Početna Tekstovi АНТОНИО СКУРАТИ “ ЧОВЕК ПРОВИЂЕЊА“

АНТОНИО СКУРАТИ “ ЧОВЕК ПРОВИЂЕЊА“

533
0

                       АНТОНИО  СКУРАТИ

                      „ ЧОВЕК ПРОВИЂЕЊА“

 

Друга књига Скуратијева о фашистичком вођи Бениту Мусолинију Дучеу је много слабија од његове прве књиге СИН ВЕКА, коју сам вам већ представио и препоручио да прочитате.

Слабија је нарочито у другом делу, где аутор сувише дуго, исцрпљујеће досадно, пише и документује све свађе, насиља, оптужбе, пљачке, криминал и намештаљке фашистичких  главешина, који су се, већина су били потпуна сиротиња и маргиналци, захваљујући фашизу, докопали власти, моћи и богатства.

То нам је добро познато из наше трагичне праксе, тако да нас не могу да  надмаше ни фашистички зликовци.

Половина књиге је могла да стане на неколико страница, јер би тако утисак био много јачи , него што је ауторово непотребно улажање у све детаље те фашистичке власти, која се не разликује од било које тоталитарне власти кроз историју, рачунајући и ову нашу, данашњу велеиздајничку и криминалну власт полуделог психопате Демагога.

 

Одмах да напишем, на самом почетку овог приказа, да наслов књиге ЧОВЕК ПРОВИЂЕЊА, није аутор тако назвао Бенита Мусолинија, него папа Пије XI,  који је 11. фебруара 1929.године пред студентима и професорима Католичког универзитета, Дучае назвао, у знак захвалности за помирење и потписан Латерански споразум, између Католичке цркве и италијанске државе, које су биле у сукобу пуних шездесет година, човеком провиђења.

 

Дуче је све предузео да привуче Католичку цркву на своју страну, која му је замерала што је, две деценије раније, у жару безбожничке младости, био атеиста, анархиста, револуционари социјалиста, што је пљувао на цркву и свештенике, није се венчао у цркви, што је као изгнаник у Швајцарској на једном скупу, полемишући са једним присталицом вере:

 

дао Богу пет минута да у тој малој, препуној и бучној дворани покаже своје присуство.“ / стр.394/

 

Мусолини и Католичка црква су се измирили.

Нагодба је била заиста добра.

Према Латеранском споразуму уталијанска држава признаје Светој столици целокупну имовину и неприкосновену власт над Ватиканским градом, патријархалним базиликама, разним грађевинама у Светом граду, које добијају територијални имунитет, као и папска летња резиденција у Кастел Гандолфу. / стр.393/

 

Али, то није све.

На финансијском плану, после жестоког ценкања, где је кардинал Пјетро Гаспари показао велику умешност трговца мешетара, договорено је да италијанска држава додељује одштету Светој столици од 750 милиона лира и обвезнице номиналне вредности од милијарду лира, које су носиле каматну од – 5%.

Тако је Мусолини, син ковача и жестоког социјалисте, добио опрост и подршку папе за увођење своје личне диктатуре.

 

Ако знамо како се данас неодговорно и историјски неприхватљиво понаша србски патријарх Порфирије, док се гуше слободе у друштву и уводи тиранија помахниталог психопате Демагога, цензуришу медији, новинари осуђују на затворске казне, издаје Косово и Метохија, уништава држава и биолошки сатиру Срби, док се признаје аутокефалност Македонске православне цркве и пропагира екуменизам у СПЦ, онда можемо, на основу ове историјске парале и ретроспективе, само да питамо – колико кошта издаја србског патријарха Порфирија, који, у тешким тренуцима за нашу државу и народ, седи на трону Св. Саве и тако се инфантилно, глупо, маркетиншки сензационално и  духовно недостојно понаша?

 

Друга књига прати раздобље од почетка  1925.г. до  краја 1932.године, када Дуче, мада опасно болестан због чира на дванаестопалачном цреву, успева потпуно да унишу демократију, парламентаризам, политичке странке и да све подреди себи и својој личној диктатури.

