Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Ako

Ako

942
0
SHARE

Nasmejani i razdragani reformatori pili su šampanjac na beogradskom aerodromu i sekli “parisku” tortu slaveæi “najveæi uspeh nove vlasti”.
Doèek im je priredila nevladina organizacija G17 plus koja, ne samo da ima predstavnike u vlasti, nego su baš njeni predstavnici doneli tu dobru vest. Tako se nastavlja uspešno koraèanje, rame uz rame, nevladinog sektora i Vlade u najavljene reforme.
Euforija je bila velika. Na trenutak, podsetili su nas na prošla vremena. Èinilo nam se kao da se ništa nije ni promenilo. Scenario je bio isti, samo su se glumci promenili. Novi glumci su igrali tešku rolu u pariskoj noæi. Nije im bilo lako. Tako bar kažu. Preko dana vas “drže i govore da nešto nije u redu sa podacima, onda ceo dan pijete kafu, jedete kroasan i sreðujete podatke”. Naravno, tek kad padne noæ “oni poènu da pregovaraju sa vama i tako do ujutru”.

I to nije sve. Sledi nastavak.

Kada proðe “tri sata oni ponovo zakažu sastanak i tako to traje èetiri dana”.

Zar ovaj scenario pregovaranja nije slièan razgovorima u Dejtonu ili Rambujeu? Šta se promenilo? Ni nova, demokratska vlast nije uspela da promeni stil pregovora. No, na svu sreæu, imali smo sposobne reformatore koji su, “kad bi nam ponestalo snage i kada smo pomalo gubili moral”, prkosno, “da bismo ih nervirali”, verovali ili ne, to kažu i oni, pevali partizanske pesme ?!!

I to je, izgleda presudilo.

Morali smo, a šta bi drugo, da pobedimo. Zahvaljujuæi odluènoj ofanzivi naših reformatora uspeli smo da se oslobodimo okupacije stranog duga i da, prirodno, nakon toga, pobedu poslavimo šampanjcem i “pariskom” tortom.

Ako se, kao ekonomski analitièari, nasmejemo partizanskoj prièi naših oslobodilaca, onda nam ostaje da vidimo šta je prava suština postignutog sporazuma.

Uostalom, to graðane najviše i zanima.

Pre toga, želeo bih da podsetim da su struènjaci iz Programa za spas Srbije, razgovarajuæi sa svojim poslovnim partnerima iz sveta, još 1998/99 objavili da postoji spremnost poverilaca da nam otpišu dug. Naš predlog je bio da se traži otpis 62,9 odsto duga, na rok od – 20 god. i “grace“ periodom od 5 godina, uz kamatnu stopu od 3 odsto godišnje. Koliko smo bili blizu postignutog dogovora od 66 odsto otpisa, i kamatne stope od 6 odsto godišnje, najbolji je dokaz naše struène procene.

Dakle, otpis duga nije nikakav “uspeh” nove vlasti! Jednostavno, strani poverioci su veæ bili spremni toliko da nam otpišu. Nije vredelo partizanski osvajati napušteni grad.

A onda je usledilo NATO bombardovanje.

Prema tvrdnjama nevladine organizacije G17 plus, gubici srpske privrede od NATO intervencije prešli su cifru od 30 mld $.

I mi se slažemo sa tom procenom.

Ali ostaje potpuno nejasno: zašto èlanovi Vlade, predstavnici nevladine G17 plus, nisu izneli pred meðunarodne finansijske institucije podatke do kojih su sami došli? Ako jesu, mogu li nas obavestiti u kom procentu æe èlanice NATO alijanse uèestvovati u nadoknadi nastale štete? Može li se deo nastale štete kompenzirati sa ostatkom spoljnog duga i kada æe nam biti prebaèen preostali iznos štete?

Umesto hvalospeva o navodno velikim uspesima, reformatori bi trebali da nam odgovore na ova kljuèna pitanja.

Nažalost, kao u svakoj pobedi, dobili smo i dva ogranièavajuæa – ako – koje nam mogu zagorèati slast torte.

Prvo se odnosi na otpis 51 odsto duga, ako u martu i aprilu 2002 godine SRJ potpiše aranžman sa MMF-om. Ako ne potpiše taj novi aranžman – nema otpisa duga. A uslov da se prihvati aranžman je da se nastavi sadašnja ekonomska politika.

To znaèi, ogoljeno, da se nastavi sprovoðenje – šok terapije. Dakle, nastaviæe se nasilno otklanjanje dispariteta cena, sprovodiæe se divlja liberalizacija, rasprodaæe se društvena svojina, kurs æe biti nerealan ali zato stabilan, porezima æe se puniti budžet, dok æe srpska privreda duboko biti u recesiji, poveæavaæe se broj nezaposlenih i spoljno trgovinski deficit.

To je suština aranžmana koga sprovode naši novoliberali. Naravno, oni su na budžetima i “reforma” se ne odnosi na njih.

Mogu li graðani Srbije da izdrže tu “reformu”? Mogu li graðani da prežive zamišljene aranžmane u glavama »treæerazrednih studenata Harvarda, zaposlenih u MMF-u«? – (Da parafraziramo ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju gospodina Štiglica)

Gospodo reformatori, novoliberali, vaše reforme se odnose na – žive ljude!

Iste one ljude koji su, rizikujuæi sopstvene živote, srušili despota i vas doveli na vlast. Graðane Srbije koji su i na sledeæim izborima biraèi.

Ali oni ne èuju glas naroda koji ne može da izdrži ovoliku skupoæu. Njima je samo važno da dobijaju pohvale od onih koji im preko dana “govore” šta moraju da urade.

Drugo ako, odnosi se na otpis preostalih 15 odsto duga koji æe biti, gle sad novog uslovljavanja, otpisani tek za tri godine, ali samo ukoliko SRJ postigne rezultate u ekonomiji i reformama koji se oèekuju.

Koji rezultati?

Ko oèekuje? Graðani ili MMF?

Da li je isti cilj reformi za graðane i MMF? Ko æe platiti cenu reformi? Ko æe oceniti njen uspeh? Sve su ovo pitanja koja tek traže konkretne odgovore.

Bojim se da se u euforiji previše ne ponesemo. Otrežnjenje æe ponovo biti bolno.

Ni partizanske pesme neæe nam pomoæi.

Pogotovo ako ste monarhista.

Da li još nešto treba reæi o pariskoj “torti”?

Nismo je probali, ali je sve bilo neukusno.

Beograd, 19. novembar 2001.

SHARE