300 km/h

Voz Milano – Bolonja.

Pravimo strategiju pregovora sa građevinskim kompanijama.
Razgovaramo i ne primećujem kojom se brzinom kreće voz.
Na televizoru iznad naših glava razni podaci.
O vremenu, temperaturi, pravcu kretanja i brzini.

U jednom trenutku pokazuje kazaljku i brzinu od 300 km/h.
Nikada ne biste rekli da se krećete tom brzinom.
U vozu je sve mirno. Ne trese, ne klopara i ne udara.
Pogled na predivno uređena italijanska polja voća, povrća, pšenice i kukuruza.
Samo strelovito promicanje bandera uz prugu pokazuje veliku brzinu.

Srpski vozovi idu 45 km/h.
O kašnjenu ne vredi pisati.
Niti o neurednosti.
Udobnost nikada nije ni postojala.

Sećam se da sam od Knina do Beograda stajao 11 sati.
U socijalizmu je bilo  samo važno da si u vozu.
A kako se voziš, to nije bilo bitno.
U banditskom, srpskom kapitalizmu više nemamo ni vozove.
Sve je opljačkano u tranzicionoj otimačini.

Zašto srpski vozovi ne idu 300 km/h?
Zašto nisu tačni?
Zašto nisu udobni?
Zašto nisu uredni?

Uvek se kaže da železnica pokazuje stanje politike u državi.
Srpski političari su uništili našu železnicu.
Uništili su je na isti način kako su uništili i Srbiju.
I građane doveli na rub propasti i očaja.

Svake godine subvencionira se železica.
Stotine miliona evra je uloženo.
I?
Železnice propadaju.
Gde nestade toliki novac poreskih obveznika?

Srbija može da ima pruge na kojima će ići brzi vozovi.
Ti vozovi i te pruge nisu ništa nemoguće.
Potrebno je samo da na čelo države dođu stručni ljudi.
Koji mogu da modernizuju Srbiju.
Koji moraju da preobraze Srbiju.

Sve sadašnje političare moramo oterati sa vlasti.
Oni su smetnja našem brzom razvoju.
Oni su prevaziđeni.
Sa parnom lokomotivom ne možemo nikuda stići.
To je daleka prošlost.

Bolonja 11. 06.2015.