Početna Tekstovi АНДРЕЈ ТАРКОВСКИ

АНДРЕЈ ТАРКОВСКИ

383
0
SHARE

                                    АНДРЕЈ  ТАРКОВСКИ

                                   „ ЗАПЕЧАЋЕНО  ВРЕМЕ“

 

 

Генијални режисер, велики уметник, ингениозни мислилац и искрени писац Андреј Тарковски.

Који је у својој филмској аутобиографији отворен, поштен, храбар и мудар. Брани слободу уметничког изражаја и тражи смисао стваралачког делања.

Син песника и самоуки побуњеник.

Открива нам тајне свога уметничког заната.

И износи сумње у наметнуте догме и ауторитете.

 

Трага за логиком људског размишљања, непрекидно истражује живот и постаје креатор високих духовних вредности.

Чврсто је утемељен у својим моралним принципима и зато може себи, као уметник, без страха да дозволи велику слободу у избору уметничких средстава.

Гради дуго и предано, стрпљиво и упорно, поверење према решењима које се спонтано јављају на линији унутрашње поетске логике.

 

Уметност је за њега жудња за идеалом.

Која покушава да одговори на вечита питања:

Зашто човек живи?

Који је смисао његовог постојања?

Уметност настаје и опстаје само тамо где постоји вечита и неутољива жеђ за духовном спознајом.

Савремена уметност је на погрешном путу, јер се одриче потраге за смислом живота.

 

Уметник је слуга који некако покушава да отплати таленат који је на чудесан начин добио.

Његово стваралаштво није откривање, него – креирање.

Саборност је крајњи циљ његове уметности.

Уметности која утиче на душу човека формирајући његову духовну структуру.

Њен задатак је да припреми човека за смрт, да узоре његову душу , учини је растреситом и способном да се окрене добром.

 

У додиру са ремек-делом човек мора да доживи неки узвишени и прочишћујући духовни потрес.

Мора да чује исти онај зов који је самог уметника потакао на стварање.

А велико дело мора да има свепрожимајуће осећање хармоније.

Његова лепота је у равнотежи делова.

 

Тарковски пише о својим уметничким узорима и анализира детаљ из њиховог дела.

Генијалани људи у филмској уметности за њега су : Бресон, Мизогучи, Довженко, Параџанов, Буњуел, Бергман, Куросава, Антониони, Фелини…

Признаје да је уметнику најтеже да изгради властиту концепцију и да јој буде доследан.

 

На крају књиге, у поглављу „ Жртвовање“, названом према његовом истоименом филму,  пише о нечему што све  нас данас из темеља  разара.

Ако пажљиво прочитамо, можемо да нађемо савете како да опстанемо у данашњем тоталитарном и полуделом свету.

 

Ево закључака генијалног уметника.

 

Савремени човек стоји на прекретници.

 

У великој је дилеми: да ли да настави живот слепог потрошача, скупљача материјалних добара, који зависи од неумољивог напретка нових технологија или да тражи и пронађе пут ка духовној одговорности, која би се на крају могла претворити у спасоносну реалност не само за њега лично, него и за друштво у целини.

Шта је спасоносна реалност?

Повратак Богу!

 

Човек мора сам да донесе ту одлуку.

Нико му други не може да помогне.

Само он може да пронађе пут према нормалном духовном животу.

 

Како?

 

Тарковски сматра једино ако човек стекне свест о одговорности пред друштвом.

Како се то  може да постигне?

 

Жртвом!

 

Међутим, сматра да савремени човек није спреман на одрицање.

Неће се одрећи себе и свог система вредности зарад других људи.

Зарад Великог и Важног.

Радије ће себе да претвори у робота.

Идеја жртве, хришћанске љубави према ближњем, данас више није популарна.

Више од тога,  нико од нас не тражи, нити очекује самопожртвовање.

То је непрактично и некорисно.

 

Због тога у лажним демократијама имамо губитак слобода и индивидуалности.

Уместо њих, имамо јавно промовисање бахатог и вулгарног егоцентризма.

Претварање међуљудских односа у бесмислено и испразно блебетање.

Оно што је најстрашније од свега, губљење сваке могућности за спасоносни повратак  духовном животу достојном човека.

Уместо духовних вредности величамо нагомилавање и отимање материјалних добара.

 

Наш свет је подељен на две искључиве половине.

