Početna Tekstovi
3144
0
SHARE

                                ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ УТОПИЈЕ

                     СТО ГОДИНА СТВАРАЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ I II

 

 

Издавачка кућа CATENA MUNDI објавила је двотомно дело ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ УТОПИЈЕ –СТО ГОДИНА СТВАРАЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ  у којој се налазе изабрани чланци педесетак аутора, који настоје да нам ближе објасне и приближе феномен стварања Југославије, њеног постојања, разарања, распадања и улоге Срба у томе, како се у самом наслову и истиче, једном утопистичком пројекту.

 

Похваљујем издавача да се на овакав начин осмелио да обележи стогодишњица стварања Југославије и сматрам да је било неопходно да се појави баш оваква књига, да је извршен добар избор аутора и њихових разноврсних текстова како би се српска јавност, која све мање чита и све мање зна оно о чему жели толико да полемише, упознавши различита становништа и различите углове посматрања настанка југословенске идеје, могла нечему, ипак, да се научи, да извуче историјске закључке и поуке, све у намери да се више никада не понављају трагичне грешке из наше блиске прошлости.

 

Прочитавши ову значајну књигу, које препоручујем свима који хоће озбиљно да схвате наше историјске заблуде и предрасуде, поготову је препоручујем надобудним и арогантним аутошовинистима који су непоправљиви југоносталгичари и који се стиде свога српскога порекла, можда ће подаци из ових текстова охладити њихову усијану и острашћену, некритичну, малограђанску и паланачку покорност и страх пред освајачком, колонијалном, империјалном силом  зла, осврнућу се само на неке ставове из књиге који су мени били интересантни.

 

Покушаћу ближе само да их осветлим, јер су, према мом мишљењу, врло важни за разумевање историјског времена у коме се данас налазимо и могућих решења за излазак данашње из српске трагедије.

 

 

РАЗБИЈАЊЕ ЗАБЛУДА

 

Суштину наше националне трагедије не смемо да тражимо у оправдавању да је „ Југословенска држава пропала због промене односа у снагама великих сила. Она је разбијена због спољног фактора, а не због инхерентне слабости југословенске идеје.“ / Милош Ковић II том, стр.612/ или кукавичко  оправдавање типа : „ једно од највећих проблема у писању и предавању историје на нашим просторима јесте неодговарајуће неразумевање утицаја страног фактора на наше националне прилике“ / Миша Ђурковић II том , стр,477/ , јер је то ново самозаваравање и бежање од одговорности српске елите, него, према моме схватању наше националне трагедије, много је ближи истини став Милорада Екмечића да се:„цела српска интелигенција показала НЕДОРАСЛОМ / подвукао- БД/  да разуме и нађе лек за католички сепаратизам…Борба за југословенску будућност је изгледала као НАСИЉЕ једне националне стране против већине на другој страни која ту ДРЖАВУ НИЈЕ ЖЕЛЕЛА.“ / I том, стр.409/

 

Екмечић је изразио саму суштину свих наших националних проблема, не само у случају несрећне творевине Југославије, него и свега онога што нам се дешавало у XX веку и свега што се наставило на почетку  XXI века, што  траје, нажалост, и данас, на чему упорно инсистирам у својим  јавним наступима и текстовима још од осамдесетих година прошлог столећа,  тврдећи да српска лажна елита и малограђанска интелигенција у последњих 120 година нису дорасле историјском времену у коме су доношене важне стратешке одлуке, да нису дорасле својим славним прецима, да не разумеју време у коме живе, да су доносили погрешне стратешке одлуке, да је због тих погрешних одлука жртвован храбри српски народ и да не могу више од века  да пронађу лек не само на католички сепаратизам, него ни за бошњачки, албански, црногорски или војвођански сепаратизам, да исто тако нису разумели да се срушио берлински зид и да настало ново доба превласти једне моћне империје, да је комунизам и југословенство пропало, да не можемо да одбранимо оно што више не постоји, исто тако као што данас не разумеју да је ЕУ банкротирала, да је успостављена мултиполарност света и да морамо да окренемо леђа пропалом Западу,парламентарној представничкој демократији и неолибералном корпоративном фашизму, да морамо да се брзо окренемо пробуђеном Истоку, директној демократији и стварању Хуманизма као новог друштвеног уређења, док баштинимо хиљадугодишњу традицију наших древних предака који су били први творци светске цивилизације.

 

То да се мењају односи великих сила, да се оне боре између себе за превласт и да је једина константа у тим њиховим промењеним односима, та  иста проклета освајачка жеља, сваке од тих великих сила, да нас покоре, поробе и ставе у подређени положај, да нас константно негирају, да хоће да им служимо и да пониште нашу древну историју, тврдећи да су Срби нижа раса, варвари и реметилачки фактор на Балкану, који не признаје моћ великих сила и који се стално буне и опиру моћнијима,траже слободу и гину за њу, то насилно понашање према нама се није променило вековима уназад, то крваво цивилизовање убијањем и истребљавањем, све од краља Свевлада / 492 -530/  до данашњих дана, што је најбоље мудри Његош изрекао кроз стихове „ земља мала одасвуда тијесна, с муком један у њој опстат може, какве силе пут ње зијевају“, то је, дакле, све познато, све виђено и проживљено, али, упркос свим настојањима великих сила да нас негирају и униште, Срби су,ето, ипак, опстали и данас броје 7527.година свог српског календара, опстали су само због тога што су, у том дугачком трајању, имали умне људе који су били дорасли своме добу, који су га разумели и који су могли да пронађу лек за дивљачко  понашање великих сила.

 

Проблем наше данашње трагедије налази се управо у тој поразној истини што ми таквих умних људи више немамо на важним државним позицијама где се одлучује о судбини нације, да нас деценијама воде политички дилетанти и историјске незналице, да нису дорасли историјском времену, да данашњи велеиздајници раде против наших националних интереса и да су добровољно пристали да буду покорне слуге наших вековних непријатеља, који су намерни да коначно униште Србе и тако искорене оне који им вечито праве проблеме,који их подсећају на древну историју  и који се никако не уклапају у освајачке и експлоататорске планове великих сила.

