Početna Sadržaj Privatizacija Akcijski kapital

Akcijski kapital

3030
0
SHARE

Ukupan kapital privrednih društava koja imaju pravnu formu Akcionarskog društva je podeljen na akcije. Akcije su dakle imovinske hartije od vrednosti koje imaju svoju nominalnu vrednost. Nominalna vrednost je prva vrednost akcija, tj. vrednost koju su one imale u momentu njihovog izdavanja i one predstavljaju osnivački kapital tog Akcionaskog društva. Akcije imaju i svoju obračunsku vrednost, a to je u stvari knjigovodstvena vrednost koja je dobijena na osnovu poslednjih finansijskih izveštaja preduzeća. Međutim akcije imaju i svoju tržišnu vrednost, a to je ona vrednost koja je nastala kao odnos ponude i tražnje za tim istim akcijama. Dakle Tržišna vrednost akcije je ona po kojoj je neko spreman da proda, odnosno kupi tu istu akciju.

Ovaj kratak uvod i pojašnjenje o vrednostima ima za cilj da se ukaže na svojevrsnu parodiju koja obitava u ovim našim „tržišnim“ uslovima privređivanja. Naime na Beogradskoj berzi se najviše trguje sa akcijama domaćih banaka. Tržišna vrednost akcija ovih banaka je po pravilu višestruko veća u odnosu na obračunsku vrednost istih. Što i ne čudi ako se ima u vidu kolike dobitke odnosno kolike stope rentabiliteta te banke ostvaruju. Kupci tih akcija su u glavnom pravna lica, tako da se te akcije evidentiraju u finansijske izveštaje svojih kupaca po onim vrednostima po kojima su i kupljene.

Međutim šta se dešava ako pravna lica nisu akcije stekli kupovinom već su bili jedan od osnivača te banke?

U takvim uslovima akcije tih banaka su bile evidentirane u finansijskim izveštajima svojih osnivača po nominalnim vrednostima. Ta vrednost se vremenom korigovala za iznose ostvarenih dobitaka ili eventualnih gubitaka tako da su one sada svedene na sopstvene obračunske vrednosti. Na taj način finansiski izveštaji onih preduzeća koja poseduju akcije banaka su direktno podcenjena za iznos razlike između tržišne i obračunske vrednosti. Kao što je već napomenuto ta razlika je višestruka. Često se dešava da je tržišna vrednost akcija i deset puta veća od obračunske. Imajući u vidu da osnivači poseduju i značajniju količinu akcija čistom matematikom dolazimo do zaključka da su finansijski izveštaji tih preduzeća podcenjeni za više milionske iznose.

Svemu ovome treba dodati da su preduzeća tj. privredna društva koja su učestvovala u osnivanju banaka svojevremeno predstavljali gigante a danas se nalaze u teškim finsijskim situacijama i predstavljaju bledu sliku preduzeća koje su nekad bili. Često se nalaze na rubu propasti a neka su i odvedena u stečajni postupak ili likvidaciju. Deluje totalno nelogično i paradoksalno da osnivači uspešnih Srpskih banaka, koji i dalje imaju značajna sredstva u vidu akcijskog kapitala tih banaka, za koje se veoma često nezna ili namerno zaboravlja, zapadaju u krize likvidnosti i imaju značajnih problema u izmirenju sopstvenih obaveza a samim tim i u održavanju kontinuiteta poslovanja.

Velika imovina, iskazana u bilo kom obliku, koja se može valorizovati na tržištu je dobar pokazatelj koji upućuje da to preduzeće može da opstane i uz reorganizaciju i dobar proizvodni program može da izađe iz dubioze i vrati se na tragove stare slave. A akcija je upravo to. Otuđivanjem tih akcija veoma lako bi se preduzeća rasteretila većine, ako ne i svih obaveza i nesmetano nastavila sa obavljenjem svoje delatnosti. Pogotovo ako se ima u vidu da ovaj oblik imovine nije faktor koji ima značajnu ulogu u obavljanju osnovne delatnosti preduzeća. Dakle, ova preduzeća nikako nemogu da se tretiraju kao propala preduzeća, jer imaju sopstveni potencijal a samim tim i velike šanse za oporavak. Šansa ne postoje samo za ona preduzeća koja su likvidirana ili se nalaze u postupku likvidacije. Nažalost takvih ima dosta. Redak je slučaj da među osnivačima, sad već vodećih banaka u Srbiji u čijem su osnivanju učestvovala društvena i privatna preduzeća, nema barem jednog pravnog lica koje se nalazi u stečaju ili likvidaciji.

Ali to nije slučaj samo sa osnivačima i akcionarima banaka. Kao primer bih naveo da se među 42 što osnivača što trenutna akcionara Beogradske Berze, 8 (mahom banke) nalazi u stečaju ili likvidaciji. Procentualno posmatrano vlasnici oko 29,08 % kapitala Beogradske Berze se nalaze što u stečaju što u likvidaciji. Prema poslednjem bilansu, knjigovodstveno posmatrano to je kapital od oko 85,5 miliona dinara. Ako još uzmemo u obzir da je poslednja cena akcije Beogradske berze iznosila 1.123.000,00 dinara i da je emitovano 416 akcija, prostom matematikom dolazimo do tržišne vrednosti kapitala koji se nalazi u postupcima stečaja ili likvidacije od nešto više od 135 miliona dinara. Na sve to treba dodati da se akcije Beogradske Berze više ne kotiraju jer je berza krajem 2006. i početkom 2007. godine promenila svoju pravnu formu iz otvorenog u zatvoreno akcionarsko društvo. Ovo napominjem jer bi tržišna vrednost kapitala Beogradske Berze danas bila i mnogo veća jer ako imamo u vidu da je prinos na sopstveni kapital odnosno ROE prema završnom računu iz 2005 godine oko 17 %, u 2006. godini čak 35,7 % a prema najavama same berze ukupan promet do 6-og meseca ove godine je premašio celokupan promet akcija u toku cele prošle godine, ostaje nam samo da naslućujemo koliki će ROE biti ove godine, a samim tim i tržišna kapitalizacija same Berze.

Otuda se i postavlja pitanje kako je moglo da dođe do toga da društva sa ogromnim kapitalom koji se nalazi u hartijama od vrednosti taj svoj potencijal ne iskoristi, već se dozvoli da se sa tom imovinom u postupku stečaja i likvidacije namiruju poverioci? Ako imamo u vidu da se stečajni postupci veoma često razvlače godinama, postavlja se pitanje ko upravlja sa celom tom imovinom i na koji način?

Privredna društva koja poseduju značajan akcijski kapital u drugim uspešnim društvima, a pukim slučajem su izbegli stečajni ili likvidacioni postupak iako se nalaze u teškom finansijskom položaju, u procesu privatizacije dobijaju nove vlasnike.

Međutim pitanje koje se ovde postavlja jeste da li kupci tih preduzeća uopšte imaju nameru da to preduzeće posluje, ili su ih kupili samo iz razloga što imovina koju su kupili vredi više od onoga što su za nju platili? Nažalost već ima primera da je upravo to slučaj, da se preduzeća kupuju zbog svoje imovine a zatim se ta imovina rasprodaje ili izvlači preko povezanih društava. To je bio slučaj sa kupovinom preduzeća zbog atraktivnih lokacija na kojima se nalaze njihova predstavništva ili količina obradivog poljoprivrednog zemljišta sa kojom raspolaže, a sada je došao red i na Akcijski kapital.

SHARE