Пише: Синиша Љепојевић
Срамни су медијски извештаји и изјаве западних лидера како је после оставке председника Хоснија Мубарака у Египат “коначно стигла слобода” извојевана “снагом народа”. Кажу још да је то била “револуција”. У стварности у Египту се, уствари, десио војни удар и земља је под управом Високог војног савета којег је именовао сам Мубарак. Вишедневни протести, наводно инспирисани жељом за демократским устројством Египта, су се завршили најнедемократскијим решењем – војним ударом и војном управом.
Војна управа је одмах суспендовала Устав, распустила Скупштину, задржала ванредно стање чије су укидање тражили демонстранти и војне (преке) судове. Биће уведена и забрана штрајкова. Генерали су, такође, задржали Мубаракову владу и изјавили да ће се земљом владати као у време председника Мубарака. Обећали су да ће избори бити одржани за шест месеци, али и то није извесно. Речено је “када буду могли да се одрже”. То су “плодови револуције” које су са толиким задовољством поздравили званични Запад и већина демонстраната.
Наравно, још увек нико не може поуздано да каже шта ће се још све догађати у Египту, али је већ сада занимљиво, и важно, анализирати како су се, после скоро 30 година Мубаракове власти, десили протести, каква је њихова технологија. У Египту је на сцени амерички модел који многи политички аутори зову “модел контроле незадовољства”. Аутори тог модела су окупљени око најутицајније спољнополитичке организације у Америци, Савета за спољну политику, а предводио их је Збигњев Бжежински. Тај модел је дефинитивно уобличен на основу искустава из источне Европе, посебно Србије, и из Јужне Америке. Тачније, поражавајућа америчка искуства из Јужне Америке су у највећој мери наметнула потребу за дефинисањем тог модела. Американцима је, наиме, постало јасно да за остварење америчких интереса и доминацију Америке у некој земљи није довољна само подршка лидера те земље, ма какви они били. Јер, постало је јасно да слепа подршка америчкој политици значи, уствари, урушавање те земље. Подршка америчкој политици значи прихватање модела Међународног монетарног фонда, великих америчких корпорација и банака, слуганство такозваном Вашингтонском консензусу. У реалности то значи неправедну расподелу богатства те земље, одлив огромног капитала у иностранство, разарање њене привреде, једном речју – пљачку те земље. Сасвим је, такође, јасно да временом то рађа велико незадовољство становништва. То аутори тог модела добро знају. Када то незадовољство достигне критичну масу онда је узалудна подршка политичке власти Америци, јер са променом власти долази и до промена у којима Америка губи своје место. Зато је процењено да је далеко важније успоставити контролу незадовољства у одређеној земљи. Само тако Америка може да обезбеди континуитет свога присуства и несметани наставак остварења својих интереса. То је и једино важно за Вашингтон, а ко ће бити лидер, и какав је диктатор или демократа, то је мање занимљиво. Суштина је у контроли незадовољства.
Мора се признати да је из угла политичке теорије, анализе и вештине то веома вешт и паметан модел. Наравно, то је истовремено крајње лицемерје, јер незадовољство је настало управо због америчке политике и верности Вашингтону који се сада тако осиромашеном и обесправљеном народу нуди као спасилац. То је тако, али прихватање тог модела није обавезно. Америка има технологију како да покуша да га наметне али, у принципу, није обавезно.
Када се стекне довољно услова и када се процени да би амерички интереси могли бити угрожени, да би могло доћи до озбиљнијих промена или због скорог природног краја лидера-клијента или надолазећег критичног нивоа незадовољства народа, онда креће машинерија модела “контроле незадовољства”. У случају Египта та машинерија је покренута пре нешто више од три године. Прво се кренуло са интернетом. Једна од водећих опозиционих група у Египту је “Покрет 6. априла” која постоји само на социјалној мрежи Фејсбук а не и у “стварној” реалности. Ту Фејсбук групу финансирају Гугл, Јутјуб, Пепси кола, МТВ и друге америчке медијске куће. (Одавно је јасно да су Фејсбук и Гугл амерички државни пројекти.) Друга група је интернет сајт мовемент.орг, који јавно финансира амерички Стејт дипартмент. Корак по корак је потом америчким новцем исфинансирана мрежа невладиних организација, од којих је најважнија Центар солидарности који је формирала америчка организација Endowment for Democracy. Тај Центар солидарности је формирао читаву мрежу такозваних независних синдиката. Такви синдикати у Египту нису никада постојали, па су привукли пажњу великог броја људи. Америка, дакле, контролише независне синдикате у Египту и њих чине људи који су страдали, слабо плаћени или остали без посла управо због америчке политике у њиховој земљи.