 

Ја сам Италија, ја сам фашизам, ја сам смисао борбе, ја сам величанствена историјска драма.“  / стр.15 /

 

Верујем да исто овакве речи изговара, можда не овако огољено у јавности, као што је Дуче у Парламенту 15.фебруара 1925.године изговорио, србски Краљ Иби, који је себе убедио да је Месија и који је постави себи задатак да испуни све што од њега траже наши вековни непријатељи.

 

Значи, овде видимо огромну разлику између фашисте Дучеа и напредњака Узурпатора, јер Дуче никога није слушао, радио је у корист распаднуте и подељене Италије, сматрао је да спречава грађански рат и улетео је у празан историјски простор, који је вапио за политичарем који ће да преузме историјску одговорност пред сопственим народом.

 

Узурпатор је само бедни слуга тупавих бриселских комесара и  потрчко америчког колонијалног намесника.

 

Техника спровођења тираније им је била врло слична.

 

Пресатвнички дом је само за један дан усвојио 2.376 декрета за које се залагао вођа фашизма.“ / стр.16/

 

Србска Скупштина се претворила у циркус, који служи да Узурпаторова самовоља се законски спроведе.

 

Опозиција је врло брзо нестала и почела је да сарађује са тоталитарним режимом насилног фашизма.

 

Сви су видели да су самозвани борци против фашизма само смртници који маштају о савезу са фашистима.

 

Исто се понаша  Узурпаторова корумпирана опозиција.

Сви они маштају о политичком савезу са Узурпатором.

Нажалост, грађани још то не виде.

На следећим намештеним изборима то ће бити потпуно јасно,  колико видим и могу да проценим, лажна опозиција је добила налог да се спрема за изборе и нову превару грађана.

Наравно, та лоша глума и пренемагање, ради заваравања грађана, скупо се наплаћује.

 

Међутим, оно што боли Дучеа је братоубилачка борба фашиста за фотеље.

Ниједан тоталитарни политички систем кроз историју, без обзира коју идеологију пропагирао, није могао да се одбрани од ове злокобне политичке болести, која уништава све револуције и тоталитаризме.

 

Дуче у страху схвата :

 

Ако ја умрем, све се распада …само ја могу да спречим крај; дакле, држава то сам – ЈА.“ / стр.18/

 

Шта мислите како размишља Узурпатор, док народу продаје јефтине пилеће паризере, штетне по здравље народа?

 

Мусолини мисли о интелектуалцима све најгоре.

 

„ Философи решавају десет проблема на папиру, али су НЕСПОСОБНИ да реше један једини у стварном животу.“ / стр.39/

 

То је његов одговор на Контраманифест, кога је написао најчувенији италијански философ Бенедето Кроче, супростављајући се фашистичком  Манифесту  водећих италијанских интелектуалаца, који су подржали тоталитаризам и диктатуру Мусолинија.

Видимо да је у овој години Бенедето Кроче, напокон, прогледао, да је схватио какво зло се спрема Италији са фашистима и да је отворено ушао у сукоб са успостављеном диктатуром и Мусолинијем, коме се неколико година раније искрено дивио и кога је јавно подржавао у увођењу реда у државу.

 

Кроче је рекао да интелетуализам и насиље фашиста не могу  да иду заједно.

 

Мусолини му са говорнице Парламента, добијајући овације, поручује :

 

Ви знате шта ја мислим о насиљу.Оно је за мене дубоко морално, моралније од компромиса и нагодбе.“ / стр.49/

 

Говор завршава у стилу Слободана Милошевића.

 

Рецимо то отворено : више волим сквадристу / насилног и простог фашисту, батинаша/ који делује, него факултетског професора.“

 

Узурпатор одлази много даље од Мусолинија и Милошевића, он јавно велича освајача султана Мурата, док поспрдно говори о нашим косовским јунацима, који су устали да одбране отаџбине од империјалног колонизовања и свесно се жртвују за своју узвишену идеју.

Како је Узурпатор велеиздајник и слуга америчког корпоративног фашизма, онда он велича све освајаче, господаре, колонизаторе и тоталитаризме у терању, које имају империјалну моћ.

Исто мисле и медиокритети аутошовинисти, који се клањају пропалим европским вредностима, јер ништа не знају о стању друштва у банкротираној, дегенерисаној, окупираној, уништеној и распаднутој Европи.

