Početna Tekstovi 260 ДАНА

260 ДАНА

2410
0

МАРИЈАН  ГУБИНИНА

 „ 260 ДАНА“

 

Злочин је злочин, без обзира ко га врши.

Злочин нема оправдања.

Злочинац  је кукавица који користи прилику да покаже своје комплексе.

Злочинцу мора да се суди, без обзира на идеологију под којом је злочин извршен.

 

У изрежираном балканском братоубилачком рату гинули су невини грађани.

Свих нација и вера.

Они који су их гурнули у тај крвави сукоб су се богатили.

Суштина сукоба је управо била у томе да се националне поглавице и њихова банда бараба богате.

У томе су, нажалост, и успели.

 

Проблем тог братоубилачког клања је у томе што се браћа уопште не познају.

Братски јужнословенски народи никако да схвате да смо сви потекли из истог прасовенског семена.

Исти су нам корени, традиција,језик,обичаји и наши древни богови.

Историјске неприлике, сукоб Истока и Запада, донели су нам поделу на нације и вере.

Тако смо се поделили и посвађали.

 

Нисмо имали памети, мудрости, издржљивости и снаге да останемо заједно и да се одупремо.

Страним освајачима је одговарало да нас посвађају и заваде.

Тако су нас лакше поробљавали, освајали и експлоатисали.

Суштина тог поробљавања је и била немилосрдна колонизација и отимачина.

Велики, империјални народи су мислила да имају право на то.

Имају право да нас покоре и поробе, јер ми, Словени, смо нижа раса, дивљаци, који морају да имају страног тутора да им влада.

Словени, како су нас лажно оптуживали, не знају да управљају сами са собом и зато морају  моћнији народи да их поробе.

 

Како би се оправдала та колонијална освајања, фаслисфикована је историја.

Званична историја је прекрајања.

Избрисана је 12.000 година стара цивилизација прастарих Словена и приказано је да су се Словени доселили у VII веку из дивљих закарпатских мочвара.

Доселили су се на имовину Светог Римског царства и добили су културу коју нису имали.

Словени су приказани као уљези у туђој кући.

 

Проблем Јужних Словена је што су пристали на ту подвалу.

Прихватили су ту подметнуту лаж.

И прихватили Свето римско царство за своје господаре.

Покорно су слушали своје господаре, поделили се  и почели, нахушкани једни на друге, да се убијају.

Господари су ликовали.

 

Проблем је, дакле, био у нама.

Ми смо се одродили.

Ми смо прихватили историју наших освајача.

Ми смо у нашем брату видели смртног непријатеља.

А братска мржња, нажалост, не зна за границе.

 

Почела су зверска убијања браће.

И наша историја је препуна крви и лешева.

Ритам злочина се понављао.

И нико није први хтео да стане.

Страни освајачи су били задовољни.

Без њихове окупације Балкан не би могао да опстане.

 

Суштина је била у томе да се прекине тај ритам злочина.

Морао је неко да изађе из тог пакленог круга зла.

Мора је неко први да крикне – НЕЋУ!

 

Било је таквих људи.

Видели смо пример Амира Реке.

После велике своје  породичне трагедије, када су му српске паравојне снаге побили и спалили мајку и седморо укућана,одбио је наређење из Сарајева да побије 45 заробљених српскх цивила.

Добра душа није могао да постане злочинац над невиним људима.

Није пристао да масакрира оне који нису криви за његову трагедију.

Није хтео да побије људе који су друге нацији и друге вере.

Али, који су његова прасловенска браћа.

 

Ево, још једног примера.

Овога пута старадалника.

Жртве.

Који није оптужио читав народ због злочина његових џелата.

Зликовцима није опростио.

 

Добио сам на поклон књигу Маријана Губина „ 260 дана“.

Исповест младог дечака од 10 година, Хрвата, верника, католика, чију су породицу, оца , мајку и три сестре зликовачки мучили 260 дана паравојне српске јединице у Даљу од 1991 години до 16.04.1992.године.

Када су их спасили Срби који нису били зликовци.

