Početna Sadržaj Osvetljenja Декодирани Кејнзијанизам

Декодирани Кејнзијанизам

735
0
SHARE

Пише: Радивоје Огњановић

Кејнз је као и Маркс, кад год помислимо да су њихове идеје отишле на сметлиште историје, оне се на веома добро смишљен и оркестриран начин враћају у живот. Колико год погубне и катастрофалне последице њиховог учења биле: од стагнација до рецесија и депресија, од огромних дугова до пљачке грађана, привредника и инвеститора – државе и народи се увек изнова гурају у нове авантуре и нове трагедије јер је то у складу са циљевима једне интересне групе која будућност света види у тоталитарно уређеном друштву којим управља “светска елита”. И Кејнз и Маркс су ту небитни, они су били само употребљени и злоупотребљени пиони од стране банкарског сектора чије је главно оружје у борби за тоталитарни свет – контрола емисије новца и кредитног новца, тј. инфлација.

Неразумљиви Кејнз

Нема сумње у то да је Кејнз најчувенији економиста двадесетог века и да је његов рад био инспирација за хиљаде неуспелих економских експеримената широм света. Упркос катастрофалним последицама Кејнзијанске школе, и упркос томе што никада није ни дошло до истинског раскида са том промашеном и наглавачке окренутом економијом, и данас има много оних који позивају на поновно откривање Кејнза, а спас од последица Кејнзове политике траже опет у Кејнзовој илузионистичкој политици. Иде се чак дотле да се цитирају речи оних који кажу да је Кејнз “спасио свет”.

Како то каже Роквел (Llewellyn H. Rockwell)[1], по Кејнзовом илузионистичком учењу: штедња је штетна, инфлација је лек за незапосленост, инвестиције се могу и требају социјализовати, потрошачи су неразумни и зато су њихови интереси небитни, капитала има довољно за све и зато се каматне стопе могу спустати ка нули итд. Дакле, све оно што је хиљаде економиста широм света стварало стотинама година – Кејнз је окренуо наглавачке.

Мора се признати да је Кејнз био човек високе интелигенције, а како је рођен у богатој и утицајној породици – сва врата су му била широм отворена. Кејнзов отац (John Neville Keynes) је био добар пријатељ са Алфредом Маршалом (Alfred Marshall) који је имао велики утицај на Кембриџу (Cambridge University). Кејнз је имао приступ елитним круговима, а треба рећи и то да је био члан тајне друштвене елите на највишем нивоу, тј. да је припадао тајном друштву Апостола (The Apostoles), и касније Блумсбари групе (The Bloomsbury group).

Добар део свог јавног живота Кејнз је био на линији учења свог професора Маршала, али се онда све одједном променило. Кејнз напуста све оно што је до тада говорио, и одједном, тридесетих година прошлог века, а са својих 48 година, почиње да гласно и агресивно позива на протекционизам и економски национализам. Штампа га је исмевала због тако наглог преокрета али се Кејнз због тога није много узнемиравао јер је веровао да може мењати мишљење кад год хоће и колико год пута хоће, и да за њега не важе никаква стандардна правила. Због особине да често мења мишљење, критика је избегавала да се уопште бави Кејнзовим радовима. У том погледу интересантан је случај са Хајеком који је потрошио доста времена у доказивању Кејнзових заблуда изнесених у књизи “Treatise on Money”, а онда се јављао Кејнз и одбацивао све критике тако што би рекао да је у међувремену променио мишљење и да више не заступа своје раније ставове.

Када је Кејнз 1936. године објавио књигу “Општа теорија запослености, камата и новца”, у којој наглавачке обрће целокупну економску науку, многи је нису ни схватили за озбиљно. За такве књиге, тј. за језик којим је књига написана, данас се употребљава израз “мамбо-џамбо” јер је књига била до те мере неразумљива да нико није знао шта је у њој написано. На скоро свакој страници се могла наћи нека новокреирана реч, књига је била контрадикторна, неконзистентна, нејасна, измењених дефиниција и значења речи, нетачна, и као што су неки говорили – књига је била до те мере неразумљива као да је била шифрована. Има и оних који су говорили да “ни сам Кејнз није разумео оно што је написао.”[2]

Пол Самуелсон је о томе написао следеће: “Мислим да не одајем никакву тајну када кажем да нико на Кембриџу и Масачусетсу, пуних 12 или 18 месеци након објављивања књиге, није имао представу о чему се ту стварно ради.”

