Početna Sadržaj Osvetljenja “Арапске револуције” – опасан пут неизвесности

“Арапске револуције” – опасан пут неизвесности

682
0
SHARE

Пише: Синиша Љепојевић

Све је почело контролисаним “револуцијама” у арапским земљама, америчким клијентима, али сада прети да се претвори у велики хаос са опасним последицама за цели свет, а можда највише за оне који су и покренули и финансирали те “револуције”. Све се измиче контроли.
Синиша Љепојевић: све “револуције” се догађају у земљама америчким клијентима, чуварима америчке политике на Блиском истоку и северној Африци, па су амерички оперативци имали слободан приступ целој инфраструктури друштва. Све се, дакле, зна: како је дошло до “револуција”, ко је организатор и финансијер. И то више није тема.
Историја нас, наравно, учи да не постоје спонтани протести, нема спонтаних немира. Неко све то мора да организује. Сада се више и не крије да је Америка у арапским земљама годинама финансирала, под њеном директивом формирану, мрежу такозваних невладиних организација и наводних опозиционих покрета који су носиоци актуелних “арапских гибања”. То и није велики проблем, јер се све “револуције” догађају у земљама америчким клијентима, чуварима америчке политике на Блиском истоку и северној Африци, па су амерички оперативци имали слободан приступ целој инфраструктури друштва. Све се, дакле, зна: како је дошло до “револуција”, ко је организатор и финансијер. И то више није тема.

Сада је, међутим, кључно питање куда све то води, које су последице и шта ће од свега да буде, без обзира на “зацртане циљеве”. Друштва су живи организми које чине живи људи са свим својим врлинама и манама, па је увек неизвесно како ће ти организми на крају реаговати на “примењену медицину”. Одговор на то кључно питање је још увек веома тешко пронаћи, али неки основни елементи су већ сада јасни јер Запад, посебно Америка, нема нових идеја и увек користи, као и сада, исту технологију. Та технологија рушења режима и изазивања немира је уобличена током америчко-британске акције свргавања популарног иранског лидера Мосадека 1954. године. Од тада па до сада, са незнатним нијансама, увек се користи иста технологија. Проблем је што се свет, ипак, променио, има више великих сила него раније и, у целини, друштва су еманципованија и слободнија, па та технологија не доведе увек до жељеног циља.

Прве последице “револуција” су већ очигледне, што разоткрива и део кључних циљева – нагли скок цене нафте и спасавање долара. Иако није реч о тренутно великим произвођачима, Либија на светском тржишту нафте учествује са само два одсто, немири су послужили као изговор за нагли скок цена. Нафте, генерално, има довољно у свету и Либија није кључна земља у томе, али уз медијску подршку створена је атмосфера панике. Додуше, Либија има највеће резерве нафте у Африци, веће од Нигерије, па је перспектива другачија. Уз то, и Либија и Египат имају новооткривена велика налазишта гаса. Важно је подсетити да се нафтом тргује на само две берзе у свету, у Лондону и Њујорку, и обе су у америчком власништву. Другим речима, амерички монопол и на цене, и на тржиште. И, наравно, на тим берзама се искључиво тргује у америчким доларима који је генерално, и изван берзи, доминантан у трговини нафтом.

Нафте, генерално, има довољно у свету и Либија није кључна земља у томе, али уз медијску подршку створена је атмосфера панике. Додуше, Либија има највеће резерве нафте у Африци, веће од Нигерије, па је перспектива другачија. Уз то, и Либија и Египат имају новооткривена велика налазишта гаса.На слици: „Слободна Либија“, плакат који се појавио половином фебруара.
Последњих година неки произвођачи, као Русија и Иран, тргују и у другим валутама, али то је још незнатно у односу на долар. И одмах после избијања “револуција” и скока цена нафте дошло је до повећане тражње за америчким доларом, што је онда стабилизовало америчку валуту. И тај циљ је за сада постигнут, јер док је контроле над нафтом амерички долар ће опстати. А да не говоримо да веће цене пуне и државне касе. Само, на пример, британска Влада у свом буџету у новим ценовним околностима већ има додатних четири милијарде фунти. Новац вредан инвестиције у невладине организације и инспирисање “револуција”. Занимљиво је да је последњих дана дошло до сумњи у медијску пропаганду и до мањег раста цена нафте, и онда је одмах дигнута у ваздух највећа рафинерија у Ираку. Зашто баш сада и ко би то могао да уради?

