Početna Sadržaj Osvetljenja A šta ako stranci ne dođu?

A šta ako stranci ne dođu?

726
0
SHARE

Srpski tranzicioni teatar već deset godina igra samo jednu predstavu – „Čekajući strance“. Domaća ekonomska politika počiva na nadi da će se priliv inostranih investicija nastaviti i da će to spasiti posrnulu domaću ekonomiju.
U ekonomskom sistemu kakav je nastajao na razvalinama socijalizma, država nije umela da stvori nove i drugačije mehanizme kojima bi upravljala sopstvenim razvojem. Tranzicione države nemaju autonomni model razvoja i oslonjene su na tržišnu doktrinu, na strani kapital i investicije. Drama ekonomskog razvoja Srbije upravo je u tome što zavisi od volje i interesa stranaca da u nju investiraju. Ako tog interesa nema, svejedno iz kojih razloga, nema ni razvoja, ni budućnosti.
Deset godina domaće tranzicije pokazalo je sterilnost ekonomskog sistema i nemoć ekonomske politike. Uprkos desetinama milijardi dolara koje su se slile po raznim osnovama (krediti, prodaja državne imovine, donacije), broj ljudi koji u Srbiji radi je sve manji, nijedna ozbiljna investicija nije realizovana, a socijalni sistem je na ivici pucanja. Regionalne i socijalne razlike dramatično rastu, a spoljni dug ulazi u zonu neodrživog.
Vredi se podsetiti – i ona Jugoslavija je dobijala pomoć, zaduživala se, prečesto neracionalno trošila i živela preko mogućnosti. Ali je pri tome i investirala i gradila, ulagala u regionalni razvoj, obrazovanje, zdravstvo, kulturu. Sistem je iza sebe ostavio dugove, problematične radne navike takođe, ali i imovinu mnogo veću od dugova. Tranzicija, kako sada stvari stoje, iza sebe ostavlja samo dugove. Ovo nije pohvala socijalizmu, ovo je pokuda tranziciji, najvećoj i najdužoj ekonomskoj krizi modernog vremena.
U središtu tranzicione stagnacije je finansijski sistem, ali i opsesivna potreba društva da se prečicom stigne do višeg standarda. Pod takvim pritiskom, i u želji da se odmah pokaže superiornost novog sistema, tranzicione države su napravile fatalnu grešku. Umesto strpljivo, kroz rast zaposlenosti, kroz veću produktivnost i viša primanja, ka boljem standardu se hitalo kroz eksplozivno zaduživanje države i građana. Ovim kreditima je finansiran uvoz inostrane robe, direktno na štetu domaće, ionako slabe industrije. Simbolički, ali ne samo simbolički, građani voze sve bolje inostrane automobile, ali ih potom lome po lošim domaćim putevima koje nema ko da popravlja i čiju izgradnju nema ko da organizuje i kada se novac pozajmi.
Ključna pouka svih uspešnih razvojnih modela, od nemačkog do azijskih, zaboravljena je – bez domaćih banaka, bez domaće štednje, bez simbioze domaće industrije i banaka, kao i bez državnog podsticanja investicija, ne može biti dinamičnog i zdravog razvoja. Tome nasuprot, domaći bankarski sistem je prepušten strancima, pa je proces dezinvestiranja dodatno olakšan i stimulisan. Iz krajnosti socijalizma u kome su banke služile isključivo održavanju preduzeća i socijalnog mira po svaku cenu, tranziciona Srbija je stigla u drugu, goru krajnost – banke služe isključivo interesu svojih vlasnika. U interesu je banaka da finansiraju građane, jer tako mogu naplatiti ogromne kamate, u interesu im je i da finansiraju ulaganja u nekretnine, jer se njima najlakše obezbeđuje hipoteka. Sve dok novac tako mogu plasirati, banke neće rizikovati da finansiraju uvek rizične industrijske investicije, a verovatno ni da finansiraju konkurenciju preduzećima svojih matičnih država.
Interes finansijskog sektora nije nužno i interes ekonomije kao celine, a često je i direktno suprotstavljen interesima ekonomskog sistema. Ako do juče to nije bilo jasno, sada bi moralo postati. Domaći ekonomski sistem zahteva temeljnu reformu, a temeljna reforma traži viziju, znanje, planiranje i konsenzus političke i ekonomske elite. Dok se to ne dogodi, nešto bi se
moglo uraditi bez čekanja.
Prva mera koju bi trebalo sprovesti jeste ukidanje gotovinskih kredita, odmah, bez oklevanja, bez koještarija o tome kako ti krediti podstiču ekonomiju. Proces tonjenja stanovništva u dugove se mora zaustaviti i taj deo novca se mora osloboditi za privredu i investicije. Građani moraju naučiti da svoju potrošnju samere primanjima danas, kako ih život ne bi brutalno samerio već sutra.
Istovremeno, država mora napraviti razvojnu banku i mora pokušati da upravlja razvojem i usmerava investicione procese. Razvojna banka nije čarobni štapić i ta ideja se može upropastiti i pre nego što se izgovori nacionalni–investicioni–plan. Svejedno, nešto se mora pokušati.
Ono malo državnih preduzeća što je preostalo nije teret, već potencijalna, možda i jedina, poluga razvoja u narednoj deceniji. Samo je pogubna kadrovska politika smetnja da se takav razvoj i ostvari. Promenom kadrovske politike Srbija može učiniti više nego upornim uzimanjem novih kredita i iščekivanjem stranaca. Stranci će možda doći, a možda i neće. Kreatori ekonomske politike bi se morali zapitati – a šta ako stranci ne dođu?
19/05/2010 od nkatic

SHARE