Највећи део књиге је био неразумљив али се из мноштва неразумљивих термина могло разабрати да Кејнз у њој даје “решење” за све муке овог света. Кејнз каже: да је могуће елиминисати проблем недостатка капитала, да је штедња штетна, да се са смањењем каматних стопа на нулу може извршити еутаназија кумулативне и неправедне моћи власника капитала, да је могућа пуна запосленост, да се путем монетарне експанзије и уграђених стабилизатора могу елиминисати економске кризе, да има решење за финансирање буџетског дефицита, и тако даље и тако даље. Шта стоји иза свега тога? Каква је то магија у питању? Какав је то чаробни штапић открио Кејнз? Наравно, одговор је једноставан – “решење” за све економске проблеме Кејнз је нашао у монетарној експанзији, тј. у инфлационизму.[3]

Родбард за Општу теорију каже да је то: “стара и доказано погрешна меркантилистичка и инфлационистичка грешка у резоновању, упакована у ново и сјајно паковање, праћена новоизмишљеним и неразумљивим речником.”

У нормалним условима, све би то биле велике мане и велики проблеми за једну нормалну књигу, али када књига заговара потпуно промашену економску политику – онда се те мане и проблеми претварају у врлину, а све по принципу: што неразумљивије – то боље. Кејнзова књига је имала своју циљну групу – државне власти, централне банке и банке, тј. све оне којима је било потребно једно илузионистичко решење које би оправдало њихове инфлационистичке жеље. Њима је био потребан само један угледни економиста који би им понудио оно што су дуго прижељкивали – економско оправдање за агресивну монетарну политику. Владе широм света, без обзира да ли оне биле мале или велике, богате или сиромашне, социјалистичке или капиталистичке – све од реда су пригрлиле Кејнза и његову “науку”.

Родбард: Кејнзова “Општа теорија” је стара и доказано погрешна меркантилистичка и инфлационистичка грешка у резоновању, упакована у ново и сјајно паковање, праћена новоизмишљеним и неразумљивим речником.
О томе се не говори јер би нашкодилу имену и делу “друга Кејнза”, али они који трагају за истином знају веома добро да је Кејнз био велики и страствени присталица фашистичке идеје тридесетих година прошлог века. Кејнз је славио “истраживачки дух” Освалда Мослија (Sir Oswald Mosley), оснивача Британске фашистичке уније. Затим, Кејнз се придружио Њујорк Тајмсу у похвалама Мусолинијевог централистичког планирања, а 1936. године, након доласка на власт нациста, пише предговор за своју књигу на немачком језику у коме каже да се идеје из његове књиге могу “много лакше спровести у оквиру тоталитарне државе него у условима слободне конкуренције и слободног тржишта
Сада знамо зашто су државне власти прихватиле Кејнза, али збуњује чињеница да тадашња економска елита није адекватно реаговала на Кејнзову шарлатанску и илузионистичку економију изложену у књизи “Општа теорија”. Старији економисти су одмах одбацили књигу али је она била прихваћена од млађих економиста јер им је омогућавала лакши пут у грађењу каријере у односу на старије економисте. Ту се мора истаћи и оно што је заиста било Кејнзово најјаче оружје – лична харизма и магнетизам. Родбрад додаје још један разлог и каже:

“Сасвим слободно можемо рећи, да Кејз није био професор на Кембриџу, и да није био студент чувеног Маршала, већ да је био учитељ економије на неком мањем колеџу – тешко је веровати да би његова књига уопште угледала светло дана јер не би нашла издавача.”

Кејнзов магнетизам је био толико јак да је привукао чак и неке Хајекове присталице, а најтрагичнији је био “пребег” Лајонела Робинса (Lionel Robbins). Робинс је написао и једну изузетну књигу о Великој депресији (The Great Depression), која је у потпуности писана у Мизесовском духу, а коју Мизесов институт издаје чак и данас. Робинс је за време рата радио заједно са Кејнзом, и просто постао “жртва” Кејнзове харизме, а касније је о њему писао као “ванземаљској”, “бриљантној” и “боговској” личности. Писао је и то да је Кејнз једна од “најзанимљивијих” особа која је икада живела. Зарад Кејнза, Робинс је одбацио своје најбоље дело, отишао у свет илузија, а разуму се вратио тек много касније када се илузија распршила.