 

Адолф Хитлер препознаје у Мусолинију свога узора :

 

Када би Немачка добила немачког Мусолинија …народ би се бацио на колена да би га обожавао више него што се то икада десило самом Муслонији.“ – 02.октобар 1923. / стр.112/

 

Мусолини је успео „ само за неколико месеци да избаци сва начела демократије из структуре државних органа, заменивши их начелом САМОВОЉЕ. Сада треба да да доврши потпуно потчињавање земље…треба утувити у главу да од сада па надаље „ овде само ЈЕДАН човек командује.“ / стр. 138/

 

Видели смо у првој књизи да се Мусолини плашио бојкота избора.

У овој другој књизи, видимо да се плаши краха лире на берзи.

Презире мешетаре на берзама, који уништавају националне валуте због својих личних интереса.

Криза лире је његова права опсесија. / стр.160/

 

„ Црвена застава револуције је спуштена…Изразито западни капитализам који увек спасава себе, уништавајући земљу, најновији је непријатељ кога треба победити..“ / стр.161/

 

Једини спас нуди – фашизам.

Мусолини сматра да нису важни закони међународне економије, важна је само воља народа, његова ревност, спремност да иде до краја.

Зато прасне са балкона Палате поште у Пезару окупљеном народу у варварском и ослободилачком урлику :

 

Хоћу да вам кажем да ћу бранити италијанску лиру до последњег даха, до последње капи крви.“ / стр.174/

 

Успео је у својој намери.

Његова одлучност је зауставила крах лире на лондонској берзи и лира је почела да јача.

Инвеститори су повераовали у његове речи.

 

Невероватно је којом брзином и каквом лакоћом је успео да потпуно уништи политички живот у Италији и да наметне своју диктатуру.

 

За мање од четврт сата Представнички дом је уништио оно што је остало од либералне државе, одузео мандат 124 изабраних посланика и разорио цивилизацијску тековину која је Италији обезбеђивала примат у свету. Опозиција је мртва, слобода угушена, слободан политички живот завршен.“  / стр.207/

 

Узурпатор, упркос медијском хвалисању и свакодневним наступима, нема тако добро пролазно време у успостављању своје диктатуре.

Права и једина опозиција његовој велеиздајничкој владавини је напуштени, осиромашени, презадужени и поробљени народ.

Који почиње да се буди и организује сам, јер су га опозиција и интелектуални одроди издали.

 

Нико се више не саблажњава над насиљем.

Мусолини може да ради шта хоће. Нико му више не стоји на путу.

Не постоји више никаква граница. Све је срушено и обесмишљено.

 

целокупно високо римско друштво, све до јуче испуњено презиром према фашизму, сада се прилагођава новим, суровим господарима. / стр.219/

 

Интелектуалци, млитави и троми по природи, такође се придружују.

/ стр.239/

 

Заблуда је за њега да култура може да надвлада политику и да интелектуална надмоћ може да превагне над глупом снагом незнања. / стр.399/

 

На плебисциту о увпођењу његове диктатуре, одржаном у априлу 1929.године, изашло је 89, 63% италијанских бирача и он је добио 8.519.559 гласова, док је против њега било само 135.761 глас. / стр.406/

 

Италијани су гласали за Мусолинијеву диктатуру.

 

За њега генерал Де Боно, у пресретнутом телефенском разговору са Итало Балбом, кога је снимила Специјална тајна служба, каже да је Мусолини највећи егоцентрик који постоји на Земљи. / стр.417/

 

Мусолини је вољом народа постао диктатор.

 

Међутим, није све тако сјајно како његови, строго контролисани медији, желе да прикажу.

Иза леђа Мусолинија се води дивљачка, немилосрдна и крвава борба фракција унутар фашистичке странке око поделе власти.

