Alkatraz ili ostrvo pelikana nalazi se na 1,5 milja od San Franciska i izgleda toliko blizu obale da zvuèi neverovatno saznanje da su samo trojica robijaša uspela da pobegnu iz tog legendarnog zatvora. Svakodnevno je u tamnicama bilo 250 osuðenika koji su izdržavali najteže zatvorske kazne, meðu njima je bio i èuveni mafijaš Al Kapone, ali ni njemu nije uspelo da pobegne. Oni koji su pobegli dospeli su direktno u holivudske filmove i tako su postali savremene legende dok je samo ostrvo dobilo turistièku mistiènost.
Kada proèitate istoriju ostrva vidite da je ono postalo slavno samo zbog toga što je od 1936. god. do 1963. god. na njemu bio smešten federalni zatvor. Sve pre toga i posle toga nije za turiste važno. Za poslovne ljude iz turizma važno je samo ono što može da donese novac. Sve što može da se unovèi ima vrednost.
Amerikanci su pravi majstori da od potpuno beznaèajnih i besmislenih dogaðaja i likova naprave nove ikone komercijalne civilizacije. Tako, recimo, film «Kum» postaje najgledanije, najprestižnije ostvarenje holivudske industrije kojim se svemoæno porobljava ostatak potrošaèa iz varvarskog sveta. Poznajem ljude koji napamet znaju da izgovore sve kljuène dijaloge iz filma i koji do detalja mogu da vam opišu svaku scenu u filmu. Koliko je ovaj film uticao na promociju razbojnika, lopova, ubica i narkodilera u svetu, koliko je afirmisao negativce i pomogao opštoj kriminalizaciji u društvu, kriminalizaciji biznisa i same države to neka izuèe sociolozi kulture.
U svakom sluèaju, mafijaška nalickanost, ekstravagantnost i surovost ukorenila se u savremenoj politici tako da smo brzo dobili demokratski izabrane predstavnike u gangsterskim ulogama. Srbija je danas najbolji primer kako malograðanska zaljubljenost u holivudsku propagandu može da pokvari mangupe iz njihovih redova. Pojedini visoki èelnici nove vlasti uporno tvrde da prljavi krupni kapital i kriminalci kontrolišu parlament i Vladu, dakle i njih same uèesnike u vlasti, da postoji vlada u senci koja zapravo upravlja državom. Loši momci su se prekombinovali. Poverovali su da mogu sve da nas prevare holivudskim forama.
Amerikanci nisu tako ambiciozni i oni su vrlo pragmatièni. Uzimaju novac gde god mogu tržišno da ga stvore. Oni su od Alkatraza napravili pravu turistièku atrakciju od koje živi na desetine hiljada ljudi i koja donosi prihode svima: državi, gradu, privatnicima, graðanima i radnicima. Oni su osmislili da svetu pokažu ono èega se pristojni stide. Ali, šta æete? U Americi nema nedodirljivih. Nema ništa lièno, sve je samo biznis.
Obilazeæi brodom sa grupom turista zaliv u San Francisku, drugog naèina nije bilo i moram da priznam da sam se uvek gadio tog turistièkog stampeda znatiželjnih i praznoglavih koji hoæe sve da pipnu i dožive odmah, bio sam zaprepašæen šta se sve nudi kao turistièka atrakcija. Uzbuðeni vodièi su nam pokazivali mesta gde je Merlin Monro poljubila ne znam veæ kog holivudskog zvekana ili mesto gde je Džems Stjuart snimao scenu iz «Vrtoglavice». Vrhunac doživljaja je bio prolazak kraj Alakatraza na kome su, oni koji su imali više sreæe, zadivljeno hodali, slikali se i ushiæeno nam mahali, uvereni da i oni postaju deo savremene legende. Na obali je sve bilo komercijalizovano i u simbolima Alkatraza i Zlatnog mosta. Riblji i obièni restorani, restorani brze ishrane, prodavnice sa kièastim suvenirima, poslastièarnice sa tortama u obliku zatvorskih tvrðava ili èuvenog mosta. Hiljade turistièkih radnika je usluživalo èitave horde izgladnelih i presreænih konzumenata koji su trošili novac taèno po uputstvima agresivnih marketinških agencija.