Неморални Кејнз

Једна од одлика Кејнза је и неморалност. Познато је да су Кејнз и Хајек својевремено имали веома живу јавну преписку у Лондон Тајмсу,[4] и да у тој преписци Кејнз није добро прошао. Хајек је својим чланцима буквално демолирао Кејнзову економску политику, а осветољубиви и неморални Кејнз се користио триковима тако што је уместо одговора на изнесене Хајекове аргументе, одговарао тако што би критиковао Хајекову књигу “Цене и производња”. Касније, Кејнз је као уредник Економског журнала дао изузетно лошу критику Хајекове књиге, а том приликом је реаговао и Артур Пиго (Arthur Pigou) речима: “такво понашање је велика грешка.” Због таквог Кејнзовог понашања Хајек није коментарисао Кејнзову Општу теорију, а касније је много пута говорио како се каје што то није учинио.

Хајек није написао књигу о Кејнзу, али је то за њега учинила Суда Шеној (Sudha Shenoy). Суда, једна од бивших Хајекових студената, је приметила да је Хејак у току 40 година доста писао о Кејнзу, али да је све то било разбацано у разним књигама и чланцима. Суда је све то прикупила, повезала у једну логичну целину, употпунила коментарима и анализама, и Хајекова књига о Кејнзу “Tiger by the Tail” је била готова иако је Хајек никада није написао. Књига је изашла 1972. године, и успела да на парампарчад разбије учење “највећег” економисте двадесетог века.

Било како било, и поред велике неправде и непријатности које му је Кејнз учинио, Хајек није био злопамтило већ је комуницирао са Кејнзом. По Хајеку, а закључујући на основу позитивне Кејнзове критике Хајекове књиге “Пут до кметства” (The Road to Serfdom) и на основу свог личног односа са Кејнзом, Кејнз је био на ивици да се одрекне “кејнзијанског система”.  Родбард се по том питању није сложио са Хајеком већ на основу детаљне анализе закључује да Кејнз само чини кејнзијанску ствар: “стално пребацивање, избегавање, врдање, мењање, без икаквих обзира према моралу, стандардима и принципима. Кејнз би веровао у било шта, рекао било шта, урадио било шта, само ако би му то омогућило даљи напредак и ставило га (и његову класу техничара) у позицију да управља светском економијом”.

Осим неморалности, Кејнз је био и велики “шаљивџија”. Када се суочио са сасвим оправданим питањем инфлационог проблема свог модела, Кејнз одговара на следећи начин: “Сада се већ налазимо у дубоком водама. Дивља патка је заронила дубоко, дубоко колико је могла, а онда се заплела у трску, водени коров и остало смеће што се доле може наћи, тако да је потребно имати веома истренираног пса који би дубоко заронио и извадио је напоље”.  Ко ће га знати, можда је баш ова Кејнзова “дивља патка” утицала на Суду да Хајекову књигу назове “Tiger by the tail”. У контексту “Кејнза шаљивџије” можемо посматрати и сам назив књиге – зашто баш та реч “Општа”?  Асоцијација је више него јасна: исто као што је Ајнштајн своју теорију назвао “Општом теоријом релативности”, тако је и Кејнз своју теорију назвао “Општом теоријом…”, са јасном намером да себе представи “Ајнштајном економске науке”.

Хајек: “Не могу се отети утиску да се овде не ради само о опасној интелектуалној грешци, већ да се ради о нечему другом – о издаји економске професије и смртној опасности за нашу цивилизацију. У погледу краткотрајних ефеката економисти не могу видети много више од осталих привредних учесника, али је зато њихова велика привилегија и професионална обавеза да виде и оно што је скривено неистренираном оку осталих учесника; да појаве посматрају шире и да нагласак стављају на дугорочне ефекте које ће свака економска мера произвести.”
Хајек о Кејнзијанизму

Кејнзовом илузионистичком свету изобиља, повећање количине новца ће довести до повећања запослености и повећања реалног дохотка због тога што ће бити довољно свих чинилаца производње. Међутим, Хајек нам доказује[5] да у стварном свету нема неограниченог капитала и да ће повећана потрошња на рачун експанзивне монетарне политике довести само до краткорочне, фиктивне, запослености, која се касније враћа као бумеранг у облику још веће незапослености. Повећана потрошња ће довести до привременог раста запослености, али на рачун повећања општег нивоа цена. Умртвљени ресурси ће се упослити али ће то бити на рачун смањења упослености у другим секторима. Ни једна државна интервенција није неутрална, тако да свако вештачко стимулисање тражње у једном сектору изазива смањење тражње у другим секторима. Када трошкови производње испрате (достигну) повећање цена финалних производа – губи се ефекат вештачке стимулације, незапосленост се опет јавља, али овога пута у још већем обиму услед погрешне алокације додатних ресурса.