Када је тај посао обављен, онда долази на ред персонализација опозиције и непријатеља. То није био лак посао, јер већина угледних Египћана, и оних који живе у земљи и оних који су у Америци и на Западу, није хтела да прихвати ту улогу. На крају је улогу прихватио стари амерички клијент Мухамед ел-Барадеј, бивши директор Агенције Уједињених нација за нуклеарну енергију и садашњи члан Међународне кризне групе. Он је са обједињеном опозицијом прошле године поражен на изборима, иако је у тој “демократској” опозицији била и партија Муслиманске браће. Један амерички клијент је понуђен као излаз из кризе и “мрака” а други, Хосни Мубарак, је проглашен јединим кривцем за египатске проблеме. Историја почиње од данас. Нулта година.
Главна улога у том послу је, по правилу, поверена медијима. Невероватно је шта су све западни медији писали о Мубараку и онима који протестују. Почев од броја демонстраната, у једном часу је то чак било два милиона иако Тахрир сквер не може да прими више од 50.000 људи, па до упорног прикривања да су кључни оперативни организатори дневних протеста Муслиманска браћа. Све је то, наравно, било јасно и самом Мубараку. Он је почео да хапси интернет-активисте, да блокира интернет комуникацију и да објашњава о чему се ту ради. Али, све је то касно. Мубарак је амерички клијент већ неколико деценија и сада је за све касно. Када се прихвате правила игре, за излазак више нема могућности. Чак и услове Мубараковог одласка је неко други диктирао. Он сам, онако тешко болестан, је вероватно хтео да оде још раније али не може, правила морају да се поштују. Када је дошао тренутак Мубарак је отишао, али тако да се ништа не промени. Извршен је војни удар и војска је преузела земљу. То је, такође, веома вешт део технологије, јер у Египту, још и пре Насера, ужива изузетан углед, припада такозваном високом друштву. Од државног удара 1952. године, када су Насерови “Слободни официри” скинули са власти краља Фарука (изданак албанске породице из Јањине, данашња Грчка), Египат је имао тројицу председника, сви су били официри. Тачније, Египат је добио председнике Републике 1958. године када је Насер, као први председник, укинуо војну диктатуру.
О војном преузимању Египта се већ извесно време “шапутало”, то је припремано. Занимљиво је да је висока војна делегација те земље била у вишедневној посети Америци баш у време почетка протеста у Каиру.
И онда када је Мубарак отишао “стигла је слобода”. Тако су јавили медији и тако су причали изабрани активисти. Хиљаде бораца за “демократију у Египту” је славило и певало. А десило се потпуно супротно. Уместо демократског поштовања закона и Устава Републике Египта, “слобода” је дошла са војним ударом. И то са мандатом бораца за “демократију”, са мандатом демонстраната који се боре за “слободу”. Према Уставу, када председник поднесе оставку функцију председника преузима председник Скупштине Египта. То се није десило, али… Важно је да је америчка позиција у Египту за сада сачувана.
Још увек није јасно шта ће се даље догађати. Јер, без обзира ко је стварни организатор демонстрација у Египту, чињеница је да је већина њених учесника искрено протествовала и желела промене. Уз то, према истраживањима јавног мњења, чак 86 одсто Египћана је анти-амерички расположено. Сада после свега, по правилу, долази период великог разочарења, па би енергија акумулирана током протеста могла поново да се нађе на улици. Питање је само ко ће овога пута бити организатор, јер не постоје спонтани протести. У овом часу је заиста веома незахвално предвиђати даљи политички развој у Египту. Утолико пре што је Америка, као кључни играч, вешта у изазивању немира, али је мање вешта у одржавању свакодневног живота у земљама-клијентима.
И на крају, какве би Србија могла имати везе са збивањима у Египту? На први поглед нема никакве везе, али, ипак, има. И у Србији је у току примена тог истог модела “контроле незадовољства”, и са истим циљевима. У овој фази тај посао је, како изгледа, поверен Српској напредној странци и њеним лидерима, а време ће показати да ли они имају капацитет за тако важан задатак.
Извор: Фонд Слободан Јовановић
среда, 16 фебруар 2011 13:28