 

Велике силе, било да долазе са Запада или са Истока, понашају се према нашем народу увек на исти начин, насилно, геноцидно и истребљивачки, тако да промена њихових међусобних односа не мења ту империјалну политику, односно, спољни фактор је константно негативан према нама, па је остало као променљива у овој математичкој функцији отпимализације нашег опстанка само наше разумевање тога негативног стања и могућност изналажење квалитетног лека да ублажимо те болове, да пронађемо неки свој пут очувања националног идентитета, да се брзо прилагођавамо насталим историјским приликама, да будемо разумни и мудри, да не идемо главом кроз зид и да не понављамо историјске грешке наших предака из XX столећа, него да следимо светле примере државничке мудрости наших највећећих умова.

 

Имамо од кога и да учимо, ако смо заиста спремни да нешто научимо, уместо да будемо умишљени и надобудни, уверени да је све почело само од нас и такав арогантан став нас је довео у данашњу трагедију, из које се, новим самозаваравањима, не можемо спасити, не види се излаз из те вечите самообмане,па отуда сматрам да је пресудно важно да усвојимо тачну дијагнозу Милорада Екмечића да се цела српска интелигенција показала да је недорасла да разуме историјско доба у коме живи. Из те недораслости потичу све наше невоље. И отуда сам се определио да овим текстом  укажем на саму суштину нашег проблема и да се ослободимо националних заблуда да су нам други криви за нашу несрећу и да не разумемо утицај страног фактора на наше прилике.

 

То једноставно није истина.

 

Истина је да смо сами криви за све што нам се дешавало и о томе сам, три деценијама уназад, написао велики број текстова, показујући у датом времену, без накнадне историјске памети, да има људи који нуде и друга решења, нисам био једини, да изабрана решења нису добра, да ће нас скупо коштати наша непромишљеност и терање ината, да идемо погрешним путем, да људи који воде државу не разумеју историсјко време и њихов задатак у том времену, да су неодговорни и непромишљени, да се траже неке историјске пречице, којих уисту нема, да нико не води државно рачуноводствени биланс наших погрешних одлука, да се олако обећавају брзине, да је Вођа слеп, да је српска интелигенција поткупљена и да не мисли својом главом, да је поданичка и слугерањска, да је у сталном страху од великих сила, да непотребно жртвује поводљиви српски народ, да је друштво претворила у Мртво море, да ништа нисмо научили од историје учитељице живота, да смо, као неодговорни и размажени наследници, прокоцкали стечени национални капитал наших мудрих,славних и храбрих предака, који су положили своје животе да би нам донели слободу, независност и могућност да говоримо матерњим језиком, да живимо у својој кући,коју ми данас, апатични и незадовољни,разочарани, бећарски распродајемо и кукамо како су нам криве велике силе и страни фактори.

 

Признајмо већ једном да  смо сами криви за све што нам се дешава у последњих сто година.

Признајмо, јер је то почетак нашег отрежњења.

Само признањем можемо да створимо услове да променимо нашу погрешну политику.

Спас државе и нације се налази у нашим рукама.

Вредне руке раде према упутствима паметне главе.

 

Не морамо да идемо у древну историју да пронађемо примере, искуство, надануће и енергију за нашу садашњу борбу за опстанак државе и нације, јер данас се овде ради управо о томе, и читање ове изузетне књиге има смисла само ако из ње успемо да извучемо историјске поуке, које ћемо знати да применимо у нашем националном деловању за спас државе и нације, довољно  је само да се вратимо српским  династијама Свевладовића, Дрвенаровића и Немањића и да научимо од њих како су они опстајали, како су се одбранили, како су проширили територије и створили српску независну државу, упркос променама у снагама великих сила и настојању спољног фактора да их разбије и уништи.

Признајмо да ништа нисмо научили од краља Бодина, Великог жупана Стефана Немање, благодарног мудраца Светог Саве, цара Душана, кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурђа Бранковића, да нисмо  научили од српских хероина кнегиње Љубице, Оливере Лазаревић, Маре Бранковић и Јелене Балшић и многих других српских државника који су, у своме времену, пронашли прави лек за очување српског националног идентитета.

Зар је свима њима било лакше него нама данас?

Да ли су они имали неодговарајуће разумевање за утицај страног фактора на српске прилике?

Према ономе што се данас дешава у политичком животу Србије, изгледа ми да нисмо ништа научили од тих наших славних и успешних предака.

 

Натављамо да тумарамо у слепилу  и глупости Стојана Новаковића који пише : „ за потребе нашег века ми се нити имамо шта да научимо нити да препочињемо од онога што нам је оставио средњи век; начела нашег времена немају ништа заједничко с начелима ондашњим. Нема шта ни да се нарочито забележи ни истакне из тог жалосног времена; покрај  ондашњих дела или примера ваља пролазити ЗАТВОРЕНИХ ОЧИЈУ / подвукао – БД/“/ II том, стр.603/

 

Зар овако може да пише наводно велики српски интелектуалац, академик, дипломата, филолог, историчар књижевности и политичар?

Па, шта ће онда о нашем средњем веку да пишу наши вековни непријатељи?

Жалосна је судбина српског народа чији водећи интелектуалци пишу овакве глупости и неистине.

Е, то затварање очију нас је скупо коштало.

И то је узрок наше данашње трагедије из које српска интелигенција не види излаз, јер је неспособна, па тражи оправдавања у празној и досадној причи о променама односа снага великих сила и великом притиску спољног фактора на коначном  кажњавању и уништавању Срба.

 

Господо другови, српски инелектуалци, то су јалови изговори.

 

Немамо више права да замајавамо српски народ, немамо права да нападамо и критикујемо српски народ који је показао да је спрема да гине за своју слободу и своју независну државу, који је бланко дао српској интелигенцији поверење да изналази путеве за одбрану нашег националног идентитета и нашег животног простора, народа кога презриво његова национална квазиеита назива стоком, рајом и разулареном, примитивном гомилом, кога непрекидно бичују, понижавају, вређају, пљачкају и  у окове бацају, кога се стиде и кога стављају у подређен положај пред империјалним освајачима, крвницима, разбојницима и бандитима, све под идеологијом насилног цивилизовања и наметања европских вредности и стандарда, него морамо, ништа нам друго није преостало,да се обрачунамо са паланачком, помпадурском,скоројевићком и паразитском српском интелигенцијом која нема памети, која не разуме историјско време, која је недорасла, инфатилна,  сујетна, политички дебилна, покварена, кукавна  и која своје ситне материјалне интересе ставља изнад интереса угрожене заједнице или , како пише Љубодраг Димић, чији је „ кратак дах“ трајна карактеристика српске елите у XX веку./ II том ,стр.127/

 

Исти аутор се пита : „ да ли је српски народ имао елиту спремну и способну да га води кроз искушења XX века? Да ли су друштвене групе које иднтификује историчар имале неопходну супериорност, моћ, знање да предвиђају догађаје и утичу на њих, да сагледавају и разумеју друштвене процесе, да „осећају“ друштвено тло које стално подрхтава и да разазнају идеје водиље које усмеравају друштво ка прогресу. Ко је утицао на путеве којим нам је пошла историја у XX веку? Српска историографија и историчар НЕМАЈУ / подвукао –БД/ ваљан истраживачки одговор на та питања.“ /  II том ,стр.125/

 

Болна истина!

