Autor: Marinko M. Vučinić
Odbornici Skupštine Grada Beograda doneli su odluku da u našem glavnom gradu bude podignut spomenik piscu Miloradu Paviću kao i prvom predsedniku nezavisnog Azerbejdžana Gajdaru Alijevu u znak zahvalnosti što je ambasada ove zemlje izrazila spremnost da finansira rekonsrukciju parka na Tašmajdanu. Ovo je vest koja izaziva ne samo nevericu već i gorki osećaj povređenosti. Tašmajdan je jedan od izuzetno važnih simbola Beograda, njegov poseban topos koji se ne može trampiti za prilog kojim bi se finansirala obnova ovog parka. Prosto je neverovatno da su odbornici Skupštine Grada mogli da prihvate ovakav u krajnjoj liniji ponižavajući uslov o podizanju spomenika Gajdaru Alijevu. Ne pomaže tu ni namera da se podigne spomenik i Miloradu Paviću, velikom srpskom piscu koji bi verovatno trebalo da posluži kao idealno sredstvo za ublažavanje ovako izrazito ponižavajućeg poslovno-graditeljskog aranžmana.
Zar smo mi izgubili svako osećanje dostojanstva i odanosti osnovnim urbanim vrednostima i tradicijama našeg glavnog grada. Pre svega Miloradu Paviću jer mesto na Kalemagdanu gde se i nalazi spomenička aleja naših naznamenitijih pisaca. Pri tome se komisija za imenovanje ulica i trgova odlučila za pisca Hazarskog rečnika pošto je on pisao o potomcima današnjih stanovnika deržave koja tako velikodušno , uz određene uslove, nudi pomoć za obnavljanje tzašmajdanskog parka. Pri tome je Milorad Pavić pobedio u oštroj konkurenciji kralja Petra Prvog Karađorđevića, Stefana Nemanje, Stefana Lazarevića, Miloša Obrenovića, Meše Selimovića kao i Mihajla Petrovića Alasa. Na ovaj način je izbegnuta još veća blamaža i poniženje. Zaista , ko su odbornici u gradskoj Skuopštini Beograda i da li oni uopšte racionalno i razumno razmišljaju kada donose odeluke. Sudeći po ovoj odluci o rekonstrukciji Tašmajdana njih rukovode neki drugi razlozi koje mi građana ne možemo da dokučimo jer su deo politike odvojene od poštovanja i zastupanja realnih interesa i potreba građana.
Zar zaista Beograd nema sredstva da rekonstruiše Tašmajdan nego prihvata u najmanju ruku nepristojnu ponudu iz Azerbejdžana od dva miliona evra uz uslov da u ovom našem najznamenitijem prestonom parku svoj spomenički kutak dobije i prvi predsednik Azerbejdžana Gajdar Alijev. A o kakvoj se istorijskoj ličnosti radi . Gajdar Alirza Oglu Alijev bio je 13 godina, od 1969 do 1982 godine lider Sovjetske Republike Azerbejdžan , a od 1993 do 2003 i predsednik nezavisnog Azerbejdžana , što znači da je skoro tri decenije dominirao političkim životom ove kavkaske države. Pre nego što je postao apsolutni vođa Azerbejdžana bio je rukovodilac KGB-a u toj zemlji. Bio je konstantno optuživan za korupciju i saradnju sa mafijom. Poznat je i njegov poklon predsedniku Brežnjevu: skupocebni prsten od 16 dijamanta, vredan tadašnjih basnoslovnih 220. 000 rubalja. Na mestu predsednika Azerbejdžana zamenio ga je sin Ilham.
I ova odluka odbornika u beogradskoj skupštini samo govori o dubokoj moralnoj i društvenoj krizi u kojoj mi danas živimo i do koje mere smo mi izgubili soposobnost da prepoznamo i branimo prave ljudske vrednosti. Najžalosnije je što više ne možemo da sačuvamo ni miinimum samopoštovanja , dostojanstva i poštovanja za najvažnije vrednosti koje čine beogradski duh. Šta je na redu nakon u najmanju ruku nepristojne azarbejdžanske ponude za rekonstrukciju Tašmajdana. Ova ponuda je sigurno prethodno bila usaglašena na državnom i diplomatskom nivou a odbornici Skupštine grada su kao i mnogo puta do sada samo aminovali već donete odluke. U novinskim izveštajima ostalo je zabeleženo da je nezadovoljstvo i neslaganje sa ovakvom skandaloznom odlukom izrazio odbornik Đorđe Mamula. To samo govori koliko su kod nas retki glasovi razuma i odbrane elementarnog dostojanstva i samopoštovanja. Da ironija bude veća na istoj sednici je usvojena odluka o podizanju spomenika Frederiku Šopenu u okviru parka Manjež. Ovaj predlog je podnela ambasada Republike Poljske u Beogradu koja je i obezbedila bistu jednog od najznačajnijih velikana muzičke umetnosti. I to je danas prava slika Srbije. Velika konfuzija i hronični nedostatak jasnog i racionalnog odnosa prema najtemeljnijim vrednostima demokratskog društva u kome se ne prihvataju ponude koje ruše samopoštovanje i dostojanstvo građana. Ali naši izabrani predstavnici građana su odavno zaboravili ko ih je poslao u parlamentarne klupe, njima je samo važno da se ostvaruje politika njihovih stranaka bez obzira koliko ona bila besmislena i urušavala elementarne principe dostojanstva
24 Septembar 2010 godine Marinko M. Vučinić
