Пише: Миодраг Новаковић
Познати Западни филозоф, канађанин Џон Ролстон Сол је написао у својој књизи „Еквилибријум“ да када су у питању велике приватне корпорације, ту једноставно нема места за етику. Бар не системску, и не „корпорацијску“. Он је оставио могућност да у оквиру тих корпорација могу да постоје и делују „етични“ појединци, али сама етика је системски потиснута. Етику овде потискује механизам профита, коме се све подређује, укључујући не само економску, већ и физичку безбедност појединаца, али понекад и целог, или „само“ једног дела, грађанства.
То видимо данас на примеру дотрајале нуклеарне електране Фукушима и нуклеарне катастрофе у Јапану, где се управо обелодањује да су власници те нуклеарке, годинама уназад фалсификовали технички протокол, да би спречили затварање исте, и наравно, губљење профита. Господин Сол је своју тврдњу поткрепио са два практична примера безобзирног и криминалног понашања великих приватних корпорацији у америчкој држави Калифорнији…
У првом примеру се наводи случај велике приватне корпорације која је зарад остваривања профита заташкала тешко кривично дело убиства, и озбиљно угрозила полицијску истрагу, као и хватање убице. Пре отприлике једне деценије, у Дизниленд парку у Сан Дијегу, који је приватна корпорација, усред дана се десило убиство на једном од вештачких језера. Власници Дизниленд корпорације су наредили обезбеђењу да леш жртве одвуку у ћошак и прекрију га пластиком, и тако сакрију тај догођај од посетилаца све до затварања парка- када су тек дозволили полицији да уђе у парк и почне истрагу. Све су то урадили само да не би изгубили профит…
Други пример описује случај који илуструје како озбиљне економске консеквенце може да има безобзирна трка за профитом:
Почетком 90-их је током лета и великих врућина дошло до комплетног распада електричног система у свим већим градовима Калифорније, осим Лос Анђелеса, услед великог коришћења електричне енергије за хлађење. Када је владина независна комисија урадила истрагу, установила је да су су све локалне електродистрибуције биле у рукама приватних корпорација, које зарад остваривања профита, већ годинама нису скоро ништа улагале у одржавање и проширивање капацитета, тако да је распад енергетског система у условима повећаног „стреса“ био неминован. Једини систем који је функционисао без проблема обезбеђујући електричну енергију, је било државно (јавно) електро предузеће у Лос Анђелесу, које је под било под јавним надзором, и редовно улагало у одржавање и проширење капацитета, тако да за њих није било „зиме“(у овом случају врућине).
Трећи пример (који садржи све елементе криминалне завере против грађанства од стране бескруполозне корпорације) је из мог личног репертоара (памћења), за који не могу да обезбедим специфичне детаље, али је веома познат јавности на Западу, пошто је био предмет неколико „високопрофилних“ тв емисија (ја сам га гледао пре пар година на „дискавери“ каналу)- јесте пример америчке компаније Боинг.
Почетком осамдесетих година, током рутинске контроле, је откривено да су на старијој серији Боинга 737 (који данас нису у употреби) седишта неправилно учвршћена за под, и да у току евентуалног оштећења трупа авиона на великој висини, постоји реална могућност да услед декомпресије дође до „исисавања“ седишта са све путницима.
Управни одбор Боинга је на строго тајном састанку са власницима и акционарима разматрао тај проблем, и дошао до закључка да би повлачење стотина авиона из те серије из саобраћаја и њихово „рефитовање“, испало прескупо (у стотинама милијарди долара), те су одлучили да се тај податак сакрије од јавности и авио-саобраћајне инспекције. По њима је било много исплативије ризиковати појединачне несреће и пар стотина људских живота, јер би надокнада штете и евентуални судски трошкови, ипак били много мањи од губитка профита који би претрпели повлачењем и „рефитовањем“ целе флоте од неколико стотина „џамбо џета“.
Њихове процене су биле тачне, након тога су имали неколико „инцидената“ те врсте са више десетина људских жртава, за које су спремно исплатили одштету… Та њихова криминална завера је случајно откривена након више државних авио инспекција и сведочанства неких инжињера Боинга, чија је лична етика била на много вишем нивоу од оне- њихових бескруполозних газда.
Овај задњи пример пластично илуструје како су бескруполозне приватне корпорације понекад спремне да почине чак и масовно убиство зарад профита. Када је у питању финансијски профит, њима очигледно обични људски животи не значе пуно. Колико се сећам, поводом овог горњег инцидента су још увек у току многи приватни судски процеси, али је индикативно да ниједан од званичника Боинга није завршио у затвору.
Данас је у пракси развијених Западних земаља, у чији модел се наши „јевропејци“ куну, све много другојачије од праксе која се спроводи у осиромашеним и опљачканим „новокомпованим“ и неоколонијалним демократијама, попут ове наше. Већина Западних држава се не одриче власништва над јавним предузећима и корпорацијама које су од националног интереса, као и од оних који су профитабилне. И наравно не пада им на памет да их приватизују.
То се поред: великих енергетских, телекомуникацијских, транзитних, рударских…, односи и на мање стратешке, али веома профитабилне корпорације, попут: касина, државних лутрија, трговинских ланаца алкохолног пића итд, па чак и дуванске индустрије. За такву логику и праксу имају подршку грађанства и великих синдиката, јер се из прихода тих корпорација финансирају разне друштвене бенефиције и програми, попут јавног транзита, здравства, школства…
Друга важна чињеница се садржи у томе да се у овим јавним корпорацијама обезбеђује „етичност“ тако што су оне под директним или индиректним парламентарним надзором, и њихова непосредна управа је под надзором (и избором) од стране разних парламентарних одбора, и на тај начин, посредно, и самог грађанства. Када су у питању велике приватне корпорације, такав механизам контроле не постоји, и ако у оквиру њих радници нису синдикално организовани, често су изложени бруталној експлоатацији и кршењу радних и људских права, а генерална јавност много већим ризицима- нарочито ако су у питању приватизоване корпорације од посебног националног или јавног интереса.
Ми у Србији, данас на нашој кожи итекако осећамо ефекте тако приватизоване (читај: распродате у бесцење) државне имовине, која је под сумњивим околностима прешла у руке „нагло-обогаћених“ тајкуна, који у спрези са државним режимом настављају са неометаном експлоатацијом и кршењем радних и људских права властитих радника, и не показају никакве обзире за јавни или национални интерес, док сама држава (српска нација) од тога готово да нема никакве користи, нарочито не обично грађанство. Када је у питању однарођени и корумпирани српски режим- ту је прича изгледа „мало“ друкчија…
петак, 18 март 2011 10:39