Obilazeæi sav taj imperijalni vašar taštine i lošeg ukusa raèunao sam koliko miliona dolara dnevno ostavljaju posetioci ove turistièke atrakcije. Naravno, prirodno se nameæe pitanje: a gde smo mi tu? Možemo li nešto nauèiti od uspešnih? Ako ne znamo da smislimo, možemo li bar da brzo prenesemo uspešan recept i kod nas. Šta mi, dakle, predstavljamo u turizmu? Ništa. Prošle godine u Srbiji je boravilo 2,209 miliona turista u turistièkim centrima, od toga 86 odsto su domaæi gosti, a samo 14 odsto su stranci. Ostvareno je 7,206 miliona noæenja i ubrano je jedva 65 miliona dolara. Popunjenost kapaciteta u 269 kategorizovanih hotela je jedva 30 odsto i pravo je èudo da gosti uopšte i dolaze u te naše hotele, s obzirom kako nam hoteli izgledaju. Kada se uporede prihodi nekih evropskih gradova sa našim prilivom od turizma, onda èovek stvarno mora da se postidi. Uzeæu samo primer nekoliko evropskih gradova koji nisu na moru i nemaju letnji turizam. Budimpešta godišnje zaraðuje 4 milijarde $, Prag 5 milijardi $ a Beè 7 milijardi $ nudeæi znatiželjnim turistima sve što oni požele.
Beograd je jedan od najstarijih evropskih gradova, nalazi se na rekama i posedujemo prisnost i toplinu mediteranskih gradova, što stranci vole, ali Beograd, ako iskljuèimo poslovne ljude, stranci uglavnom ne poseæuju. Godišnje iz Srbije 500.000 ljudi odlazi na letovanje, ako svako potroši 1.000 €, onda je to ogromnih 500 mil € koji se odliju iz naše zemlje.
Kako godišnje praviti na turizmu 2 milijarde €? Mogu li na to da nam odgovore struènjaci za turizam? Srbiji treba 500.000 uredno opremljenih kreveta, trebaju nam èiste sobe i namirisani toaleti, ukusna hrana, ljubazna posluga i poslovni ljudi koji æe smišljati šta sve može da se ponudi ljubopitljivom i razmaženom gostu. Svaka stopa u Srbiji je istorija koju možemo, ako smo pametni, dobro unovèiti. Vinèanska kultura je stara sedam hiljada godina, imamo iskopine iz rimskog perioda, a o našim srednjevekovnim manastirima i srpskim freskama, koje su preðotovske i svojom izražajnošæu i koloritom najavljuju renesansu, ne vredi govoriti.
Gradske vlasti su u središtu hiljadugodišnje evropske kulture poèeli da kopaju podzemnu garažu. Umesto da otvorimo za strane turiste rimsko nalazište gde æemo predstaviti na kojoj tradiciji baštinimo našu kulturu, ljudi koji su zasenjeni podzemljem zakopavaju svoju savest u betonske armature, naravno uzimajuæi provizije.Zašto to što valja ne istaknemo, upakujemo i osmišljeno ponudimo hordama turista koji pokušavaju bezuspešno da pronaðu sebe. Možda je Srbija njihova inspiracija.
Da bi postali turistièka velesila moramo poèeti mi da se menjamo. Prvo što se moramo nauèiti je da upotrebljavamo pravilno toalet i da ga za sobom ostavljamo èistog. Toaleti moraju da budu savremeni i besprekorno èisti. Nikada nemojte da jedete u restoranu pre nego što obiðete toalet. Ako je toalet prljav zamislite samo kakva je kuhinja i posuðe. Tek kada to nauèimo, onda možemo graditi strategiju razvoja u turizmu.
Velike su moguænosti Srbije. Treba da budemo ponosni na sve što gostima možemo da pokažemo. A oni koji vole holivudske spektakle, pokazaæemo im ruševine od NATO bombardovanja ili zatvore gde su komunistièki lideri prevodili marksistièku literaturu. Ideologije više nisu važne, treba uzeti novac.
Objavljeno u listu „Svedok“