Поражавајућа!

Која доказује да је, ипак, моја теза тачна, да се највећи проблем налази управо у нашој кући, у нашој породици и да га једино ту морамо да решавамо.

 

Сами морамо да се изборимо!

Сами морамо да победимо себе!

 

Зашто историографија и историчају немају ваљан истраживачки одговор на сва ова питања?

Шта раде ти наши историчари?

Зашто не траже ваљане истраживачке одговоре?

Ко то треба да уради уместо њих?

Шта им је потребно да то ураде?

Шта их спречава да то ураде?

Зашто отворено у јавности не проговоре о овим кључним питањима из наше историје?

 

Не можемо да тумарамо затворених очију!

Не можемо да изнађемо спас, док не знамо узроке наше пропасти.

 

Значај ове књиге видим баш у томе да  она може да допринесе нашој отвореној расправи о свим нашим проблемима и заблудама, може да нам помогне да се опаметимо, да научимо, напокон, где смо правили велике историјске грешке, да се уозбиљимо, да се ослободимо свих заблуда и предрасуда, да се вратимо својим древним коренима, да постанемо мудрији, зрелији, прорачунатији и вештији у одбрани државних и националних интереса и да избегнемо нове несреће, које нам се спремају и које могу да угрозе биолошки опстанак српске нације, јер ако је несрећа код нас већ доручковала не мора баш и да вечера.

 

Значај ове књиге је да схватимо да то не зависи од никога другога ,него од нас самих и наше спремности да се мењамо у скалду са захтевима времена у коме живимо.

Најлакше је предати се и оптужити друге да су они креирали нашу судбину.

Наводно, ништа не можемо да урадимо, све је договорено између великих и сила и наше је само да се повинујемо тим њиховим одлукама.

То је издајничка и кукавичка национална политика.

То није српско становниште.

 

Српско становништве је непрекидна и одлучна борба за наше националне интересе.

Српско становниште је да пронађемо своје интересе у сукобу великих сила и да извучемо највеће користи за нашу државу и нацију.

Државе и народи сарађују само на основу интереса.

Српско становниште је да научимо да бранимо своје државне и националне интересе.

 

ТРАГЕДИЈА ЈУГОСЛОВЕНСТВА

 

Ако мудри Милорад Екмечић закључује да нема југословенске будућности насиљем једне националне стране против већине на другој страни која ту државу није желела, онда се поставља питање зашто та наша страна толико желела ту југословенску будућност?

 

Зашто се „ читав народ предао утопији успостављања тог циља“? / I том, стр.409/, када се на самом почетку видело да она друга страна, коју спашавамо, калкулише и прави своје прорачуне на штету српских националних интерса?

Зашто смо пристали на ту покварену и подлу игру?

 

Зашто су победници из Првог Великог клања, који су положили 1.247.435 живота или 43% укупног броја становника или 63% укупне мушке популације, одбили понуду савезника да створе своју сопствену државу на западу до реке Цетине и да државна граница буде са Италијом, јер италијанска влада није хтела да разговара са неким непознатим ликовима типа Анте Трумбић и компанијом политичких безвезњака и пропалица, чије су 2/3 трошкова покривали српска влада из буџета ратом уништене и поробљене државе, који никога нису представљали и ништа иза себе темељно нису имали, зашто су Срби своју слободу, независност државе и поднете толике жртве бацили под ноге оних који су били поражени у рату, који су вршили геноцид у Србији и који нису имали никакву снагу да се изборе за свој национални идентитен, него су једини спас видели у победницима Србима, које су прихватили као нужно зло, док не нађу бољу прилику?

 

Просто је невероватно да је аустроугарски каплар Јосип Броз,последњи владар из лозе крвно везане за Хабзубрговце, припадник злогласне казнене јединице „ Вражије дивизије“ са Цера, који се фотографисао како пуца  из рова на Србе и није се устручавао да се хвали учешћем у тој бици, постао комунистички лидер и идол поробљеним Србима у Југославији.

 

Ко је за то крив?

 

Зар ми нисмо имали нека друга, боља решења, уместо стварања југословенске заједнице народа који никада нису живели заједно, који су верски подељени и који су у рату били на двема различитим странама?

 

Која је била српска стратегија, план или визија?

 

Милорад Екмечић поново даје најбољи одговор на ова суштинска питања наших историјских грешака које смо направили после проглашења јединствене југословенске државе 1918.године, проглашење које, узгред да кажем, није извршено у Народној скупштини у Београду, што би било некако логично и што би дало на значају и угледу новостворене државе, него је извршено у кући породице Крсмановић, као да се ради о неком приватном договору представника јужнословенских народа, а Екмечић закључује:

 

„Ниједна политичка странка, као ни цела српска култура, нису формулисали циљ који би тај народ требало да следи. Није изграђена СРПСКА НАЦИОНАЛНА ДОКТРИНА / подвукао – БД/, као што је био случај са првом доктрином на Темишварском сабору 1790.године и другом са Гарашаниновим „ Начертанијем“1844.године.“

 

Нема српске националне доктрине!

Нема је тада, нема је ни данас.

 

Зашто немамо српску националну доктрину?

Ко треба да направи српску националну доктрину?

Хрвати? Словенци? Бошњаци? Шиптари?

Беч? Берлин? Вашингтон? Ватикан? Москва?

Ко је дужан да то направи?

 

Ево, још једног доказа о недораслости српске интелигенције.

Шта ради та наша српска интелигенција?

Зашто не ради оно што је њена историјска дужност?

Да ли српска интелигенција уопште зна да уради српску националну доктрину?