 

Мучили су их најгори олош,полусвет, битанге, клошари и барабе који нису припадали роду српских витезова, ратника и јунака, узвишених бранитеља слободе, правде, поштења и доброте, него су били хорда примитивних простака и зликоваца.

 

То су они мекушци и слине који никада нису смели на улици да се побију.

Који нису смели да се одупру јачем од себе, него су им се увлачили и служили су им да малтретирају оне испод себе.

То су они згубидани који никада нису могли да смувају неку девојку из Дубровника и Задра, па су због тога гађали, из провинцијалне освете и љубоморе, гранатама са пристојне удаљености те древне словенске градове, који су потврда наше узвишене цивилизације и културе.

То су они ниткови који су тукли Маријана, његову млађу сестру, оца и мајку, који су силовали његову старију сестру и који су невине људе, само зато што су Хрвати и католици, претворили у своје лично робље.

 

Никада српски витез неће подићи руку на немоћне и слабе.

Никада нормалан и здрав мушкарац неће силовати ниједну жену.

Силоватељи су поремећене психопате.

Којима рат служи да би лечили своје болесно перверзне фрустрације.

Тај који силује жену, само због тога што је Хрватица и католкиња, силоваће сигурно сутра и Српкињу,јер је  има поремећен ум и мора да се смести у лудницу.

Нема оправдања за почињене злочине.

Они који су починили злочине нису Срби, нису ни Хрвати, нису ни Муслимани, нису ни људи, нису ни нормални, они су само – зликовци!

И казна мора да стигне  те зликовце.

Сурова песница правде мора да их згроми.

 

Читајући древне књиге о нама Словенима, о нашој хиљадугодишњој историји, нашао сам изворе страних аутора који пишу да су словенски ратници били најхуманији, од свих других народа, према својим заробљеницима, да су се људски односили према њима, држали су их код себе годину дана и морали су да раде све послове који су радили и сви у заједници, али после годину дана су им препуштали на вољу да сами одлуче, хоће ли да оду или ће да остану да живе са Словенима.

Никога нису приморавали, присиљавали или поробљавали, јер словенски народи имају меку, топлу и добру душу и не могу да држе робове и да злочином покоравају друге народе.

 

Шта се десило да су неки припадници нашег народа полудели?

Сви који су починили злочине против човечности, морају да буду судски процесуирани и осуђени на најстроже затворске казне.

Суштина је да се заједница ослободи зликоваца.

Онај ко је једанпут починио злочин, сигурно ће поновити тај злочин.

Злочин је његово болесно стање и такав зликовац мора да буде изолован из друштва.

 

Потресла ме је прича  о страдању Маријана Губина и његове породице.

И свака друга прича о страдању српске, муслиманске, ромске или јеврејске породице.

Устајем у одбрану сваке невине жртве.

И разоткривању сваког злочина и кажњавању сваког злочинца.

 

Ако желимо да нам се то више никада не понови, онда морамо да говоримо отворено, поштено и  да износимо све историјске чињенице.

Ништа нећемо да заборавимо и пропустимо.

Морамо да срушимо све заблуде , предрасуде и фалсификате о нашим народима

Морамо , људи, напокон, да се упознамо.

Ми не знамо ништа једни о другима!

Постаћемо поново жртве манипулације, ако се не будемо упознали и здружили.

Не морамо да живимо у братској заједници, нити у некој великој љубави.

Интереси нека нас повезују и нека свако има свој сопствени новчаник.

Будимо добре комшије које сарађују због тих обостраних интереса.

То је бар некакав почетак.

Боље је и тако да живимо, него да се ,опет, покољемо и истребимо.

 

Читава територија Јужних Словена се брзо празни.

Исељавамо се и умиремо.

Зар то није довољан разлог да направимо историјски договор.

А договор није могућ без међусобног компромиса.

И поштовања наших различитости.

Које треба да нас спајају, уместо да нас раздвајају.

 

Маријан Губина  окупља све добр људе у мудрости и пише :

 

„  Немој чекати добро, чини га како би ти се исто што прије вратио.“

 

Чинимо добро!

Макар се и не вратило.

 

Београд, 09.03.2018