Početna Sadržaj Osvetljenja Криза без дна

Криза без дна

707
0
SHARE

Пише: Радивоје Огњановић

Светски режимски медији нас свакодневно бомбардују информацијама типа: “кризи је дошао крај, пад привредних активности је дотакао дно, а сада се полако враћамо у нормалу, тј. идемо путем опоравка”. Страним режимским медијима се хорски придружују домаћи режимски медији и економисти који такође говоре о томе како је наша привреда забележила раст (истина, минималан), а од “идуће године” привреда креће пуном паром напред. Нажалост, све приче о опоравку су најобичније бесмилице, криза се практично још није ни померила из почетне фазе, а причу о тој “идућој години” ћемо слушати и у многим наредним годинама.

.”У класичној економској депресији дубина кризе зависи од величине банкарског инфлаторног удара у претходном периоду, а криза отпочиње у моменту када тржиште дође до сазнања да реална тржишна вредност банкарских потраживања вреди знатно мање од онога што се мислило да вреди, и када тржиште дође до спознаје да је банкарски сектор дошао у стање практичног банкротства,  тј. да би без помоћи централне банке (као зајмодавца у последњој инстанци) дошло до потпуног слома целокупног финансијског система. Такође, у истом моменту тржиште открије и то да многи инвестициони пројекти нису профитабилни, тј. да је њихово даље пословање неодрживо.

У тексту “Економска депресија”[1] смо навели многе разлике између Велике депресије из 1929. године и ове садашње “Највеће депресије” из 2008. године, али нисмо поменули једну битну разлику, тј. да је у време Велике депресије банкротирало 9.000 банака. Зашто су банке тада биле на највећем удару кризе? Одговор већ знамо – “Банке које послују по принципу фракционог банкарства су, по својој природи, несолвентне”. Ако је то тако, зашто онда данас нема масовног банкрота банака? Нема разлике у погледу солвентности између банака из времена Велике депресије и банака у овој садашњој депресији; и тада и сада банке су банкротирале, а банке сада не иду у формални банкрот само зато што оне (барем оне највеће банке) сада у потпуности контролишу централну емисиону банку и на тај начин саме себе спасавају новоемитованим новцем. И не само да сада банке не иду у банкрот, него чак и настављају са “успешним пословањем” и настављају са расподелом огромних профита. Цео систем је пред распадом, привреда и становништво грцају у дуговима, реална незапосленост вртоглаво расте, друштво је пред колапсом, све пропада, а не пропадају само главни кривци за настали хаос – банке и централне банке.

Када можемо очекивати опоравак светске привреде?

Сада се светски економски систем налази у огромној неравнотежи, а опоравак можемо очекивати тек онда када се успостави нови равнотежни положај, тј. када се створе услови за несметану размену добара, а да би се створили ти услови мора се сазнати најважнија ствар – реална тражња.

Звучи једноставно, али овде имамо један проблем: шта је то реална тражња? Када бисте нашој економској елити поставили то питање, дошли бисте до фрапантног сазнања да наша економска елита (част изузецима) нема одговор на то питање. Како је могуће да неко дипломира, магистрира, докторира, или чак постане професор на неком економском факултету, а да не зна шта је то реална тражња? То је могуће исто тако као што је могуће да се не знају одговори на питања: “шта је то економски циклус?”, “шта пресудно утиче на привредни раст?”, “која је разлика између инфлације и ценовна инфлације?” итд. Одговори на та питања се не знају јер се овде никада није ни формирала независна, права, економска елита, већ се економска наука користила као инструмент одржања на власти диктаторских и полу-диктаторских режима. Нема развоја економске науке у окупираним државама, тако да су се  овде форсирале само лажне економске науке у облику: кејнзијанизма, монетаризма, марксизма, неокензијанизма, неолиберализма итд., а потпуно се игнорисала једина права економска школа – Аустријска школа економије. Принцип је следећи: радите ви шта год хоћете, забављајте се марксизмом и либерализмом, кејнзијанством и монетаризмом, социјализмом и неолиберализмом, централистичким планирањем и економетријом, самоуправљањем и неуправљањем, причајте шта год хоћете, али не смете знати само једну ствар – тајну новца.