 

Дарко Танасковић указује да  крајем седамдесетих и почетком деведесетих година НЕ ПОСТОЈИ национални програм усмерен ка стварању српске државе и закључује : „Срби су своју штедро посведочену државност спремно и без остатка били „ инвестирали“ у Југославију, тако да су слом заједничке државе дочекали ЗАТЕЧЕНИ, ИЗНЕНАЂЕНИ и ПОТПУНО НЕСПРЕМНИ. / подвукао –БД/. Остали југословенски народи десетлећима су у безбедној заветрини„ братства и јединства“  припремали АЛТЕРНАТИВНЕ ПЛАНОВЕ И ПРОГРАМЕ успостављања сопствених националних држава.“ / II том, стр.475-476 /

 

Иста питања  поново следе, зашто немамо национални програма?

Зашто смо без остатка све што смо имали инвестирали у Југославију?

Зар паметан инвеститор тако сумануто улаже све што има у један крајње сумњив и ризичан пројекат, док друга страна не улаже ништа?

Зашто није направљен национални бизнис план оправданости тог улагања?

Зашто није напраљена нека национална SWOT анализа тог уједињавања?

Зашто смо распад  Југославије дочекали затечени, изненађени и потпуно неспремни, када је већ био срушен берлински зид?

Зашто нисмо имали спремни излазну стартегију?

Зашто нисмо припремали алтернативне планове и програме да сачувамо наше државне и националне интересе?

И на крају, исто питање, ко је за све ово крив?

 

Да ли су постојала нека друга решења?

Која?

Да ли их је неко износио?

 

Како сам био јавна личност и сведок свих дешавања од 1989.године до данас,  учествовао сам у формирању опозиционе Демократске странке у тренуцима стварања вишестраначког система у Србији, никада нисам био члан те странке него  само финансијер и гласач, онда сам се тих година јавно супроставио неразумној и штетној политици националсоцијалиста, оличеној у агресивној и баналној тиранији Вође свих незакланих Срба, који је неприкосновено и неконтролисано сам вукао погрешне стратешке потезе, подржаван од САНУ, СПЦ и дела естрадне српске интелигенције,патриЈота, који је  завео и опио народ својим празним демагошким паролама, отворено сам тада у јавности износио своје мишљење о тој националној стратегији која ће нас, ако се настави, сигурно да доведе до велике трагедије и пропасти државе и народа.Предлагао сам да се одржи црквени-народни сабор и да се најугледнији српски интелектуалци из земље и расејања окупе и да расправе којим правцем Србија треба да иде и која је наша визија развоја у наредних сто година, па да се,након усвајања националне стратегије за XXI век, изради оперативан и конкретан политички и економски Програм за спас Србије, да се са њим изађе пред народ и да се програмски окупе сви Срби из земље и расејања и сви грађани које воле Србију, сви наши пријатељи из света, како бисмо заједничким радом, слогом и пожртвовањем остварили усвојене програме.

 

Кратко ћу поновити суштину мојих предлога.

Хоћу младим генерацијама да покажем да је било људи који су нудили и другачија решења у насталом распаду југословенске заједнице.

 

Предлагао сам тада, наиме, да ми, Срби, први разбијемо ту лажну и трулу Југославију, да подвучемо рачуне и израчунамо, као при сваком брачном разводу, ко је шта унео у заједничку државу, да испоставимо рачуне народима који су 1914 -1918 и 1941 – 1945.године били на страни пораженог окупатора, који су чинили злочине над Србима, да израчунамо и затражимо ратну одштету, да тим нашим братским народима испоручимо неплаћене рачуне, да им дамо рокове до којих су дужни да измире своје историјске обавезе, да одбацимо одмах комунизам, социјализам и самоуправљање, да се уведе вишепартијски систем, да се друштвена својина претвори у државну, приватну и мешовиту, да се радницима, који су стварали фабрике, омогући да постану акционари, да се нагодимо са савезницима из 1945.године око поделе територије Југославије, да се организује и добро наоружа Српска Армија, да будемо спремни да са милион војника бранимо наше националне интересе, да се организује референдум о изјашњавању да ли Србија да постане парламентарна краљевина, републиканац сам , али сам сматрао да мора народ да се изјасни, да се штампа нови српски/краљевски/ динар са златим покрићем, који ће бити конвертибилан, да се сви медији ослободе цензуре, да се сви злочини од 1914 до данас процесуирају и рехабилитују и одшете сви они који су невини страдали, да се донесе закон о реституцији и врати имовина која је отета, што је прва корак у приватизацији, да се новим економски програмом створе двоцифрене стопе привредног раста, да се покупују главни лобисти у свету за подршку стварању независне државе Србије, да се одустане од фалсификоване историје и да се прикажу сви геноцидни злочини против Срба, да се траже репарације од чланица нацистичких Централних сила, да се Србија приближи европским интеграцијама, уз задржавање неутралне позиције као Швајцарска, да се Шиптарско питање интернационализују, да се покажу сви њихови злочини према Србима и да се приступи утврђивању тачног броја Шиптара на Космету, да се приступи подели Космета тако да две трећине припадне Србима и једна трећина Шиптарима, да им се омогући конфедерални стату у оквиру Србије, да имају своју валуту и своје институције, све изузев војске, те да на границама буде Српска Армија, која ће бранити целовитост држава и спречити стварање Велике Албаније, да је то све много боље него да , попут Стојана Новаковића, затварамо очи и чекамо да нас други раскомадају и униште, што смо данас доживели и где  присуствујемо потпуном биолошком уништавању наше нације и где се боримо да нас наши вековни непријатељи не сабију на територију Београдског пашалука.

Тих година се срушио комунистички свет СССР-а, Русија је била на распродаји и ми нисмо имали другог избора, него да сами пронађемо сопствене интересе у том новом свету, да му се као мали прилагодимо, чувајући све своје националне и културне особености, да схватимо да смо мали и да је то наша компаративна предност у геостратешком позиционирању стварања Новог светског поретка, да ми не можемо да променимо те светске процесе, да морамо да бранимо и гледамо наше националне интересе, да морамо да израдимо рачуноводствену рачуницу где имамо а где немамо националне интересе, да узалудно не пркосимо Империји у растројству, која је постала светски полицајац, да се не курчимо и не мачимо, него да се понашамо у сладу са донесеном националном стартегијом за следећих сто година.

 

Шта је од свега овде изнетог, то је само део читавог политичког и економског програма кога сам предлагао, било усвојено?

Ништа!

Никакве расправе није ни било.

Мук!

Српски интелектуалци су затварали очи и послушно служили националсоцијалистичком режиму.

Претпоставимо да ниједан од ових предлог није био добар, да су сви били погрешни, али, мора се признати, сви ови предлози су се значајно разликовали од онога што се у политичкој пракси радило и што нас је одвело у потпуну националну катастрофу, која се завршила губитком древних српских територија,погибијом нашег народа, исељавањем и злочиначким НАТО бомбардовањем са осиромашеним уранијумом наше државе и народа.