 

Два анонимна писма, упућена вољеном Дучеу, најбоље о томе говоре :

 

Пре пет година сте били одрпанци, а данас имате аутомобиле, љубавнице и господске куће. Само ви тако радите, слободно наставите тако, брже ће доћи ваш крај. Мора да је фашизам добра ствар кад му је потребно да се толико рекламира и хвали…“  – 6.фебруар 1928.г. / стр.326/

 

Друго анонимно писмо је од 28.маја 1928.г, кога је Мусолини прочитао и подвукао :

 

„ Требали би ми томови књига да бих вас обавестио о свему. Али, пазите, не уздајте се у оне које сте уздигли, они су вам највећи и, што је још горе, заклети непријатељи.“ / стр.348/

 

Колонизација Либије и тешка борба за покоравање побуњених племена завршава се у лето 1930.године отварањем концентрационих логора и бомбардовањем побуњеника из авиона  бомбама, које садрже разорни гас иперит, мада је, после Великог рата, забрањено употреба тих опасних бомби. Фашистички маршал Пјетро Бадољо и маркиз од  Саботина,  писменом наредбом одобрава употребу  граната са иперитом, како би  побуњени вођа Омар ел Мухтар прихватио окупацију своје земље. /  стр.487 /

 

Концентрациони логоре имају све што је потребно да се казне непослушни : двоструку ограду од бодљикаве жице, мучилишта, лешеве, масакре, силоване жене, распорене утробе трудница и људска бића сведене на стадијум ларве.

/ стр. 493/

 

Народ у Италији о томе ништа није знао.

Народ је плебисцитом подржао да их Дуче води.

 

Дуче је негде другде, Дуче је далеко, успиње се на том свом личном небу. Дуче отвара путеве…Дуче фаворизује школство, фашизује омладину, фашизује законе…Дуче фашизује будућност…Вођа фашизма не види сићушне животиње које, гмижући, стружу земљину кору.“ / стр.503/

 

Нико више не сме да се супростави диктатури.

 

индустријалци узимају чланске књижице само да би спасили свој капитал, високи чиновници постају саучесници само зато да би подредили партију држави,а државу својим кастинским повластицима, судије се поровају зарад безбрижног живота. Свуда је тако: људи који мењају страну, одсуство размишљања, лицемерни компромиси шире се попут корова.“ /стр.536/

 

Све ово нам је добро познато, зар не?

Нарочито нам је познато понашање универзитетских професора.

 

Након што је Балбино Ђулијано, министар за национално образовање, наметнуо свим редовним професорима заклињање на оданост фашизму, у тој дружини либерала, социјалиста и поносних демократа само су 13 од њих 1.300 смогли снаге да ОДБИЈУ.“ / стр.537/

 

Ништа се до данас није променило.

 

На чему се заснива моћ свезнајућег Дучеа?

 

Он зна да је сопствену моћ засновао на огромном апарату за КЛЕВЕТЕ, ФАБРИЦИ ОПШТЕГ БЛАЋЕЊА, која ради без прекида, толико великој и моћној да више не дозвољава да се немилосрдна истина разлучи од клевете…“

/ стр.544/

 

Узурпатор, који је болесно опседнут медијима и који контролише све медије, ништа друго не ради него прати шта ко на интернету пише о њему, чак се под шифром јавља да коментарише, направио је своју фабрику блаћења и клевета, како би лакше замајавао народ и показао да он једини може да води Србију.

 

Технике владавине диктатора се не мењају.

Дуче о томе јасно говори.

 

Али када се у Италији нека гласина, макар и измишљена, обруши на некога, ништа не може да се учини како би с еона осујетила.“ – септембра 1932.г.

/ стр. 557 /

 

На крају друге књиге, постоји један детаљ, који најбоље говори о фашистичком вођи, оцу нације и обожаваном бићу.

Највише волим те споредне, готово неприметне, историјске детаље.

Овај  детаљ је несвесно изнео његов одани пратилац и верни слуга Квинто Навара, који је био свакога дана уз Дучеа, његова десна рука у односу са свима који су хтели да посете великог вођу нације.

Наиме, Дуче се представља у јавности и претвара да  дванаест сати дневно ради на питањима од животног значаја за будућност нације, преузео је да води чак седам министарстава, али у свом огромном, царском, имераторском кабинету:

 

сатима са прозора бележи регистарске таблице аутомобила чији су возачи криви за скромне саобраћајне прекршаје.“ / стр. 563/

 

Генијално!

 

Подсећа ме ово на промоцију јефтиног паризера.

Наш древни и паметни народ каже : докони поп и јариће крсти.

Чекамо преостале две књиге.

О којима ћу изнети своја запажања.

 

Београд, 7532.г. гроздобер