АКАДЕМИК
Читам текст нашег уваженог Академика , кога познајем пуних тридесет година, о духовим проблемима српског народа.
Читам о узроцима нашег раздора, о испитивању узрока који су утицали на разбијање српског духовног јединства, о томе да немамо друштвену елиту, да смо духовно разбијени и да данас не знамо шта хоћемо и шта можемо, читам о нечињењу и повлачењу, о недостатку одговорности и добре воље, о обманама и опоменама, о недостатку мудрости , о импровизацији, шарлатанству и ружном политиканству.
Читам и мислим на кога се то све односи?
О коме то уважени Академик пише?
Читам и присећем се нашег сукоба, његовог и мога, негде почетком 1990 године, када је беснео пропагандни, примитивни националсоцијализам бахатог Деспота и када сам се јавно супроствљао том погрешном смеру кретања Србије, када је опијени и задојени народ сумануто ишао за слепим Великим Вођом који га је завео својом испразном демагогијом, подржаван од стране САНУ и овог истог уваженог Акдемика, који је био, сведок сам тих његових речи, одушевљен историјском и светосавском, месијанском појавом тог Великог Избавитеља преосталог недокланог српског народа.
Мој сукоб са уваженим Академиком је био на линији мојих националних ставова да је Велики Вођа лажни цар Шћепан Мали, лажни националиста и лажни верник, да је комунистички бирократа и кукавица, да је бахати тоталитариста који ће издати интересе српског народа, да смо изабрали погрешан смер кретања у решавању југословенске кризе, да ће нас тај погрешан избор скупо коштати, да није задатак САНУ да долива уље на упаљене националне ватре и да хвата ритам суманутих удара ратничких бубњева, него да морају да покажу много више мудрости и смирености, трзевености, много више памети и прагматичности, много више разума и рачуноводствене логике, како би се смириле распламсале националне страсти, како би се спустила тензија, отрезнила пијана политичка стварност, јер ако се то не уради, био сам у то потпуно убеђен познавањем геополитичких односа у свету и наше слабости да пронађемо савезнике у некој великој сили, следи национална катастрофа и велики национални пораз за кога неће бити крив само Велики Вођа, него и они, САНУ и тај уважени Академик, који нису били на висини свог историјског задатка да сачувају и одбране разум нације када нам је то било најпотребније.
Наравно, уважени Академик је све то одбио са гнушањем и великим страхом, често се окретао док сам му говорио, плашећи се да нас неко не прислушкује, јер моје речи су му јеретички звучале, био је опијен историјском улогом Великог Вође и своје пијанство је покушао да пренесе и на мене.
Данас читам његова баљезгања о духовној пропасти српског народа, велике мисли нашег уваженог националног првака и перјанице, мисли које су издали национални естрадни корифеји у великој националној књижурини за бесмртнике, где улазе само они у које нико не сме да посумња, па се тако и наш уважени Академик, некадашљи заљубљеник у националну политику Великог Вође, нашао у том зборнику да нам држи предавања због чека смо национално пропали и због чега смо доживели духовно посрнуће.
Шта хоће уважени Академик?
Који је смисао овог његовог писанија?
Ево шта он сам пише :
„ Овом тексту није задатак да било кога осуђује,нити да ослобађа одговорности. Њиме сам изнео своје виђење стање нашег духовног јединства са жељом да , неоптерећен било каквим идеологијама или паријским припадностима,укажем на проблеме како би они били уклоњени, или бар ублажени.“
Зашто пише критички текст ако никога не осуђује?
Зашто неће да ослобађа од одговорности?
Кога?
Ко је тај?
Уважени Академик се оградио.
Никоме се није замерио.
Изнео је своје виђење стања нашег духовног јединства.
Неоптерећен идеологијом и партијским припадностима.
Указује на проблеме.
Који треба да се уклоне или бар ублаже.
Ко ће то да уради?
Ко треба да их уклони или ублажи?
Чији је то задатак?
Ево доказа о дволичном понашању САНУ.
Која се никоме не замера.
Која износи само своје виђење стања.
И која ништа не предузима.
Није задатак САНУ да било кога осуђује.
Зато смо, драги пријатељи, господо другови, духовно пропали.
Зато што се САНУ стално ограђује.
Зато што само износи своје виђење стања.
Зато што имамо овакве метиљаве уважене академике.
Зато што неће да признају своју одговорност за духовну пропаст наше нације.
Ко је други одговоран, ако није САНУ и уважени академици?
Ко треба да буде разум и духовна вертикала нације?
Политички олош? Тајкуни? Старлете?
Кога порески обвезници плаћају да решава духовне проблеме нашег народа?
Зашто САНУ и уважени академици то не раде?
Шта раде ако то данас не раде?
Зашто ће нам таква јадна Академија и такви уплашени старци академици?
Нећу да се враћам у прошлост и бесрамно понашање САНУ и оваквих академика.
Питање за САНУ и академике : зашто се данас не огласите против личне диктатуре једног шизофреног психопате, који је добио задатак да уништи државу и нацију?
Зашто данас не крикнете против планског спровођења духовног растројства српског народа?
Зашто ћутите?
Чега се више плашите?
Плашите се да не изгубите велике пензије? Кабинете? Звања?
Шта чекате?
Није време да се ћути!
Није време за академске калкулације!
Није време за кукавичлук!
Није време за себичност!
Академици , изађите из здања САНУ.
Изађите на улице и тргове.
Позовите народ на протесте против диктатуре.
Позовите народ да вас следи у духовном уздизању.
Позовите народ да се ослободимо тираније.
Академици, урадит нешто за свој народ.
И постаните бесмртни.
Београд, 21.05.2017
