Početna Tekstovi АЛЕКСАНДАР

АЛЕКСАНДАР

696
0

АЛЕКСАНДАР

 

„ Његов деспотизам је био деспотизам једног сметењака, који је све окренуо тумбе, огласио је лаж за истину, а лудост за мудрост.

 

Сам себи је стално противуречио.

 

Извршио је четири државна удара.

 

Тражио је од света да му стално пљескају његовим скоковима и превртањима.

 

Није разумео нове политички прилике у којима се нашао.

 

Он је и даље хтео да се меша у све.

 

Он се мешао не само у крупне него и у ситне ствари.

 

Његово интересовање за ситнице лежало је у његовој природи и задавало је свакодневне главобоље и члановима владе и члановима Парламента.

 

Свакога ко не би делио његове политичке погледе сматрао је личним непријатељем.

 

Није умео да подеси своје понашање према Уставу.

 

Направио је од политике лакрдију.

 

Својим честим променама  чинио је немогућим методично вођење државних послова.

 

Његова владавина се сматра најјаловијим добом наше нове историје.

 

На пољу политичког законодавства његово доба није обележено никаквом трајном тековином.

 

Његово самодржавље није било чиста и отворена диктатура.

 

Скупштина је морала да ради оно што он хоће.

 

То самодржавље прикривено и прокријумчарено кроз скупштинске форме, није се могло да одржи, као што се уопште лажни и неискрени системи не могу да одрже.

 

Био је прикривен и лажљив.

 

Уживао је да подвали и насамари.

 

Главни циљ његове унутрашње политике се свео на завађање и цепање странака, на брукање и изигравање политичара.

 

Не волећи никога не разликује зло од доброга.

 

Држао је да му је све допуштено и да се може са сваким титрати.

 

Није имао моралних обзира и моралног стида.

 

Био је хладан и саможив.

 

Био је маниачки јогунаст.

 

Биз широке људске симпатије и широког духовног интереса,  био је заинтересован само за своје политички планове.

 

Убили су га његови официри у завери.“

 

Кога?

 

Па, њега краља Александра Обреновића.

 

Шта сте ви помислили?

 

Све што сам овде навео је из треће књиге Слободана Јовановића „ Влада Александра Обренповића“  / стр. 226 -382/

Београд, 7532.г. дерикожа