Снага и значај Аустријске школе економије је управо у томе што све своје снаге усмерава ка кључним економским проблемима: открива нам тајну новца,  разоткрива механизам инфлације и редистрибуције богатства путем инфлације, разоткрива “мистерију” економских циклуса, објашњава нам криминални механизам банкарског кривотворења новца у процесу фракционог банкарства, указује на катастрофалне последице постојања централних емисионих банака, и тако даље…она нам говори о ономе о чему други не знају и не смеју да знају.

Шта је реална тражња?

Наравно, нисмо заборавили на постављено питање, опет се враћамо на њега, само заобилазним путем како бисмо што јасније сагледали величину проблема. Као што смо у претходним текстовима тестирали различите моделе тако што смо их посматрали у оптималним условима, тако и сада, на исти начин, можемо тестирати “модерну економију” и замислити да се целом свету отпишу сви дугови. Шта би се десило? Све би се наставило по старом: државе које контролишу светске резервне валуте би наставиле са старом праксом инфлаторних удара и преливања инфлације на остатак света; банкарски сектор би наставио са старом праксом масовне кредитне експанзије кривотвореног новца; земље извознице би гомилале потраживања, земље увознице би гомилале дуговања, а пре или касније, цео светски финансијски систем би се нашао у сличној, хаотичној, ситауацији као што је и ова садашња.

Проблем функционисања садашњег светског система је у томе што он неминовно води ка проблему немогућности размене производа услед “растезања” новца као мерне јединице вредности, тј. услед колапса светских резервних валута. Да би смо сазнали колика је реална тражња, потребно је имати мерну јединицу вредности, а мерну јединицу вредности можемо имати само ако имамо константну новчану масу, тј. стабилан новац. Дакле, без константне новчане масе никада нећемо знати колика је реална тражња; без одређивања реалне тражње никада нећемо знати шта је то одржива производња; ако не знамо шта је то одржива производња никада нећемо моћи планирати оптимални ниво производних капацитета;  као последицу незнања оптималног нивоа производних капацитета добијамо предимензиониране производне капацитете и промашене инвестиције; као последицу предимензионираних капацитета и промашених инвестиција добијамо рецесију и депресију; а последице рецесије и депресије су: блокада размене добара, масовни банкрот привреде, масовни банкрот банака и губитак штедних улога, колапс пензионих фондова и губитак социјалне сигурности становништва, огромна незапосленост, потпуна пометња у функционисању система, хаос, паника, огромна патња човечанства и потпуно безнађе.

Заиста је невероватно да се већ преко 60 година игнорише наука која до у детаље објашњава све кључне економске проблеме, а коју су нам подараили: Лудвиг вон Мизес, Фридрих Хајек и Мјуреј Родбард. Како само пророчки звуче Мизесове речи изговорене у једном свом предавању, још пре 60 година, када је рекао:

“Уколико се све ове грешке ускоро не елиминишу, ни сва наша технолошка и научна достигнућа неће нас спасити од страховите финансијске катастрофе која ће уништити све оно што је цивилизација створила у последњих неколико стотина година.”

Економско спиновање

Уместо бављења економијом и борбом за одбрану науке, логике и струке, економисти се утркују ко ће се више умилити властима зарад привилегија које се могу добити само ако сте у близини власти. У таквим условима, када имате једну

потпуно отуђену економску власт, када имате једну потпуно неспособну и полтронизовану економску елиту, и када, поврх свега, имате потпуно контролисане режимске медије, онда се није чудити томе да се спас тражи у нојевској психологији, када се глава забија у песак а права слика улепшава многим измишљеним терминима. Али, то није ништа ново, то је одлика многих режима и многих времена, а Мизес о томе каже:

“Власт стално говори о некаквом инфлаторном притиску, о некаквој трошковној инфлацији и сличним измишљеним терминима. Шта је то трошковна инфлација? Шта је то инфлаторни притисак? Ја не знам шта је то инфлаторни притисак. Инфлаторни притисак не постоји. Једини инфлаторни притисак је повећање количине новца. Власт емитује нови новац, тиме изазива повећање цена, а онда користи неке смешне термине као што су трошковна инфлација и инфлаторни притисак. Не, трошковна инфлација и инфлаторни притисак не постоје – постоји само значајно повећање количине новца у оптицају.”[2]