Тада се власт и централна банка опет нађу пред истом дилемом као и на почетку – да ли одустати од интервенционизма и дозволити незапосленост, или наставити са монетарном експанзијом? Уколико се настави са монетарном експанзијом онда се проблем опет одлаже на кратак рок, а након истека тог рока власт се суочава са још већим проблемом. На тај начин стварају се услови за увек-растућу монетарну и ценовну инфлацију која води све већем привредном поремећају, а како знамо да је немогуће створити такав систем који би константно обезвређивао свој новац, једини логични исход интервенционизма је – уништење новца и потпуни слом привредних активности услед непостојања средства размене.

Хајек се не бави само критиком већ даје и алтернативу: монетарна експанзија се мора зауставити, тј. мора се дозволити да се цене неупослених ресурса природно спусте на одрживи ниво који је у складу са постојећим дохотком. На тај начин би незапослена радна снага и остали ресурси били одређени ценовним системом и у складу са постојећом количином новца. Мора се дозволити тржишно подешавање релативних цена и нивоа плата чиме би се обезбедила координација структуре упослених ресурса са структуром потражње за ресурсима. Супротно томе, ако се настави са инфлацијом, тј. са повећаном агрегатном потрошњом, долази до краткотрајног повећања упослености које изазива неадекватну дистрибуцију ресурса, а као последицу тога добијамо неминовну каснију корекцију која постепено прераста у депресију.

Цена одржања пуне запослености путем стално растуће инфлације не само да расте, већ изазива прогресивно померање економских ресурса, не у складу са здравом економском калкулацијим, већ у складу са местом ка коме је инфлација усмерена.

Хајекова анализа је кристално јасна, логична, и до те мере чињенично заснована, да је заиста тешко наћи било какво смислено оправдање за оне који у стално-растућој монетарној експанзији виде начин за решавање економских проблема. Сви ти режимски и системски-подмићени и контролисани економисти, живе у илузионистички поједностављеној земљи чуда у којој се сви економски проблеми решавају притиском на дугме машине за штампање новца. Хајек овде истиче да такве особе уопште не заслужују да се називају економистима, а затим додаје:

”Не могу се отети утиску да се овде не ради само о опасној интелектуалној грешци, већ да се ради о нечему другом – о издаји економске професије и смртној опасности за нашу цивилизацију. У погледу краткотрајних ефеката економисти не могу видети много више од осталих привредних учесника, али је зато њихова велика  привилегија и професионална обавеза да виде и оно што је скривено неистренираном оку осталих учесника; да појаве посматрају шире и да нагласак стављају на дугорочне ефекте које ће свака економска мера произвести.”[6]

До које мере је Кејнзијанско учење поремећено видимо управо на овом примеру када упоредимо ово што је рекао Хајек са оним што је рекао Кејнз:“На дуги рок сви смо мртви.” Дакле, потпуна себичност и неодговорност за било шта. Битно је живети и трошити данас, а шта ће се догађати са генерацијама које долазе – то је за Кејнза неважно. Човек без морала, недовољног знања, велике ароганције, без визије, без осећања за правду, без осећаја за традицију, декадентан, опсесиван у погледу анти-штедње (чему штедња ако смо ионако ускоро сви мртви), без икаквог циља, без наде, без вере, антихришћанин (за њега је Хришћанство било само један хокус-покус) итд.[7]

Још би се много тога могло рећи о Кејнзу као особи, али нећемо се превише задржавати на томе него ћемо се концентрисати на економска питања.

Повећање количине новца не утиче на све цене симултано и пропорционално, већ на неке утиче одмах а на неке касније; на различите цене инфлација утиче различито и у различито време. Доносиоци пословних одлука (појединци, породице, предузећа) не суочавају се са индексом цена већ са индивидуалним ценама. У инфлационим условима није превише тешко предвидети раст индекса цена али је веома тешко предвидети кретање цена појединих производа. Просечно повећање цена се израчунава касније и по правилу је тај податак безначајан јер нам не помаже у процесу одређивања промене индивидуалних цена.

Континуирана монетарна експанзија значи настављање континуиране декоординације ресурса и чини ресурсе мање продуктивним него што би они стварно били у неинфлаторним условима. Са становишта Аустријске школе економије, светска економија се налази у процесу сталних промена, што значи да ће се релативни недостатак ресурса и преференцијала стално јављати. Монетарна експанзија са собом носи некоординисану промену цена, тј. оне не дају праву слику недостајућих ресурса и преференцијала, а самим тим достигнута запосленост постаје и остаје неодржива запосленост.

