АНДРЕЈ КОНЧАЛОВСКИ
„ ДРАГИ ДРУГОВИ“
Сукоб идеологије и људских осећања.
Вечна тема.
Увек актуелна.
Ко ће да победи?
Кончаловски доказује да су људска осећања старија и трајнија, да се налазе изнад свих идеологије и партијске заслепљености острашћених појединаца, ратних ветерана и партијских функционера.
Љубав и брига самохране мајке Људе према вољеној кћерки, јединици, која је зачета у ратној авантури младе комсомолке са ожењеним херојем Совјетског савеза, који гине при самом крају рата, долази у директан сукоб, као у некој грчкој драми, са званичном комунистичком идеологијом у лето 1962.године у ростовском градићу Новочекарск, када се незадовољни радници фабрике локомотива побуне, због лошег животног стандарда, недостатка основних животних намирница, чекања у реду, бонова за храну и сталне корупције, када одлуче да своје незадовољство искажу изласком на улице и супротставе се локалним, регионалним и московским партијским функционерима.
Одлучна Људа брани свим средствима идеологију власти радничке класе, велича Стаљина, оптужује народне непријатеље да су изманипулисали незадовољне раднике, тражи да се власт сурово обрачуна са непријатељима социјализма, али када њена кћерка нестаје, након масакра над побуњеним радницима на тргу пред комитетом од стране снајпериста КГБ-а, када војска окупира читав град и уведе полицијски час, онда брижна мајка почиње да схвата да је режим тоталитаран, окрутан, суров, покварен, подао, да манипулише, да је корумпиран, криминализован и да угрожава њена основна људска права.
Све се мења када су угрожена лична осећања и лични интереси.
Идеологије тада пропадају као куле од карата.
Лични интерес је јачи од свих идеологија.
Тема је интересантна и данас.
Ништа се није променило.
Поука режисера је јасна.
Све док није угрожен лични интерес, нема побуне.
Нема рушења накарадног и штетног тоталитарног политичког система.
Зашто нема побуне у Србији?
Грађани су преварени.
Много пута.
Сви на политичкој сцени, који се намећу да воде државу, желе да освоје власт.
Не због добробити грађана, којима морају да служе, него због својих личних интереса.
Један олош мења други олош.
Нама треба потпуно уклањање политичког олоша.
Грађани су уплашени.
Страхују од насиља режима.
Не смеју да се побуне.
Очекују да им слободу донесе неко други.
Који неће да дође.
Грађани су конформисти.
Не желе да се замерају.
Не желе ништа да изгубе.
Пристају да им испирају мозак.
Сагињу главу пред насиљем.
Гледају само своју задњицу.
Ништа друго их не занима.
И тако – животаре.
Убеђени да је то једини и прави живот.
Који одлази у канализацију историје.
Људа је део тог корумпираног и лицемерног система.
Али, она то не примећује.
Сматра да комунистичким функционерима све те привилегије припадају.
Задојена је идеологијом комунизма.
Острашћена је и сурова.
Прека.
Све док је тај тоталитарни систем не угрози.
Тада се мења.
Очајна је и слуђена.
Ништа не разуме.
Тражи спас у Богу.
Моли се за живот изгубљене кћерке.
На крају филма, Људа изговара, грлећи кћерку, на крову зграде у којој станује, уплакана и уплашена:
„ Биће нам боље!“
Када?
Када ће нам бити боље?
Филм није у боји.
Црно-бели.
Као и живот.
Порука режисера.
Чекамо.
На крову.
Уплашени.
Бољи живот.
Драги другови!
Београд, 7530.година, жетвар