Остварење овог америчко-западног циља је поприлично контраверзно, јер високе цене важе за све, а не само за америчко-британске компаније. То ће онда довести до богаћења и држава које нису под америчком контролом, пре свега Русије, Венецуеле и Бразила који убрзано постаје један од највећих произвођача нафте на свету. Пуније касе тих држава истовремено мењају и геополитичку слику света која није у диоптрији западних стратега. Те промене су, додуше, очигледне и пре поскупљења нафте, па би зато последице високих цена могле бити далеко важније у стварном животу људи. Скок цена нафте значи да ће драстично поскупети бензин и остала горива који су део привреда сваке земље. То ће осиромашити многе државе и довести до кризе, јер скуп бензин блокира динамику привреде и свакодневни живот људи. И то редом, а не само у “непријатељским земљама”. Скуп бензин већ плаћају и сами Американци и Британци. Све то ће довести, као што се већ видело седамдесетих година током нафтне кризе, до пораста социјалних напетости, до масовних протеста, што ће изазвати велику политичку и економску нестабилност широм света. Утолико пре што ће многе земље, суочене са високим ценама, кренути у директне међудржавне уговоре са нафтним земљама изван америчке зоне утицаја, што ће угрозити систем трговине нафтом и смањити профите америчко-британским компанијама. И онда, зна се – “револуције” и у тим земљама.

Назиру се други, стратешки циљеви, пре свега Америке. Изнад свега то су елиминисање утицаја Ирана и спречавање економског продора Кине. Тачније, кључ је Кина.

Није небитно и то што се последњих година и Русија враћа међу арапски свет.

Америка је “научила лекцију” из Јужне Америке и Африке када је минулих година, успавана у веровању у своју моћ, практично изгубила те континенте.
Али, раст цена нафте, ипак, има своје границе. То је лимитиран инструмент, па се у актуелним “арапским револуцијама” назиру други, стратешки циљеви, пре свега Америке. Изнад свега то су елиминисање утицаја Ирана и спречавање економског продора Кине. Тачније, кључ је Кина. Није небитно и то што се последњих година и Русија враћа међу арапски свет. Америка је “научила лекцију” из Јужне Америке и Африке када је минулих година, успавана у веровању у своју моћ, практично изгубила те континенте. Кина је постала доминантан економско-инвестициони странац на тим континентима. Америка је, како је и јавно објављено, кренула у изградњу мреже рушења својих пријатеља и савезника у арапским земљама, које су сада захваћене “револуцијама”, негде 2005. године. Тада је опроштено и пуковнику Гадафију који постаје “западни пријатељ”. То је време када Кина постепено креће у инвестиције и пословне ангажмане у арапским земљама северне Африке. Током година кинеско присуство је, иако далеко од медија, све више расло чак и у Египту. Америка, међутим, не жели да понови грешке из Јужне Америке и (црне) Африке. У новим нестабилним околностима верује се да би Америка могла да Кину и Русију изолује од Блиског истока и арапске северне Африке, и тако, због стратешког положаја тог подручја, одстрани њихово присуство и из других делова света. У Анголи, на пример, већ круже компјутерске поруке о корупцији режима и потреби “револуције”. Истовремено, стварањем атмосфере “револуција” очекује се повољно тло и за “револуцију” у Ирану. Иако су кључне земље Египат и Либија, “револуције” су због атмосфере и општег расположења генерисане и у другим арапским земљама у којима уопште није циљ било каква револуција. Бахреин, Оман и Мароко, на пример. Тунис је “колатерална штета” или, како се у народу каже, “веселник”.