Илузионистичка економија

Сјајну критику промашене Кејнзијанске економске политике даје нам и Алберт Хан (L. Albert Hahn) у књизи “Економска илузија”.[8] Хан се прво осврће на илузионистичку идеју пуне запослености, и указује на то да ефекти монетарне манипулације трају само у периоду док не дође до реакције на повећану количину новца (reaction-free period). Кејнз и његови следбеници праве фаталну грешку подразумевајући да су ти специјални услови стално присутни, а онда на основу те погрешне претпоставке формулишу неодрживу теорију пуне запослености. Та теорија је нереална, конфузна, нелогична и неодржива.

Након извршеног монетарног удара, економија се веома брзо нађе у неравнотежи, а свака додатна монетарна експанзија само додатно продубљује неравнотежу и погоршава стање економије. Ако се са монетарном експанзијом настави чак и када је економија “сазрела” за једну озбиљну корекцију, онда таква политика неминовно изазива катастрофалне последице јер се целокупна економска структура нађе у стању потпуне поремећености, у којој су тржишни механизми потпуно блокирани, а онда економски систем прераста у социјалистички или државно-социјалистички систем.

Идеја државних власти, да путем монетарне експанзије могу финансирати дефицит, је потпуна илузија јер привредни субјекти веома брзо постану свесни повећане количине новца у оптицају. У самоодбрани од монетарне агресије, они путем повећања цена покушавају да неутралишу негативне последице, настаје општа трка раста цена, долази до смањења привредних активности, долази до смањења запослености, смањена запосленост доводи до смањене реалне тражње, и тако читав систем улази у фазу континуираног процеса смањења привредних активности а криза се шири у концентричним круговима.

Тада настаје стање панике, долази до потпуне обуставе инвестиција, а као једини инвеститор се јавља држава. Зашто држава? Да ли је то због тога што она боље зна у шта треба инвестирати? Наравно, није то у питању, већ држава инвестира новцем насталим из емисије новонаштампаног новца, тј. инвестиције се социјализују. Што се држава више уплиће у процес “селективног инвестирања”, привредна ситуација се све више погоршава за све остале привредне учеснике, и тако привредни систем незаустављиво клизи ка масовном банкроту и тоталном колапсу.

Држава своју интервенционистичку политику оправдава аргументима: “социјалне правде”, “друштвеном корисношћу”, и сличним бесмисленим аргументима, али је више него јасно да је то само једна илузија, и ништа друго до илузија.

Када држава уђе у једну илузију, онда та илузија ствара погодно тло за другу илузију, затим долази до треће, четврте, пете и тако даље, све до момента када се држава нађе пред колапсом, а држава се одлучи за још једну, очајничку, илузионистичку меру – контролу цена. Илузионистичка влада не види да ће замрзавање цена довести до смањења производње услед неисплативости производње по тим ценама. Наравно, држава неће одустати од илузионизма, тако да ће неком административном мером покушати да примора произвођаче да наставе са производњом, а онда ће доћи до пада квалитета производа и до појаве црног тржишта. Црно тржиште ће смањити ионако ниске пореске приходе, а у општем хаосу доћи ће до све веће корупције, до пораста криминала, до све мање производње, до велике несташице великог броја производа, временом ће се јавити и несташица основних животних производа, а држави ће на располагању остати само једна мера – рационалисање хране и осталих животних производа. Када држава дође до те фазе – до фазе “тачкица” и народних казана, онда нестаје било какве мотивације, а целокупна економија улази у стање тоталне деструкције.

Инфлација не утиче само на цене домаћих производа већ утиче и на поскупљење страних валута, тј. на поскупљење валута земаља са конзервативнијом монетарном политиком. Уколико се држава одлучи за фиксни девизни курс (у било ком облику) онда инфлација води ка стварању црног девизног тржишта и ка стално растућем трговинском дефициту. У таквим условима, злато и стране валуте напуштају систем, а држава доспева у стање банкрота услед немогућности сервисирања страног дуга. Хан овде помиње нову илузију, илузију о природно уравнотеженој трговинској размени, и даје нам пример велике немачке хиперинфације помоћу које доказује да разарање домаће валуте није последица поремећеног трговинског баланса, већ поремећене домаће монетарне политике.

Најтрагичнија илузија, неизбежна последица свих осталих илузија, је та да се свет мора раздвојити на два дела: на државе са чврстом и на државе са меком валутом. Слаба валута није последица економских услова, већ последица погрешне монетарне и фискалне политике, последица игнорисања монетарне теорије или последица доктринарне тврдоглавости.

