Početna Tekstovi АНДРЕЈ КОНЧАЛОВСКИ “ ГРЕХ“

АНДРЕЈ КОНЧАЛОВСКИ “ ГРЕХ“

9
0
SHARE

АНДРЕЈ  КОНЧАЛОВСКИ

                                           „ ГРЕХ“ 2019

 

 

Генијални Микеланђело Буонароти је био инспирација многим уметницима.

Који су покушавали, свако на свој начин, да продру у његову  уметничку генијалност.

Божији таленат, који му је дат и који је, истовремено, његова зла коб.

Шта уметник да уради када му је за вратом, попут тешког воденичког камена, обешен таленат?

Не може да га сурово одбаци од себе, јер би тако самог себе уништио и уништио би смисао свога постојања.

Али, опет, носити толики таленат је мукотрпан Сизифов посао.

Гурати вечито стену уз брдо, напрезати се у уметничком изражају, борити се са демонима и самим собом, сумњати, патити, крварити, плакати, боловати, трпети понижавања и упорно настављати даље у свом уметничком изражају, веровати да то вечито гурање једино има смисла у посрнулом животу поробљеног човека, могу само они коју су посвећени, који себе жртвују и приносе на олтар уметности.

 

Шта генијални уметник да ради са толиким од Бога подареним  талентом?

 

Вечно тешко питање за сваког уметника.

Сваки уметник покушава, кроз сопствена дела, да пронађе пут спасења посрнулог човека у трагању за животним смислом и сврхом уметничког изражаја, јер једино уметност има могућност да животу подари свеобухватни смисао.

Кончаловски се определио да свог Микеланђела прикаже на руски начин, дао му је изглед јуродивог, који хоће да се уздигне до Бога, то на крају филма главни јунак признаје свом духовном учитељу Данте Алигијерију, уметник живи аскетски, сиромашно, тешко, бедно, хода у крпама, ритама, не разликује се од просјака и осталог поробљеног, изгубљеног и промашеног живота света бескућника и пропалица његовог доба, али не искључује се из друштва,  како би показао свој презир према том друштву, него, напротив, чврстим и нераскидивим нитима је повезан са папама, властелом, угледним породицама и богаташима, свима онима који имају моћ и који одлучују, који се јагме око њега, преговара са њима, тргује, послује, понижава се у одвратном материјалном свету вечито без новца, калкулише, пузи на коленима, клечи, пада ничице, челом дира хладно камење пода двораца и палата, дозвољава да га штапом ударају и кажњавају, да га вређају, понижавају и све најгоре о њему говоре, моли, љуби руке, обећава свима, неиспуњава своја обећања, узима новац, дели га оцу, брату, сиротињи, али и штеди, чува златне дукате у ковчегу, на све пристаје, само да би  створио услове за завршетак својих уметничких дела.

 

Микеланђело пристаје да га називају лажовом, преварантом, пропалицом и лошим човеком, да га јавно, на градским трговима, гостионама, папским салама и сеоским скуповима, његови непријатељи, сам признаје да има много непријатеља, оптужују, нападају, вређају и понижавају, један му отворено каже да је нитков, који добро ради свој посао, али сви око њега, највећи обожаваоци и највећи непријатељи, слажу се у једном и признају му  да је – геније.

 

Он то зна. Не крије. Отворено о томе говори. Нема лажне скромности. Присваја оно што му припада.

Свестан је да је геније. Папин прекор да је ароганција велики грех, њега уопште не дотиче, јер зна да су  власт, моћ и новац пролазни и да вечно остаје само његово недостижно уметничко дело.

 

Све невоље у његовом животу су само пролазне муке према вечној слави која га чека. И он се, упркос танталовим мукама кроз које пролази, храбро и одлучно бори за свој уметнички изражај.

