brzih reformi,ali ovakvo stanovište gubi iz vida ukupni istorijski kontekst dešavanja u bivšoj socijalističkoj Jugoslaviji. Da li se prosto može primeniti baltički i srednjeevropski koncept brzih i radikalnih tranzicionih reformi u zemlji koja je vodila nekoliko ratova i bila više od decenije pod sankcijama međunarodne zajednice . U našim okolnostima nikako ne treba potceniti taj splet političkih, ekonomskih ,kulturoloških i antropoloških okolnosti koje su pratile raspad Jugoslavije , miloševićevo doba ošte političke i ekonomske propasti i šeset burnih godina uspostavljanja demokratskog sistema vladavine. Ovde je sada preveliki broj tranzicionih gubitnika da bi mogli da prihvate baltički model ubrzanih reformi. Oni se sve više okreću upravo onim političkim strankama koje nude radikalnu borbu protiv korupcije , ogoljeno narodnjaštvo i brigu za malog i poniženog čoveka.
Srbija se danas kreće u političkom smislu između dva veoma udaljena politička i ideološka pola. Na jednoj strani su predstavnici demokratsih snaga i sami protivrečni,zavađeni podeljeni , i predstavnici radikalne stranke kao nosioci populizma,socijalne demagogije ,pseudo nacionalizma i ideologije malog čoveka nastupajući kao monolitna i jedinstvena politička grupacija. I u ovakvoj dramatičnoj političkoj podeljenosti uzaludno je tražiti mogućnost bilo kakvog političkog kompromisa. To i nije najgora i najnepovoljnija okolnost koja nam se mogla desiti jer su u politici političke podele njen sastavni i konstituvni deo. One obeležavaju politiku od najstarijih vremena kada se i zasnivala politika kao praktična i teorijska ljudska delatnost. Mi i dalje imamo opsesiju da u politici može i mora da se ostvaruje ideološko i političko jedinstvo i sabornost. To je samo refleks i žal za nakim prošlim vremenima kada su političke uloge deljene po jasno utvrđenom jednopartijskom modelu. I tada se nije moglo ostvariti univerzalno i apsolutno političko jedinstvo ma koliko se ono veličalo i uzdizalo. Moramo konačno shvatiti da su podele i u politici neminovne i da upravo one unose toliko potrebnu dinamiku i raznorodnost u politički život. Pre nekoliko meseci smo bili svedoci apsolutne političke i društvene podele u Italiji u kojoj su dva suprotstavljena politička bloka učestvovala u burnoj i kontroverznoj izbornoj kampanji. Njihova politička podela je razrešena izuzetno tesnim i neizvesnim izbornim rezultatom u okviru stabilnog demokratskog sistema Italije koji je nastavio da nesmetano funkcioniše i posle pobede snaga levice. Duboke političke podele dalje postoje i traju i buknuće ponovo prilikom prvih izbornih ogledanja. Mi smo veoma udaljeni od ovakvog stabilnog demokratskog sistema i nećemo ga moći stvoriti ako temeljno ne izmenimo sam način vršenja i poimanja vlasti. U tome je i odgovornost stranaka koje sebe označavaju kao demokratske od istorijske i presudne važnosti. Jer više nije dovoljno da one sebe samo proklamuju kao demokratske, one moraju svoju demokratičnost i demokratski karakter vlavine pokazuju na delu. Radikali više ne mogu biti univerzalni alibi za sve nedoslednosti i propuste koje čine demokratske vlasti. Situacija u našem društvu je toliko teška i dramatična da je poslednji čas da se demokratske snage trgnu iz svoje političke hibernacije ,okoštalosti i ideološke letargije i shvate da im pobeda na izborima neće pasti u krilo samo zato su sebe proglasile za zaklete protivnike radikala. Građani su mnogo puta do sada pokazali da su politički zreliji i odgovorniji od svoje postojeće političke elite. Oni danas posle šest godina demokratskog tsanzicionog iskustva ne pristaju više na prazna politikantska obećanja i oveštale demokratske fraze i marketinške parole o nužnosti pobede demokratkih snaga. Građani traže da se na izbore izađe sa jasnom , razrađenom i realnom koncepcijom političke,ekonomske ,socijalne i kulturološke rekonstrukcije našeg društva. Plašenje baukom radikalizma samo je prigodan marketinški potez ali nije više dovoljan za pobedu na izborima. Građani traže da se politici vrati dignitet i da ona postane ozbiljna i cenjena društvena delatnost u kojoj će se ispoljavati najbolje i najvrednije snage našeg društva. Treća Srbija će svakako na sledećim izborima presuditi konačni rezultat izbora. Bila bi vrelika zabluda verovati da će apstinenti i ovoga puta dati glasove predstavnicima demokratskih stranaka samo zato što su oni za potrebe izbora i izborne kampanje pragmatično i trenutno obuzdali svoje ambicije,lične sujete i stranačke interese, i to kao dovoljan uslov da obezbede svoju izbornu pobedu. Demokratske snage u Srbiji ne mogu ponoviti izborni uspeh demokratske opozicije Srbije , ta je koalicija obavila svoj istorijski zadatak. Sada je izazov mnogo složeniji, pokrenuti iz duboke i teške apstinencije biračko telo koje je izgubilo poverenje u politiku ,demokratiju i same izbore . To je izazov treče Srbije pred kojim se sada nalaze demokratke političke stranke još uvek okrenute prevashodne svojim stranačkim interesima i unosnim sinekurama i privilegijama. Jedino ako naprave istinski zaokret pre svega u odnosu prema dosadašnjem načinu i karakteru vlasti moći će da pronađu put do apstinenata koji nisu više spremni da tako lako izađu na izbore i bez pravog razloga i uverenja daju svoj glas.
26 juni 2006 godine