Ако већи део становништва и привреде изгуби поверење у вредност новца, неће бити ни економске стабилности ни повећања запослености. Када цене почну да дивљају, привредници не могу израчунати реалне производне трошкове, не улазе у нове инвестиционе пројекте, нити долази до повећане производње.

Ма како застрашујуће изложени сценарио изгледао, он је неминовност до које мора доћи услед све веће државне интервенције и државног “планирања”. Што више планери “планирају”, све више интервенција, регулација и стандарда ћемо добијати, све до момента када све, апсолутно све, буде под директном државном контролом. Под изговорим “заштите права радника и угрожених социјалних група”, због којих се наводно спроводи монетарна експанзија, читаве државе и скоро целокупно становништво (осим највернијих слуга) ће се наћи у положају савременог ропства.

Од “планера” не можемо очекивати да схвате да је до слома и катастрофе дошло, не због неке “урођене тржишне грешке” и “капитализма”, већ због једне фундаменталне илузије да систематско уништавање новца води ка просперитету и благостању. Капитал је само стабилан новац, релативно непроменљив новац, а не шарена хартија која се штампа у неограниченим количинама. Сиромаштво једне државе, нације или појединца, мора се манифестовати кроз недостатак новца.

Неуспех “Нове економије”

Промашену “Општу теорију” бриљантно анализира и Хенри Хазлит (Henry Hazlitt) у својој књизи Неуспех “Нове економије”.[9] Објашњавајући разлоге за обимност своје књиге (скоро 500 страница), Хазлит каже да се није могло другачије јер се не ради о анализи нормалне књиге са јасно презентованом идејом, већ се морало анализирати поглавље по поглавље, страница по страница, а понекад чак и реченица по реченица. Хазлит након детаљне анализе Опште теорије каже:
њој нисам могао наћи ни једну једину значајну доктрину која би у исто време била и истинита и оригинална. Све оно што је оригинално – није истинито, а све оно што је истинито – није оригинално.”

Хазлит каже да је Кејнзов инвестициони мултипликатор чиста фикција. Нема никаквог фиксног и предвидљивог мултипликатора. Нема никаквог прецизног, предетерминисаног или механичког односа између дохотка, потрошње, инвестиција и повећања запослености. Немогуће је израчунати инвестициони мултипликатор.

Хaзлит запажа и то да Кејнз једну од својих фраза, “маргиналну ефикасност капитала”, користи у много различитих случајева, тако да је тешко, ако не и немогуће, схватити прави смисао и шта је Кејнз стварно под тим мислио. Кејнзово објашњење да је узрок економске кризе “изненадни колапс маргиналне ефикасности капитала”, је или бескорисни труизам или очигледна грешка, све у зависности шта је Кејнз мислио под наведеним појмом. Уколико се мисли на колапс поверења, онда је у питању труизам. Уколико се мисли на колапс физичке продуктивности, онда је то бесмислица. Ако се мисли на колапс вредносне продуктивности, онда се тиме изврће однос узрока и последице. Кејнзов лек за кризу су перпетуално ниске каматне стопе али је јасно да овај рецепт води ка перпетуалној инфлацији и бесконачном обезвређивању новца.

Хaзлит указује и на неодрживе Кејнзове аргументе против “ликвидности” и “спекулација”. Ризик се не може избећи, неко га мора преузети, али Кејнз мисли да се народу не може веровати да ће свој новац инвестирати на прави начин, и зато се залаже за то да им новац буде, на један или други начин, одузет од стране државне власти, и да онда тај новац буде “инвестиран” на начин који одреде државне власти.

Кејнз за каматне стопе каже да су оне само “награда за одрицање од ликвидности”, не схватајући да без претходне штедње не би ни било те ликвидности. Када би Кејнзова теорија о каматама била тачна, онда би каматне стопе биле највеће у најдубљој фази депресије, и најниже на врхунцу просперитетног периода, а из ускуства видимо да је ситуација сасвим супротна.

Кејнз није у праву ни када на камате гледа као на чисто монетарни феномен. Та грешка је последица његовог виђења функционисања монетарне политике у коме новца има увек довољно, тако да се онда стварни чиниоци могу игнорисати или чак у потпуности одбацити.

Кејнзов предлог за “еутаназију рентијера новца”, у својој суштини представља експропријацију уштедјевине. Кејнзов план за “социјализацију инвестиција” неминовно води у социјализам и централистичко државно планирање. Уколико би се његове идеје спровеле, нестало би било какве приватне иницијативе и одговорности. Кејнз овим предлогом де факто предлаже увођење социјализма, а све под плаштом “реформисања” и “очувања” капитализма. За оне који мисле да је ова констатација преувеличана и погрешна, цитираћемо још једну Кејнзову изјаву:

Најбољи начин за уништење капитализма је смањење вредности новца (debasement). Политиком континуиране инфлације, државна власт може тајно и прикривено конфисковати највећи део богатства својих грађана.”