 

Када на почетку филма, гегајући путем као јуродиви пророк, напада Фиренцу да је издајничка и кукавна, јер је протерала великог Дантеа, он изговора  јеретичку мисао да су сиромашни увек гладни и да богати уживају и живе у луксузу, чиме одмах показује да му је ближи тај сиромашни и упропашћени пук, који се, попут њега, мучи и пати, него моћне породице богаташа који се боре да га ангажују и да купе његов таленат .

 

Рафаело му се диви и отворено признаје да га краде и копира, Микеланђело се љути, напада га, сматра га својим конкурентом, такмичи се са њим, али, када чује да је Рафаело умро, искрено признаје да је био геније.
Кончаловски се припремао за овај филм осам година и снимао га је четрнаест недеља. Сваки детаљ у филму је урађен прецизно, педантно и верно, како би нам дочарао атмосферу почетка XVI столећа, када су стварали највећи уметници ренесансе. Колорит у градовима је прљаво сив, загасит, тмуран, мрачан, тежак, туробан, са исто таквим људима, који се, у другом плану,  пијани туку у гостиони и потежу ножеве, док уметник објашњава своје цртеже, паре се у мрачним улицама, док им се делови голих тела, као контраст те таме, пркосно и животно беле, боксују се испред улаза у Ватикан и насрћу један на другога, забављају сиромашан и распојасан народ, који у гомилама навиру да виде слона, папску атракцију, ноћни судови се празне на случајне, закаснеле, поноћне пролазнике, чопори гладних и бесних паса, у којима уметник види ђаволе, нападају пролазнике у намери да их убију, једино се плаше светлости бакље, све у граду је опасно, стишњено, смрди на све стране,  све је труло, јадно и гњецаво, растаче се и распада, просто је немогуће да неко у таквим условима метежа и људског потонућа може да ствара грандиозна уметничка дела, док је белило мермера у Карареу, које добија своју пуну лепоту у префињеном сјају и белилу колена недовршеног Мојсија, тешки рад снажних, мишићавих, здравих рудара, њихово библијско чупање из утробе планине и гурање мермерне стене „монструма“, попут неких добровољних робова који помажу да се остваре генијалне идеје фараона уметности, страдање, жртвовање, мучење, мотив заспале младе девојке, мадоне, лепота њених руку док има однос са вољеним мушкарцем, народне свадбе и обичаји, поштовање генијалности Маестра и неразумевање могућности његовог талента, све је то негација мочварног, мртвог песка града у коме живот нестаје у баналности, похоти и примитивизму свакодневнице.

 

Све у граду се налази у сивилу мокрог песка, осим што су папе и Данте, као њихов антипод, појављују у црвеним одорама.

Папе и Данте су две крајности између којих се креће велики таленат уметника, који мора да се изрази.

 

Микеланђело признаје да зна Пакао напамет, да је само њега читао, али ми, гледајући кроз какве све муке он пролази, добијамо дојам да је Пакао  сам његов живот. Он је осуђен да живи и ствара у Паклу. Страдање двоје младенаца и црвена крв, која капље са дрвене таванице и која се ухватила у локви на столу, појачавају његов осећај греха да живот има смисла само у уметничком одразу ствараоца.

 

Како се  може стварати у условима када си стално прљав, подеран, када се никада не переш, када су око тебе највећа беда, сиротиња, криминал, убиства, разврат и превара?

Да ли само у таквим тешким условима живота уметник може да ствара велика дела?

Како може такав разапет уметник, прободен копљем баналности и закован за свој таленат, како може, у таквим очајним условима живљења, да доживи  дубоку старост и да умре у 89. години живота?

 

Зашто данас нема великих уметничких дела?

Зашто данас немамо Микеланђела, Леонарда да Винчија, Рафаела, Ботичелија, Перуђина, Пјеро ди Козима или Филипино Липиа, који су били савременици и који су се познавали?

Уметници нашег доба имају све материјално – техничке подобности, све им је електронски доступно, али су изгубили уметнички таленат.

Односно, њихов уметнички таленат се утопио и пропао у раскошној баналности потрошачке цивилизације.