 

Поразно је било што није било чак никакве расправе.

Нису могли Срби и грађани Србије да чују људе који су нудили нека другачија решења.

Тоталитарна власт то није дозвољавала,

Српска интелигенција није имала потребу да се уједини.

Затварали су очи и правдали се одлукама великих сила.

Свако је гледао своја посла.

И тако смо пропали.

 

Исто се догодило и 1918.године, када се одлучивало о стварању Југославије, која је постала српска национална гробница и највећа грешка српске националне интелигенције.

Није било никакве расправе о томе шта да радимо и којим путем требамо да идемо, а српска инетлигенција није била дорасла историјском захтеву тог новог времена и није имала ни снаге и воље да се супростави погрешним политичким проценама.

Дневни политички интерсе су надвладали државне и националне интерсе.

 

Из овога југословенског политичког пораза можемо да извучемо наук, да предуслов за наш спас мора да буде рушење тоталитарног политички систем, без обзира на његову прокламовану идеологију, тоталитаризма који нам је наметнут и који доноси само невољу, погрешне одлуке, волунтаризам, некомпетентност, губитке, баналност и уништавање српских националних интереса, само због проклете похлепне потребе  једне мале групе политичког олоша да покажу паланачку моћ и да отму од државе и народа што више новца, издајничке политичке олигархије која је уцењена и која ради за интерсе наших вековних непријатеља.

 

Срби морају, једном за сва времена, да науче да више не верују никаквим политичким вођама, лидерима и самозваним месијама.

Све су то болесне сујете, перверзни лудаци и суманути тоталитаристи.

Срби морају да се врате својим древним коренима и морају да негују, чувају и развијају свој древни квантни ум, народну памет, трезвени разум и здраву мисао нашег народа, која ће поново створити српску националну интелигенцију , способну и припреману   да мудро и умешно води државу и нацију, јер ће баштинити искуства наших славних предака, пред којима нећемо затварати очи да их непознајемо и да их се стидимо, како нам то предлаже Стојан Новаковић, него ћемо се јавно позивати на њих, хвалићемо њихова дела и њихову памет  и искуство примењиваћемо у борби за наш опстанак.

 

Навешћу таксативно  из саме књиге доказе појединих аутора зашто није требало да се иде у стварање заједничке државе и показати ту издају српске интелигенције и њено неспособност да у датом времену осмисли и оствари српске националне интересе:

 