Дакле, не ради ни о каквој Кејнзовој заблуди у погледу стварних ефеката инфлације, већ о смишљеном начину разарања тржишне економије у циљу стварања услова за успостављање тоталитарног система. Оно што Кејнзу очигледно није било најјасније је то да се обезвређивањем новца не уништава само капитализам, већ читав економски систем. Тачно је да се тако може уништити капитализам; тачно је и то да се тако може створити тоталитарно друштво; али када се уништи новац, онда више нема економске калкулације и зато је социјализам самоуништавајући систем. Кејнзијанизам не уништава само капитализам, већ читаву, на новцу изграђену, цивилизацију, што значи да Кејнзијанизам враћа цивилизацију на сам почетак, на размену производа путем трампе.

Кејнзове манипулације

Државна власт увек тражи нове изворе прихода, а у кризним временима очајнички тражи нове изворе финансирања. Тако је било и у време Велике депресије. А онда се појављује, како то каже Родбард, велики Кејнз са његовом модерном и “научном” економијом која каже да класични економисти нису знали ништа, и да државна власт има, не само право, већ и “моралну обавезу” да троши, троши, троши…; да улази из дефицита у дефицит у циљу “спасавања економије” од неморалних и опрезно уравнотежених буџета, и да генерише опоравак од депресије.  Можемо само замислити са каквим су одушевљењем државне власти дочекале “спасиоца Кејнза”.

Овде морамо рећи и то да је у то време интелектуална елита била убеђена да је тржишни капитализам главни узрок кризе и да је он одговоран за депресију и појаву комунизма, социјализма и фашизма. Тада се није знало, као што се ни данас не зна, да је главни узрок кризе и свих патњи човечанства – ИНФЛАЦИОНИЗАМ.

Све економске патње модерне цивилизације долазе од пљачкашког механизма у којем једна мала криминална група, путем централних банака и банкарског система, кривотвори новац и тако преузима власт над целим светом. Разлика између некад и данас је у томе што се некада стварно нису знали разлози избијања кризе (тада Аустријска школа економије није била у потпуности заокружена), а данас се истина не зна само због моралног суноврата, полтронства и кукавичлука оних који себе називају “економистима”.

Када говоримо о Кејнзу манипуланту, онда се често чује име Сеја Жана-Батисте (Jean-Baptiste Say). Роба се, каже Сеј, не плаћа новцем већ другом робом. Новац је само општеприхваћени медијум размене; новац има само улогу посредника у процесу размене роба. Крајњи циљ продавца робе није новац, већ куповина друге робе. У Кејнзовој интерпретацији Сејовог закона (Say’s Law), “понуда креира своју сопствену тражњу”. По тој интерпретацији, свака произведена роба ће аутоматски наћи свога купца, а агрегатна тражња ће увек бити једнака агрегатној понуди. Рецесије се неће јављати, и пуна запосленост је сасвим сигурна.

Родбард је овде спреман да Кејнзу прогледа кроз прсте и каже да се неке Кејнзове грешке могу приписати Кејнзовом “игноранству” и недовољном познавању осталих економских школа, па се на тај начин може објаснити и његово тумачење Сејовог закона, али се игноранством не може објаснити то што је покушао да себе прикаже као првог економисту који објашњава незапосленост, као и теза да количина новца никако не може утицати на економију и појаву економских циклуса. Кејнз је дебатовао са Хајеком и веома је добро знао за тврдње Аустријске школе економије да су економски циклуси последица монетарне и кредитне експанзије која доводи до предимензионирања производних капацитета и промашених инвестиција, које се у периоду рецесије морају ликвидирати.[10]