 

Режисер је отуда тако верно и упечатљиво, у свакој сцени, успорено, темељно и заокружено, избегавајући било шта да убрзава, гура, натиче, намеће, да скраћује, да збрља или да прескаче, рецимо, када главни јунак и његов помоћник одлазе из једне градске улице, мајке и ћерка, које су биле у позадини, остају природно у кадру  још неко време и животно разговарају,  као да их уопште не занима шта се око њих дешава, па нам режисер тако омогућава да се пренесемо у то ренесансно доба, да га свим чулима доживимо и да поставимо питање, које нас све мучи и на које не можемо да пронађемо одговор, како је могуће у таквим условима живота да се стварају таква генијална уметничка дела, којима ће се вековима, све до данашњих дана, човечанство да диви.

 

Шта се дешава са савременим човеком?

Шта се дешава са уметником?

Да ли је савремени човек оглупавео?

Да ли је уметник отупео?

Да ли је постао слуга медиокритетске стварности?

Да ли је савремена уметност мртва?

 

Кончаловски ствара Микеланђела према наративу Достојевског и зато његов јунак не зна како да постави ограничења, није у стању да се контролише, схвата да су сви пројекти, који му се намећу, изван њега и признаје да га Ђаво прогони већ пет година.

Режисер је у финим и нежним нијансама приказао Микеланђелову хомосексуалност.

 

На крају сцена која сублимира грех Микеланђела.

 

Тражио је Дантеа и он је дошао.

Дошао је дан смрти.

Двоје недужне деце је убијено.

Уметник себе оптужује да је крив за њихову смрт.

Мислио је да напредује према Богу, попут његовог учитеља Дантеа.

Али, схвата, да је, у ствари, био све даље и даље од Бога.

Ђаво га је прогонио.

Желео је да искрено пронађе Бога.

А пронашао је само лепоту човека.

Зна да су његове скулптуре прелепе.

Људи им се диве, али не могу пред њима да се моле.

Не могу да се моле, јер оне подстичу на грешне мисли.

Разуме да човек не може да се моли пред њима.

Оне не отварају пут према Богу.

То је његов – грех.

Грех генијалног ствараоца.

Признаје да се изгубио.

Моли Дантеа да му покаже пут.

Њих двојица су у планини.

На улазу у пећину.

Микеланђело седи, док Данте стоји иза њега.

И ћути.

Слуша исповест грешника.

Мученика.

Разапетог.

Окованог страстима.

Ћути.

Нема одговора?

Данте се окреће и одлази у таму пећине.

СЛУШАЈ!

Поручује му Учитељ.

Да слушам?

Седи.

Слуша.

Гледа у небеса.

У облаке и планинске врхове.

У вертикалу.

У Бога.

Слуша.

Нагне се и погледа доле.

У провалију.

У понирање.

Слуша.

Налази се између Понора и Неба.

Између Ђавола и Бога.

Слуша.

И схвата.

Напокон, све разуме.

Смех.

Уздише.

Дубоко.

Из ослобођене душе.

Уздигао се изнад Понора.

Изражајан смех слободног човека.

На путу ка Богочовеку.

 

Кончаловски је показао како се снима уметничко дело.

Које вас потресе из темеља.

Које вас испуни.

Обузме.

Освоји.

Смислом и сврхом.

И кога не можете да заборавите.

Остаје у вама.

Вечно.

И мислите и слушате.

Преиспитујете се у свету без душе.

 

Главни глумац Алберто Тестоне се родио да глуми Микеланђела.

Његово изражајно лице све нам говори.

И очи.

Које горе.

Ватром животне страсти.

 

За снимање овог филма потрошено је 15 милиона евра.

Приход филма је само 1,5 милиона евра.

Генијални филм није гледан.

Није добио ниједну фестивалску награду.

Кончаловски ништа није урадио за филм.

Намерно.

Пустио је да се филм сам бори за себе.

И  Микеланђело.

За сада филм није доспео до душе публике.

То је доказ колико смо пропали.

 

Београд, 7530. година трешњар,

 

SHARE