  • Намерно су заборављени масакри које су муслиманске трупе извршиле над Србима у Босни године и нису допирали до Европе све док сер Артур Еванс није писао у ГВАРДИЈАНУ да је око 6.000 стараца, жена и деце хладнокрвно убијено, док је 30.000 Срба присиљено да напусти своја спаљена села и да је 250.000 Срба пребегло на аустријску страну, прешавши Саву / Душан Т. Батаковић  I том, стр.20/
  • Аустроугарски министар спољних послова гроф Голуховски 5.јануара 1901.године уверава немачког амбасадора : „Ми ћемо просто удавити Србију ако се нешто озбиљно деси на Балкану и Србија се усуди да води политику другачију од онога што ми желимо,“ / исто стр.23/
  • Бењамин Калај, гувернер Босне и Херцеговине од 1882.године, забранио је своју властиту књигу ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА , јер се у њој о Србима говори исувише позитивно, / исто, стр.27/
  • Године 1860 Србе су Хрвати називани Циганима, Власима, Шиптарима или онима који су себе крстили Србима, / исто стр.30/,
  • Бан Иван Мажуранић 1874.године забрањује ћирилицу а Хватаска странка права српску заставу назива – „ влашка крпа“ / исто, стр.30/,
  • Октобра 1895, током посете цара Фрање Јосифа Загребу, Срби су подигли своју заставу на православној цркви, руља франковаца је напала српске институције и викали да у Хрватској живе само Хрвати, / исто, стр.30/,
  • Анте Старчевић је писао да за нехрвате нема места у независној Хрватској, да су Срби : „ сужањска пасмина, скот гнуснији од икојег другог, да немају свијест; они не знају као људи читат; њих се никакав наук не прима“ и да су Срби потомци сужња / исто стр.30/,
  • Септембра 1902.године, због чланка Николе Стојановића, три дана присталице Јосипа Франка и Анте Старчевића руше и пале српске радње и куће, док у хрватским новинама пише да „ треба све Србе сјекиром тући.“ / исто, стр.31/
  • Беч је почео припрема за рат са Србијом још 1907.године и у лето 1908 скројен је план за тотално уништење Србије и њену поделу између Аустроугарске и Бугарске./ исто, стр.38/
  • Године 1909. у Загребу присталице Чисте странке права Јосипа Франка покушавају да створе „ Хрватску националну легију“ за рат против Србије и назвали су је –усташе,
  • Године 1909 Аустроугарска је на границу са Србијом и Црном Гором послала војску од 1.041.000 војника и тако приморала Србију да призна анексију Босне и Херцеговине,
  • Након убиства Франца Фердинанда настаје терор над Србима у Босни и Херцеговани и Хрватској, убијани су , протеривани и пљачкани цивили и све српске институције,
  • Шуцкори су формирани од муслимана и хрватских домобрана који су читав рат убијали Србе без суђења / исто стр.53/,
  • Концентрациони логори 1914/1915 формирани у Аустроугарској и било их је 50, док је у југословенским деловима Монархије било 20, где су десетине хиљада Срба умирали због лоших хигијенских услова : жене, деца и чланови породица српских добровољаца, /исто, стр,55/
  • У августу 1914,године загребачки бискуп је рекао да је рат против Србије свети рат, слично је говорио и мостарски бискуп Мишић, док је словеначки бискуп Јеглич говорио против Срба заклетих непријатеља самох Исуаса и у Словенији тих дана настаје слоган СРБЕ НА ВРБЕ, /исто.стр.58/
  • Буријанова изјава немачком амбасдору 18.јануара 1916. године: „ овде опште расположење иде у правцу да Србија нестане. То би несумњиво било најбоље.“ / Андреј Митровић, исто, стр,2011/,
  • Црногорски војвода Симо Поповић једном забелешком из Париза 21,септембра 1917,године у којој предлаже Пашићу да се најпре уједини Србија. „ Србија која би својим границама обухватала све што је наше, па послије браћа Хрвати и Словенци….али онда да се најприје разграничимо, да се одвоји од Хрватске што је српско,Хрвати не хтједоше тако и сагласише се за државу са једном границом и једним држављанством.“/ М. Екмечић, исто, стр.228 /
  • Министар спољних послова царске Русије Сергеј Сазанов / 1860-1927/ изричито се противио формирању државе православних Срба и католичких Хрвата. / Д. Мировић, исто, стр.234 /
  • Хенри Викем СТИД / 1871-1956/ енглески новинар, експерт за централноевропска питања узвикује „ Творац Југославије сам ја!“ Игра речи – Југославију је створио стид!
  • „Хрвати нису Срби него су посебан и врло необичан народ,јер спадају у мали број народа који себе дефинишу негативно, који се као народ афирмишу искључиво против неког другог народа ….код Хрвата је самопотврђивање нераздвојно од порицања другога, тачније, порицање другог је срж његовог самопотврђивања без кога кога се он не би могао замислити, а вероватно не би могао ни живети.“ / Марко С. Марковић, исто, стр.246/
  • „на самој седници Хрватског сабора од 29.октобра 1918.године на којој ће бити проглашено одцепљење од Аусто-Угарске , наставља се са потцењивањем Срба….до последњег тренутка хрватски и словеначки политичари су покушавали да играју на све карте.А када им то није успело, они су престали на уједињење са Србијом.“ Зар ово није срамно за једну победницу у Великом рату? / Марко С. Марковић, исто, стр.249/
  • „ Али у случају да Србија остане слаба и без савезника, могу се са сигурношћу очекивати нови покољи српског живља, сличним усташком геноциду…Но потребно је да наши синови и унуци буду свесни „правила игре“ које би било опасно заборавити, ма какакв био будући правац српско –хрватских односа.“ /Марко С.Марковић, исто, стр.251/
  • Франо Супило уочи избијања Првог светског рата : „Ако су Хрвати и Срби два народа , онда Хрвати, ако хоће да еманципирају ту Хрватску, морају најпре да се СВИМ СРЕДСТВИМА / подвукао- БД/ ( па и најгорих : У ПОЛИТИЦИ ЈЕ СВЕ ДОПУШТЕНО) лате, да тог најпогибљенијег,јер домаћег и истојезичног,народног противника БИЛО КАКО или АПСОРБУЈУ или га иначе УНИШТЕ.Од ове потербе , до прокламације  „НЕМА СРБА!“ са свим оним посљедицама, које она са собом носи није него један корак.“  Шта је ово? Зар ово није усташки поклич за истребљење Срба? Па, како се са оваквим зликовцима може да прави заједничка држава?/ исто, стр.252 /
  • „ репарације , које је требало да буду исплаћене Белгији, али не и Србији и Црној Гори, са којима се поступало још свирепије него са Белгијом,. Лансинг је у томе видео „ недостатак правде и узајамности“.“ / Драгољуб Живојиновић, исто, стр.319/ Зашто смо онима који су били у рату против нас опростили репарације?
  • Поручник Леј Рој Кинг у својој поруци 4.априла 1919.године пише : „Срби су били ти који су одбијали спољне нападаче и који су освојили политичку слободу непресталним и истрајним ратовањем. Нити Словенци нити Хрвати нису освојили слободу.Она им је дата…Сада покушавају своју историјску борбу да надокнаде објашњавањем да су били покорени.Савим лако је бити поробљен, ако се не бориш против тога. Измишљају празне аргументе како су савезницима у својој последњој борби помагали тиме што су издали своје империјалне господаре.Британска обавештајна слуђба је утврдила да су 1915.године најокрутније злочине над Србима починиле две хрватске регименте….Хрвати су опортунисти, показују дечију индиректност и површност Словена, покварени су до злобе коју су добили од контакта са Мађарима.Многи од интелигентнијих имају слугањско дивљење за Хабзбурге попут оног које је преобраћени криминалац има за мајстора провалника….Ја сам учинио све да себи омогућим и да откријем потенцијалну величину у њима, али ам присиљен да признам да су они инфериорни или бар ретардирани људи и да су далеко далеко од просечног западног цивилизованог човека.“ / Драган Бисенић, исто, стр.364/
  • Бруно Бушић : „Истински хрватски комунисти и усташе подједнако су дубоко у себи носили идеју слободне и независне Хрватске и њеног пуног суверенитета унутар хрватских повијесних и етничких граница.“…до краја 1940.године Хрвати су формирали своје оружане снаге од 142.000 људи, која је била тајно наоружаванапосредством официра хрватске националности у саставу југословенске војске.Неформални заповедник те армије је био надбискуп Алојзије Степинац.“ / Предраг Голубович II том, стр.17-18/
  • Едвард Кардељ 1939.године : „ Југославија за Словенце има значај само толико и дотле, док у њој буду обезбеђени њихови народни интереси, па зато има значај само као ПРОЛАЗНА,ТРАНЗИЦИОНА творевина.“… Поп Антон Корошец  : „ Узјахали смо доброг коња и вратићемо им рагу!“…Едвард Кардељ у разговору са Стаљином у Москви , априла 1947.године изјавио да изјавио да ће исконску и свету српски земљу Косово и Метохију да уступи Албанцима.“ / Предраг Голубовић,исто, стр.19/
  • Илија Јукић , високи чиновник југословенског Министарства иностраних послова , оставио је сведочење у јесен 1940.године да је потпредседник Влатко Мачек био обавештен о Павелићевом плану о покољу Срба….Мачек је о томе обавестио надбискупа Степинца.“ / Милан Кољанин, исто, стр.25/
  • Према акти немачког министарства иностраних послова од 21.маја 1941.године међу 6,3 милина становника НДХ било је 1,925 милиона Срба. / исто, стр.29/
  • Немачки војни представник у Загребу генерал Едмунд Глез фон Хорстенау овако је оценио политику хрватског вође према Србима : „Његове су намере биле следеће : 1,8 милиона православних Срба хтео је да побије, и то по сваку цену и свим средствима.“ /исто, стр.37/
  • Конференција мира у Паризу –људски губици Србије -1.247.435 страдалих….број страдалих у Другом светском рату -1,7 милиона људи, највећи број Срба.“ / Миломир Степић, исто, стр.308/
  • Говор Николе Пашића 7.јуна 1923.године : „ Јер , да смо ми хтели да не будемо браћа и да не будемо заједно и да не лечимо традиције које су остале од Аустрије и Мађарске –онда смо ми, да смо то хтели, на то пристали још онда, када су нам давали за време рата Славонију, Срем, Војводину, целу Босну и Херцеговину,Далмацију до близу Шибеника- то је све давано да буде српско,да буде Србија. Шта смо ми одговорили? Ми смо, господо, одговорили ово : да ми пристајемо да отцепимо и дамо неки део од наше земље, у Старој Србији, да га дамо Бугарској, али никако не можемо да се одекнемо Хрватске и Словеније.“ / Часлав Д. Копривица , исто, стр.320/
  • У трактату „ Слога Србо-Хрвата“ 1890.године Пашић пише о :“ сабирању сродних племена у јаку државу.“/ Душан Пророковић, исто, стр.339/
  • Часопис „ Дубровник“ бр.7 за 1896,годину – колико Хрвата има у Дубровнику – зауставило се на броју 4 (четри) – један књижар, један књиговежа, један поп и један трговац.“ / Милош Ковачевић, исто, стр,360/
  • „ Да ово тајно преобраћеништво има своје историјске импликације показују речи Марка Никезића о томе како би он, када би био присиљен да бира између четника и стаљиниста , изабрао да буде са стаљинистима , будући да код њих има неког метода у убијању , док је код четника на делу стихијско убијање.“ / Мило Ломпар, исто, стр.419 /
  • Затим је 1970.године смењен Милош Жанко, човек хрватске националности , такође из плејаде великих партизана и руководилаца, који је упозоравао да хрватски националистички програм иде на разбијање Југославије.“ / Момчило Дикић, исто, стр.496/
  • Фрањо Туђман на тргу бана Јелачића : „ Рата не би било да га Хрватска није жељела, међутим, ми смо процјенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске.“ / исто, стр,503/
  • Функционери Хрвати у тренутку распада Југославије 1990 године : Председник председништва СФРЈ – Стипе Месић, Председник Владе СФРЈ – Анте Марковић, Министар спољних послова – Будимир Лончар, Министар финансија – Божо Марендић и Шеф државне безбедности – Здравко Мустаћ…..од 16 најзначајнији војних функционера ЈНА само 2 су били Срби…“ / исто, стр.504-505/