Из угла Америке и Британије то је све веома вешто и добро смишљено. Али, да ли је све то могуће, ако ништа у оној форми у којој је замишљено? Тешко да је могуће јер постоји реалност, постоји сам живот који је тешко предвидети на компјутеру.На слици: Призор и препознатљива иконографија на скупу поводом подршке устаницима у Либији, фебруара 2011.
Из угла Америке и Британије то је све веома вешто и добро смишљено. Али, да ли је све то могуће, ако ништа у оној форми у којој је замишљено? Тешко да је могуће, јер постоји реалност, постоји сам живот који је тешко предвидети на компјутеру. Када је крајем педесетих година прошлог века легендарни британски политичар Харолд Макмилан постао премијер, онда су му његови саветници изнели разне планове и стратегије. Он је онда њих погледао и рекао: “Добро, све је то у реду, а шта ћемо са догађајима?”, шта ћемо са реалношћу? “Догађаји, момче, догађаји диктирају стварност”, поручио је искусни Макмилан. Тако је и са “арапским револуцијама”. Иако су “арапске револуције”, као што је сада свима јасно, генерисане из Вашингтона и Лондона оне су, ипак, промениле политичку климу у тим земљама. Већина оних који су изашли на улице су незадовољни и обесправљени људи који желе промене, а не наставак америчког диктата. Дух је пуштен из боце. Они су дубоко свесни да су огромна неправда у расподели богатства њихових земаља и политичка диктатура део америчког утицаја и америчких интереса.  Већина оних који су изашли на улице су анти-амерички расположени и желе достојан живот у својим земљама, без страног диктата. Изласком на улице тај део популације је охрабрен и спреман је да се избори за стварне промене, и сада ће бити веома тешко умирити те људе. То је, парадоксално, и велика шанса за Арапе, парадоксално јер то није био циљ. То се већ види у Тунису и Египту где су се десиле “америчке промене”, али људи и даље протестују. У тим земљама “нови” режими не презају ни од чега и пуцају на оне чијом енергијом су и дошли на власт. То само погоршава ситуацију. Њихова упорност је инспирисала многе, па су тако и у Ираку свакодневне демонстрације, али тога нема много у западним медијима. То нису “наше револуције”. У Ираку, посебно у Басри где данима трају протести, има и много жртава, али оне нису вредне западних “хуманитараца”. Сви ти покрети, занимљиво је, још немају праве лидере, немају правог лидера. Ти лидери ће се појавити и тек онда ће бити тешко контролисати ситуацију. Неће помоћи ни застрашивања да је реч о исламистима, западним “дежурним кривцима”.

Већина оних који су изашли на улице су незадовољни и обесправљени људи који желе промене, а не наставак америчког диктата. Дух је пуштен из боце. Они су дубоко свесни да су огромна неправда у расподели богатства њихових земаља и политичка диктатура део америчког утицаја и америчких интереса. Већина оних који су изашли на улице су анти-амерички расположени и желе достојан живот у својим земљама, без страног диктата. Изласком на улице тај део популације је охрабрен и спреман је да се избори за стварне промене, и сада ће бити веома тешко умирити те људе.

То је, парадоксално, и велика шанса за Арапе, парадоксално јер то није био циљ.
Посебно је занимљива Либија у којој је, за разлику од Египта, далеко компликованија ситуација. Ексцентрични лидер, пуковник Гадафи не жели да оде са власти, а добар део земље није више под његовом контролом. И то онај источни део где су скоро сва налазишта нафте и постројења за њен транспорт. Уколико та нејасна ситуација потраје, могућа је и војна интервенција из иностранства, јер су и припреме за такву могућност већ увелико у току. Британски “Дејли мејл” је открио да су специјалци британске војне јединице САС већ одавно почели да стижу у ту земљу. Махом су стизали као цивили, као туристи или пословни људи, редовним авионским линијама, а оружје и опрема су стигли као дипломатска пошта. С британским фрегатама које су долазиле да “спасавају” Британце који раде у Либији стигле су и додатне војне снаге. Да припреме терен у источној Либији. Проблем је само што Запад нема довољно војника за војну интервенцију, па је сада притисак на Египат да та земља војно интервенише. То би онда могло да изазове не само грађански рат, него нестабилност на дужи временски рок. Чињеница је да пуковник Гадафи заиста треба да оде, не због захтева Запада, него због грађана Либије, и ту изгледа постоји велика сагласност самих Либијаца. Али, већина тих грађана истовремено не жели да једну домаћу замени страна диктатура, и у евентуалном грађанском рату они ће се борити за то своје опредељење. Либија је већ сада поцепана земља и на шта би личио евентуални грађански рат није тешко замислити.

Америка и донекле Запад не умеју да се носе са стањем после немира и “револуција”. Америка има јаку мрежу да организује немире и протесте, али некако нема капацитет, или жеље, да организује живот “дан после”. То ће, као и много пута до сада, довести до периода великог разочарења и неостварених жеља, и криза ће само постати још већа, а нестабилност опаснија и све мање предвидива.
Посебан проблем је што Америка и донекле Запад не умеју да се носе са стањем после немира и “револуција”. Америка има јаку мрежу да организује немире и протесте, али некако нема капацитет, или жеље, да организује живот “дан после”. То ће, као и много пута до сада, довести до периода великог разочарења и неостварених жеља, и криза ће само постати још већа, а нестабилност опаснија и све мање предвидива. “Арапске револуције” су до сада најозбиљније упозорење да Планета постаје опасно место и да свет улази у време изузетне нестабилности у којој је све могуће.

SHARE