Родбард каже да то није случајно, већ да је то Кејнзов намерни покушај децепције, тј. оног што се данас еуфемистички назива “дезинформисањем”. У циљу освајања света са својом економском теоријом, Кејнз је морао уништити све око себе, па чак и своје колеге са Кембриџа. Како је Кејнз мислио, онај ко контролише Кембриџ, тај контролише свет, и зато је његов “најопаснији” ривал био Артур Пиго кога је Маршал изабрао за свог наследника. Од тада започиње Кејнзова кампања за уништење Пигоа, врбовањем и “подмићивањем” бивших студената, подметањима, преварама, омаловажавањем својих колега пред студентима итд
Мизес каже да Кејнз није био “иноватор и шампион нових економских метода”, већ се његов “допринос” може посматрати само у томе што је дао оправдање и легитимитет владајућим структурама у погледу монетарне експанзије, а коју су озбиљни економисти сматрали катастрофалном. Кејнз није био “револуционаран”, како су га неки полтрони називали, него се та “револуција” већ била догодила у претходном периоду, а Кејнзова улога у свему томе је била – фабриковање једног псеудо-научног оправдања за претходно сповођену политику. Само је то разлог “великог успеха” његове књиге и његове огромне популарности. Државне власти су га са пуно ентузиазма дочекивале. Посебно задовољни су били интелектуалци под називом “владини економисти”. Они су имали грижу савест јер су морали да спроводе економску политику коју су сви економисти осуђивали као контрапродуктивну и погубну. Сада су могли да одахну, “нова економија” им је донела моралну равнотежу. За Кејнзов успех без преседана најзаслужније је његово оправдање “финансирања дефицита”. У питању је псеудо-филозофија оних који нису могли да смисле ништа паметније осим да разоре акумулирани капитал, капитал који су стварале претходне генерације.”[11]

Закључак

Нажалост, то о чему је говорио Мизес, данас можемо само проширити и рећи да режимски економисти не могу да смисле ништа друго осим бесконачних варијација за разарање акумулираног капитала, а данас се термин “режимски економисти” може односити на скоро целокупну економску професију. Данас, барем у држави Србији, скоро целокупна економска наука се претворила у инструмент за оправдање катастрофалне економске политике којом власт, НБС и банкарски сектор пљачкају грађане Србије и разарају српски економски систем. Систем полтронско-илузионистичке економске политике се са индивидуалног нивоа преселио на системски ниво. Када се читава економска наука преобрази у систем масовне илузионистичке обмане, онда држава и њен народ дефинитивно иду ка свом крају.

Али, без обзира на све, здраво економско ткиво мора да постоји и оно дефинитивно постоји, потребно је само разбити страх у коме данас живимо и ослободити потенцијал оних који знају а не смеју да кажу то што знају због страха од последица. Ма како чудно то некима изгледало, и поред тога што и Америка све дубље тоне у тоталитаризам, Америка је у погледу људских и интелектуалних слобода чак и сада још увек оаза и царство слободе у односу на тоталитарну Европу и бивши комунистички блок, и зато се није чудити томе да се Мизесов институт налази баш у Америци а не у Европи. Није се чудити ни томе да су Мизесове књиге биле забрањене у бившем Совјетском Савезу. Није се чудити ни томе да Мизесових књига у Србији није било ни у време црвеног комунизма, као што их нема ни данас у време жутог комунизма. Боје се могу мењати, “дресови” се могу мењати, али се тоталитарна,  интернационалистичка и комунистичка политика не мења.

У држави Србији, држави у којој од свог настанка па све до данас скоро да и није било истинске слободе већ је константно била под отвореном или меком окупацијом, стварао се и усавршавао, и до перфекције усавршио, један систем “полтронизованог елитизма” у коме се створила једна дубоко поремећена квази елита са савршеном способношћу да “чита мисли” својих нових господара (без обзира којом се брзином господари смењивали) и да мења мишљење брзином светлости. Када имате елиту која се окреће онако “како ветар дува”, и која увек гледа искључиво своје себичне интересе, онда – тешко народу са таквом елитом. Народ са таквом елитом, или да будемо сасвим прецизни – народ без елите, осуђен је на стално робовање.

Да ли ће се нешто по том питању променити, то ћемо видети, а пример понашања правог интелектуалца даје нам Хазлит. Уместо да крене Кејнзовим путем, путем новца, каријере, славе и моћи, Хазлит се одрекао свега тога зарад истине. Када се од њега, као једног од уређивача Њујорк Тајмса, тражило да пише позитивно о Кејнзовим лудостима, он је то одбио. Хазлит своју душу није продао Ђаволу, одрекао се “свог богатства овог света”, и остао веран истини. Хазлит је одабрао свој пут и оставио нам велике речи које говоре о мудрости и обавези да следимо пут слободе и истине:

“Наша је обавеза да говоримо још јасније и још храбрије, да вредно радимо и да наставимо са борбом све док је у нама имало снаге. Ово време тражи храброст. Ово време тражи тежак рад. Захтеви су велики али је улог још већи. Улог је ништа друго него – будућност слободе и цивилизације

SHARE