 

И тако, има много података у ова два тома.

Издвојио сам само оне мени најинтересантније.

Мислим да је ово што сам навео сасвим довољно.

 

Шта можемо да закључимо?

 

Југославија је заиста била једна утопија.

Срби су то последњи схватили.

 

Поставља се логично питање, где је српски проблем?

Зар нисмо све ово знали у годинама уједињења?

Зашто смо ми до последњег дана распада толико бранили Југославију?

Зар ово све што је овде изнето српски интелектуална елита није знала?

Зар су толико били неспособни и недорасли историјском времену?

Зар су толико били уплашени да нису смели да се побуне?

 

Није проблем наше пропасти у Хрватима и Словенцима, него је проблем у нама.

Када ће то српска интелигенција да схвати?

Ми морамо да се мењамо и морамо да се вратимо нашим коренима, када смо стварали нашу државу и када смо имали државнике који су имали визију нашег опстана у свету великих сила и непрекидних страних утицаја.

Упркос свему, упркос свим притисцима, ми смо опстајали.

Никада Србија није била без тих утицаја великих сила и њихових империјалних интереса.

Разлика је само у томе што су наши преци знали да играју ту велику историјску игру, док данас имамо политичке лузере, пацере и пигмеје који не виде даље од свог џепа.

 

Како је могуће да нас на исти начин насамаре Хрвати и Словенци 1918 године када смо се уједињавали, да се то понижавање настави током постојања Краљевине Југославије, да кулминира пред распад 1940/41, да настане фашистички геноцид над Србима, да пристанемо да нас окупирају у комунистичкој Југославији 1945 и да нам се током СФРЈ изругивају и смеју у лице, док праве своју државу, па све до коначног распада 1989/1990 године и новог клања, када су, захваљујући српкој глупости и заблудама, добили своје независне државе?

Немам ништа против да Словенци и Хрвати имају своје државе, али зашто су Срби гинули да би они остварили свој хиљаугодишњи сан о независности?

Зашто се сами нису изборили за своју независност?

Зашто им независност нису дали Млеци, Угари, Аустријанци, Италијани или Немци?

И коначно, зашто су остали незахвални до данас, зашто то не признају и људски се бар захвале?

Зашто нас и данас истом јачином мрзе, када нема Срба у њиховим државама и када не живимо више заједно?

 

Предлагао сам Хрватима да требају да, уместо споменика бану Јелачићу, подигну споменик Николи Пашићу и Слободану Милошевићу.

Они су им донели остварење тисућугодишњег сна о независној држави.

Како већ  постоји споменик Николи Пашићу у Београду,политичком преврљивцу и грамзивцу, који не заслужује да има споменик у престоном српском граду, онда га можемо да поклонимо Хрватима, јер је омогућио и значајно допринео стварању независности хрватске државе.

 

Да ли смо нешто научили из ове књиге?

Не знам.

Они који доносе  политичке одлуке у Србији не читају ову књигу.

И ШТА САДА?

Пишем овај текст због оних који прате мој јавни рад, који се не мире са судбином да је све изгубљено и да нам нема спаса, који не верују у демагошке манипулације режима,ситне шверцерске подвале уличних превараната, који не пристају да буду покорени, понижени, поробљени и који не дозвољавају да им медиокритети главу лоботомирају, пишем због оних који мисле својом главом, који чувају српски национални идентитет, који се поносе што припадају српском народу, који знају шта треба да се ради, који су одлучни да се боре и који сматрају да има довољно простора да Србија буде богата,развијена, уређена, модерна и културна демократска земља, које не може да обесхрабри притисак великих сила, јер тог притиска је увек било,навикли смо на те притиске,  без тог притиска и калкулације се не може ни водити одговорна национална политика.

 

Пишем за све оне који схватају да је ово одлучна, судбоносна  борба за наш биолошки опстанак, да ми, Срби, резервне државе немамо, да нећемо нигде да се селимо, да овде живимо десетхиљада година и да ми немамо другог избора него да се изборимо и одбраним наш угрожени животни простор.

 

Наша борба је са животом скопчана и отуда наша чврста вера да истрајемо и победимо.

А победићемо сигурно.

 

Нема места апатији,разочараности, потиштености и малодушности, јер наша победа нам је загарантована, пошто бранимо већу светињу и веће добро од оних окупатора који хоће да нас поразе и поробе.