Добро и Зло.

Духовност и прагматизам.

Савремени човек не верује у Душу и Бога, јер од њих нема материјалних користи.

Цени се само оно што може да се конзумира.

 

Има ли онда наде да човек преживи?

 

У поглављу Закључак, Тарковски искрено признаје да је писао књигу како би себи поставио питање о стању наше цивилизације у целини, о личној одговорности сваког човека и његовим учешћем у историјским процесима.

 

Ако хоћемо да извршимо корените друштвене промене, онда морамо сами коренито да се променимо.

Морамо да будемо свесни сопствених вредности и могућности.

Односно, морамо да спознамо истину да моје „ ЈА“ има објективну вредност и значај тек онда када достигне одређени ниво на путу духовног усавршавања.

Али, пре свега, мора да буде лишено егоцентричних намера.

 

Брига о самом себи, борба за своју душу, захтева од човека велику одлучност и колосалне напоре.

У моралном смислу, човеку је много лакше да се преда, него да се подигне изнад личних, прагматичних и егоцентричних интереса.

За право духовно уздизање потребан је огроман труд и рад на себи.

 

Данашњи људи беже од личне одговорности за оно што се дешава у свету.

Проналазе хиљаде разлога за своје неучествовање.

Нико се не одлучује и не жели трезвено да завири у себе самог и преузме одговорност за сопствени живот и душу.

Ми се непрестано склањамо од личне одговорности.

Непрестано пребацујемо одговорност за оно што се догађа у свету на плећа неког другог.

Из тог суштинског предуслова настаје суштински конфликт личности и друштва.

Повећава се зид отуђења појединца и човечанства.

 

Препустили смо некоме другоме да решава наше проблеме.

 

Слободна воља јамчи да смо способни да оценимо и проценимо друштвене појаве једнако као и свој положај у кругу других људи.

Способни смо да добровољно направимо избор између Добра и Зла.

 

Створили смо цивилизацију која прети да уништи људски род.

 

Пред лицем такве глобалне катастрофе, једино и принципијелно важно је да се постави питање личне одговорности човека , његове спремности за духовну жртву, без које свако питање о духовном начелу као таквом губи сваки значај.

 

Шта је за Тарковског жртвовање?

 

Жртвовање се не сме да доживљава као изнуђена несрећа или казна коју нам је неко послао.

Жртвовање је добровољно служење другим људима као једина могућа форма постављања.

Форма коју човек сам прихвата у име љубави.

Потребно је да се човек врати појму сопствене душе, њене патње и страдања, како би успоставио везу између своје савести и сопствених дела.

 

Наша савест не може да буде мирна ако смо свесни тога да радимо све супротно од онога што мислимо.

Морамо да осетимо поредак ствари кроз патњу сопствене душе.

Морамо да прихватимо одговорност и да освестимо своју кривицу.

То је покушај обнављања хармоније живота на путу рестаурације проблема личне одговорности.

 

Савремено човечанство, борећи се за слободу, тражи лично ослобођење.

Односно, тражи могућност да појединац ради шта му падне на памет.

Међутим, то је само – илузија ослобођења.

На том путу човечанство чекају једино нова разочарања.

 

Право ослобађање енергије људске духовности може да дође једино огромним радом на себи.

Истрајним радом.

Пожртвованим радом.

Радом на који се личност сама одлучује.

 

Васпитање човека смењује – самоваспитање.

Самоваспитањем човек схвата шта треба да ради са стеченом слободом.

Схвата како да избегне њено чисто потрошачко и вулгарно тумачење.

Данашња пропаст  Запада нам показује сложеност и тежину настале духовне кризе.

 

Неслобода у којој човечанство данас живи је последица нашег кукавичлука и конформизма.

 

Уметност може да изрази идеју апсолутне слободе духовних могућности човека.

Уметничко дело одсликава идеал који у будућности треба да пређе у посед читавог човечанства.

На почетку га поседују само неки – генијални људи.

Који га својим ангажманом преносе на заједницу.

 

Прочитајте добро шта нам поручује генијални Тарковски.

Све нам је објаснио шта треба да радимо.

Наше је само да га послушамо.

И да кренемо.

Нема предаје.

Борба је тек почела.

 

Београд, 7530.година, дерикожа

 

 

 

 

 

 

 

 

SHARE