Propast modela se ne može sakriti, niti se od posledica može uteći besomučnim trošenjem i novim zaduživanjem
I pored agresivnog budžetskog stimulisanja privrede i galantnog štampanja novca, pogotovo u anglosaksonskim zemljama, budućnost svetske ekonomije izgleda sve sumornije. Do juče je postojala nada da bi oporavak svetske privrede mogao početi već u drugoj polovini 2009. godine. Danas je sve više onih koji strepe da bi se početak oporavka mogao pomeriti tek na 2011.
Intervencijama bez presedana i efektivnom nacionalizacijom privatnih finansijskih institucija, ovaj sektor se postepeno sanira. Mere ekonomske politike sada se usmeravaju prema realnoj privredi: proizvodnji i uslužnom sektoru. Na površini, kriza realnog sektora se danas manifestuje kroz smanjenje tražnje za robom i uslugama − građani sve manje troše i kupuju.
Kada građani manje kupuju, proizvodnja opada, proizvodni kapaciteti ostaju neuposleni, troškovi po jedinici proizvoda rastu, a profiti se tope. Sirovine i energija se troše sve manje, pa na tom segmentu cene padaju najbrže. Pad privatne potrošnje dovodi do drastičnog pada investiranja – u nove pogone je besmisleno ulagati kada se ni postojeći ne koriste. Uporedo sa proizvodnim sektorom, pogođen je i sektor usluga.
Radnici gube posao i armija nezaposlenih raste. Nezaposleni troše još manje, i tražnja se spiralno spušta sve niže. Padom plata, padom broja zaposlenih i padom profita, opadaju i direktni poreski prihodi država. Zbog smanjene potrošnje smanjuju se i indirektni porezi: porez na dodatu vrednost, akcize, i sl., a oni su najveće komponente budžetskih prihoda.
Recesija je surov ambijent u kome se privreda čisti i oslobađa manje produktivnih. Ona se ne može izbeći, ali država može uticati na dubinu i trajanje krize. Zadatak ekonomske politike u takvim uslovima jeste da stimuliše potrošnju građana, privrede i države, kako bi se povećala tražnja i pokrenuo novi proizvodni ciklus.
Države zato smanjuju poreze na plate i profite, pa više novca ostavlja zaposlenima i kompanijama. Snižavaju se i porezi na dodatu vrednost kako bi roba u radnjama postala jeftinija, i time se podstakla potrošnja. Povećavaju se državne investicije (najčešće u infrastrukturu), otvaraju novi poslovi i tako povećava zaposlenost. Merama monetarne politike svež novac se upumpava u sistem, snižavaju se kamate i stimuliše zaduživanje i trošenje.
Sve ovo je uobičajeni inventar mera za izlazak iz recesije − neuobičajeni su obim i silina kojom se te mere danas sprovode, a nove najavljuju. I pored toga, utisak je da stvarnost ne sledi zadati skript, pogotovo ne u SAD, epicentru svetske krize.
Banke su danas mnogo opreznije, pa ogroman novac koji je dat bankarskom sektoru još uvek ne stiže do građana i privrede. Ni građani ne uzimaju kredite u situaciji kada ne znaju da li će sutra imati zaposlenje. Stanovnici finansijski najugroženijih zemalja (SAD, Britanije npr.) zaduženi su do te mere, da ne mogu uzimati nove kredite, ma kako oni bili povoljni. Ovo je jedan od ključnih razloga trenutne neefikasnosti monetarne politike i specifičnost aktuelne krize.
Iako se kamate centralnih banaka polako približavaju nuli, pozitivnih efekata još uvek nema. U trenutku kada kamatna stopa dođe do nule, monetarna politika više nema efikasne instrumente kojima bi mogla podsticati privredu. Sav teret izlaska iz krize se tada prevaljuje na već preopterećeni budžet. A pred vratima države, „pacijenti” se smenjuju, i red postaje sve veći. Posle finansijskog sektora, pomoć je zatražila automobilska industrija. Ko je sledeći?
U ovakvoj situaciji, snažan pritisak se vrši na Nemačku, Japan i Kinu. Ove zemlje imaju ogromne suficite platnog bilansa, troše znatno manje nego što zarađuju, imaju visoku stopu štednje i dovoljno novca koji mogu trošiti. Problem je što se potrošačke navike, mentalitet ljudi i filozofija društva ne mogu menjati preko noći i po narudžbini. Sve i kada bi to bilo moguće, rast potrošnje u ove tri zemlje ne bi bio dovoljan da nadomesti manjak trošenja u SAD.
Američkog potrošača danas nema ko da zameni, a bez njega globalni proizvodni kapaciteti postaju predimenzionirani. Jedna od konstrukcionih grešaka globalizovanog sveta je što previše zavisi od američkog kupca.
Kriza nastala u finansijskom sektoru, stimulisana je neodgovornom monetarnom politikom i ogromnim trošenjem američkih građana i države. Paradoksalno, mere koje se danas preduzimaju upravo su one koje su krizu i izazvale. Ponovo se vodi ludo ekspanzivna monetarna i budžetska politika, a građani se stimulišu da što više troše.
Nije moguće predvideti koliko će budžetskog novca tek biti potrošeno u narednoj godini ili dve, koliki će budžetski deficiti biti sutra, ili kako će se oni pokrivati. Ova politika je sve dalja od poznatih ekonomskih doktrina i sve više podseća na jevanđeljsku poruku: „Ne brinite se, dakle, za sutra; jer sutra brinuće se za se” (Mt 6:34). Ovo su veličanstvene reči utehe i ohrabrenja, ali nisu dobar moto za ekonomsku politiku.
Kriza sa kojom je svet suočen nije samo ciklična. Reč je o dubokoj krizi anglosaksonskog neoliberalnog modela koji je do juče fetišizirao ulogu tržišta i potcenjivao ulogu države. Propast modela se ne može sakriti, niti se od posledica može uteći besomučnim trošenjem i novim zaduživanjem. Na sceni je ne samo ekonomska kriza, već i kriza ideja i kriza etike. www.nkatic.wordpress.com