 

Нема разлога ни за запомагање и кукање, јер нама није теже него нашим славним претцима,који су се оружјем и личним жртвовањем изборили да ми данас живимо у слободи и немамо право да ту слободу уступимо никоме.

 

 

 

Наша генерација, браћо и сестре, има обавезе према нашим страдалим прецима и обавеза према нашим поколењима.

 

Зато, престаните да млатите празну сламу и да брбљате глупости, узмите књиге у руке и учите од људи који су достојни наших предака, који су наши просветитељи, лучоноше, који су упалили светло у овом европском ноктурну и који својим мислима и животним делом показују којим путем избављења морамо да кренемо.

 

У овој књизи тај пут нам је показује генијални Дарко Танасковић који пише :

 

„ Да би поуке српског искуства са Југославијом корисно послужиле изграђивању реалистичке и далекосежне државно-националне стратегије за садашњост и будућност, треба га, бар према мом уверењу,разматрати РАЦИОНАЛНО / подвукао- БД/ , а не емотивно, ДУГОРОЧНО ОДГОВОРНО, а не ефемерно политички коњуктурно.“/ Дарко Танасковић, II том, стр.468/

 

Срби о Југославији увек говоре у емоцијама, што је потпуно погрешно, па нам је неопходно да рационално, то сам назвао вођењем књиговодсвеног рачуна о нашим националним интересима, доносимо одлуке на основу детаљне анализе прихода и расхода, могуће очекиване добити, јер нам је доста више нагомиланих губитака, намера нам је да већ једном почнемо да послујемо са добити, пошто смо последње своје добити погрешно инвестирали 1918.године у Југославију, али је изузетно важно и да очекивана добит у новој националној стратегији дугорочно буде одржива, јер само тако можемо да се избавимо од ефемерних шпекулација политичких коњуктура.

 

Дарко Танасковић цитира мисао светског књижевника и искусног дипломате Иве Андрића који је : „ Пишући о дипломатији мањих народа закључио да је њен маневарски простор по правили сужен,да се неретко чини да га уопште нема, али да га ипак увек има, а ако га нема, ДА ГА ТРЕБА СТВОРИТИ.“ / исто стр.472/

 

Ево одговора свим оним који кукају и који траже оправдање, због утицаја великих сила на дипломатију мањих народа, Андрић не употребљава израз – мали народи, него – мањи народи, што је врло битно, ево потврде мојим предлозима, старим преко три деценије, да није све изгубљено, да не смемо да се предамо и да је наш задатак, као ангажованих интелектуалаца, да стварамо тај маневарски  простор за дипломатско деловање.

 

Питање српским интелектуалацима – да ли стварате тај маневарски простор за наш опстанак?

Ако га стварате, онда сте ангажовани интелектуалац и можемо да наставимо заједничку борбу.

Ако га не стварате, онда сте досадно клепетало које нам само троши драгоцено време за спас државе и нације.

 

Немојте, молим вас, да нам сметате и да правите непотребно гужву на ионако суженом маневарском простору, сметате онима који желе нешто конкретно да ураде, некоме ко се бори да се тај наш живорни простор прошири и да омогући ослобађање окупиране државе и обезбеди сигуран опстанак нације која је лажно оптужена за геноцид.

 

ДТ наводи песника Пастернака који пише : „Живот није што и пољем прећи.“ и наставља: „ То важи за човека, али и за народе и државе. Да бисмо разумели њихове судбине, не смемо остати загледани само у поље којим су пролазили и бразде које су заоравали, већ повремено ПОДИЋИ ПОГЛЕД И КА НЕБУ ка коме су га и они управљали.“

 

И нешто раније :

 

„  Пред потребом да се Срби МОРАЛНО и ИДЕЈНО УСПРАВЕ из мочваре или, можда тачније, живог песка Југословенске трауме, нужно је у анализи нашег искуства са Југославијом одважно укључити и МЕТАФИЗИЗИЧКУ димензију историје.“ / исто.стр.472/

 

Сјајно!

 

Ако радимо на националном пројекту да се Срби морално и идејно усправе из ове жабокречине, онда нема места закукавању, нарицању, лењости духа и паразитизму, прежвакавању једног те истог, пред нама је велики национални задатак који не може да изврши један човек, него мора удружена група српских интелектуалаца који су оперативни јавни радници и који нису сујетни, јер велики национални посао спаса државе и нације не подноси оне који су се закопали , свако у своје, заоране бразде.

 

Дигните, господо другови, поглед ка небу!

 

ДТ износи заборављене чињенице да је у : „ контексу великих ратовања на раскршћима судбинских историјских и цивилизацијских прекретница глобалних или контенталних размера.У таквим ситуацијама, када се врше судбински избори и донесе најтеже,далекосежне одлуке,Срби су већински, као народ, увек били на правој страни историје…..да су Срби, упркос свим привидима и моћним сејачима смутње, који би да увере у супротно,опет на правој страни историје у настајању.“ / исто, стр.475/

 

Шта ДТ предлаже да радимо?

 

„ У садашњим приликама, а пред тешким искушењима са којима јесмо и бићемо суочени, најважније је свим средствима САБОРНО РАДИТИ / подвукао-БД/ на обнови српске државности, за што је предуслов утврђивање стратегијских циљева нације и осмишљавање са њима усклађених краткорочних, средњорочних и дугорочних политичких приоритета….Одговорној и мудрој власти то би морао бити императив, јер без САМОСВЕСНИХ СРБА не може бити успешне политике за Србију и за све њене грађане.“ / исто, стр.476/

 

Можемо ли успети у томе?

 

Дарко Тансковић одговара :

 

„ Немогуће је знати, али мора се ПОКУШАТИ са историјски утврђеном вером у СОПСТВЕНЕ СНАГЕ…“

 

Како да успемо?

 

„ Треба, пре свега, ИЗДРЖАТИ, јер ничија није горела до зоре,а потребно је много унутрађње снаге да се зора дочека.“

 

Свако од нас мора себи да постави питања :

 

Да ли сам спреман морално и идејно да се усправим?

Да ли знам саборно да радим?

Да ли сам самосвестан?

Да ли верујем у сопствену снагу?

Да ли имам храбрости да покушам?

Да ли могу све невоље да издржим?

Да ли ширим маневарски простор за наш спас?

 

 

Одговора на сва ова питања ћемо добити ако научимо да поледамо у небо.

 

Поледајте у небо, браћо и сестре!

Небо нам је мера вреднсоти.

 

 

Београд, 24,07.2018

 

 

SHARE