DEJAN LUKIĆ: AMERIČKO-FRANCUSKA VEZA U ELIMINACIJI STROS-KANA
ponedeljak, 23 maj 2011
Sarkozijeve veze sa CIA ili veze njegovog očuha sa porodicom Vens nisu dokaz za teoriju zavere, ali afera zaudara na američki manir Naslov ove velike igre sa Dominikom Stros-Kanom je hegemonija dolara, tema je „big mani“ Vol strita, egzekutor je Imperija, taktička meta je Evropa, via Nikolas Sarkozi, a neposredni izvođač radova je CIA. Mada član istog, globalnog, neoliberalnog, monetarnog zločinačkog udruženja, Stros-Kan je bio sazreo za odstrel. Drznuo sa da prošapuće ideju o zameni dolara za valute rastućih ekonomskih sila, kao što je kineski juan, u valutnoj korpi MMF. Taknuo je u strašni „Vašington-Vol strit konsenzus“, američku hegemoniju i dominantnu kontrolu nad „velikim novcem“ još od Breton Vuda (1945).
Veliki novac ide pod ruku sa velikom politikom. I Imperija kreće da preko Kana poravna najmanje dva otvorena računa. Jedan je „promena režima“ u Monetarnom fondu, a drugi je spasavanje režima Nikolasa Sarkozija u Parizu.
Čovek u čijim žilama ima još traga degolističke krvi bio je, po svim istraživanjima javnog raspoloženja, viđen kao pobednik na predstojećim predsedničkim izborima u Francuskoj. Sarkozijev režim je američki klijent u Evropi, a sam Sarkozi agent američkih korporativnih interesa u Evropskoj uniji.
UGROŽAVANJE DOLARA Dolazak Stros-Kana, kandidata Socijalističke partije Francuske u Jelisej, bio bi politički nokdaun za Imperiju, redefinisanje francusko-američkih odnosa i slabljenje uticaja Obame u evropskom prostoru sa, istovremeno, slabljenjem arbitriranja Vašingtona u NATO paktu.
Dominik Stros-Kan nije čovek za žaljenje. On je uticajni član mračne svetske vlade u senci – grupe Bilderberg, rasni izdanak neoliberalizma, apostol „gorke medicine“ kojom veliki novac, pod zastavom takozvanih „strukturalnih reformi“, razara socijalna tkiva nesretnih primalaca njegovih zajmova.
Ugrožavanje dolara i pad „našeg čoveka“ u Parizu nisu smeli da se dogode, kao što se nije moglo dalje sa čovekom koji u najvećoj svetskoj kasi upravlja praktično novcem Imperije, a bez slepe poslušnosti Imperiji. Zato je čikici koji, i inače slabo kontroliše svoj šlic, nameštena u njujorškom hotelu spremačica kakva se u našem žargonu obično naziva „mađarskom sobaricom“.
I samo što je dotična povikala kako ju je svetska finansijska veličina jurila po sobi spuštenih pantalona, već su ga javno paradirali ispred pripremljenih TV kamera, sa lisicama na rukama. Uz osvetu, Amerikanci obično serviraju i dozu poniženja u vidu njima karakterističnog manjka civilizacijskog ukusa.
Kanu je odbijen prvobitni zahtev da se brani sa slobode, uz kauciju od milion dolara. Ko je odbio kauciju? Sudija Melisa Džonson. Ko je Melisa Džonson? Štićenica moćne figure Vol Strita, gradonačelnika Njujorka Majkla Blumberga. Ko je imenovao Melisu Džonson na današnju funkciju? Majkl Blumberg.
MAĐARSKA SOBARICA Sitno tkanje paukove mreže ovde se dalje zapliće. Optužnica protiv neposlušnog Francuza podignuta je ekspresno. Ko je podigao optužnicu? Tužitelj Sajrus Vens Junior. Ko je Sajrus Vens Junior? Sin Sajrusa Vensa Seniora, nekadašnjeg državnog sekretara u vladi predsednika Džimija Kartera. Kakve to ima veze. Ima, i to organske.
Očuh Nikolasa Sarkozija, koga spasavaju od francuskih birača, Frenk Vizner Drugi, visoki funkcioner CIA, služio je u Stejt departmentu kao pomoćnik Državnog sekretara Sajrusa Vensa, oca Kanovog tužitelja, Sajrusa Vensa Juniora.
Ima li to nekog presudnog značenja u celoj aferi „Dominik Stros-Kan“. Itekako: Vensovi i Viznerovi su u čvrstim porodičnim i biznis-vezama. Sa njegove strane, Nikolas Sarkozi je i dalje u čvrstoj vezi sa očuhom Frenkom Viznerom, koji je, uzgred, aktivno učestvovao kao lobista Vol Strita i američke administracije u Sarkozijevoj izbornoj kampanji.
Usput, u američkom Kongresu već je izbačena i kandidatura Džona Lipskog za v.d. naslednika „kompromitovanog“ direktora MMF (mada mesto direktora po Breton Vudu pripada Evropi). Lipski je Obamin čovek, a dete Vol Strita – bivši potpredsednik moćne američke banke J. P. Morgan.
Svakako da Sarkozijeve veze sa CIA – via očuh – ili pak veze očuha Frenka Viznera Drugog sa porodicom Vens odakle je skuvana brza tužba, nisu same po sebi pravni dokaz za teoriju zavere u kojoj je pokošen nezgodni Francuz.
Ali afera naprosto zaudara na američki manir likvidacije prestupnika. I ako ima još neko ko bi sumnjao da je u pitanju nameštaljka u visokoj igri politike i dolara, rizikuje da bude naivan kao „mađarska sobarica“.