Родбард такође одговара на замену теза, одбацује нападе на капитализам, и јасно указује на то ко су главни кривци:

“Инфлација, кредитна експанзија, економски циклуси, огромни државни дугови и високи порези, нису, као што то неки кажу, неизбежни атрибути капитализма. Не, сасвим супротно – то су антикапиталистичке и паразитске израслине накалемљене на економски систем од стране интервенционистичке државе која банкарима и повлашћеним клијентима омогућава привилегован статус на рачун свих осталих. Да бисмо сачували нашу економију од разарања и од “холокауста” галопирајуће инфлације, ми држави морамо одузети право на емисију новца. Новац је превише важан да бисмо га поверили банкарима и економско-финансијској структури. Да би остварили тај циљ, новац мора бити враћен тржишној економији, а све у складу са неотуђивим правом на личну својину. Кључно средство за постизање тог циља је – ликвидација ФЕД-а, тј. укидање централне емисионе банке.”[3]

Као што видимо, Родбард, као и увек, сјајно запажа и оно што другима промиче, а то је проблем очувања личне својине. Замислимо да у овом тренутку имамо 100.000 евра (или било које друге валуте) и да пожелимо да их сачувамо за старост, тј. за време када не будемо у стању да зарађујемо. Ако власт и банке емитују нови новац по годишњој стопи од 10%, то значи да ће за само 15 година реална вредност наше уштеђевине пасти за целих 75%, а да ће за 30 година, практично, изгубити сву реалну вредност. На тај начин, грађани бивају приморани да своју уштеђевину држе у банкама, пензијским фондовима итд., а када дође до рецесије, и када банке и осигуравајући фондови банкротирају, онда у старости остајемо потпуно без икаквих средстава за живот, и бивамо приморани да живимо од “државне милостиње”. Дакле, сваки проценат новокреираног новца, било државног, било банкарског, у својој суштини представља легалну крађу наше уштеђевине, а тиме држава на најгрубљи начин атакује на нашу личну својину. Сасвим је јасно да такав систем разара сам себе, да представља пирамидални систем којим једна повлашћена група људи пљачка остатак становништва; такав пирамидални систем функционише док је прилив новог новца већи од одлива, а када тога нестане – онда настаје време хаоса, време у коме сви постају свесни учињене пљачке, а светска владајућа банкарска клика налази “решење” у креирању ратова или неких других метода депопулације како би се прикрио прави узрок драстичног смањења животног стандарда.

И најдужи пут почиње првим кораком

Као што знамо, када депресија једном ступи на снагу – немогуће је спречити њене негативне последице. Последице се не могу спречити, али се узроци морају што пре отклонити како се криза не би и даље продубљавала, и да би се створили услови да се криза више никада не понови.

Jesus Huerta De Soto: “Уколико буду успешни у својој борби против садашњег финансијског ропства, који у свом чврстом загрљају држи цео свет, ућиће у историју као и Вилијам Вилберфорс (William Wilberforce) са својом кампањом за забрану трговине робовима.” На слици: В. Вилберфорс
Пре пар месеци, Лондонска школа економије је организовала предавање у знак сећања на нобеловца Хајека, а предавање под називом: “Економска рецесија, банкарска реформа, и будућност капитализма”[4] одржао је тренутно један од најистакнутијих представника Аустријске школе економије – Јесус Хуерта Де Сото. Предавање је изузетно значајно, а ја ћу овде покушати да у слободном преводу изнесем неке најважније делове из тог предавања:

Међународни књиговодствени стандард (IAS) се мора одбацити.

Једна од кључних особина дугог периода вештачког привредног раста (како у Америци тако и у Европи) је – постепена деградација традиционалних књиговодствених принципа. Прихватање међународних књиговодствених стандарда (IAS), и њихово уграђивање у законску регулативу многих земаља, довело је до одбацивања принципа опрезног управљања компанијама, и његовог замењивања принципом “тржишне вредности” (fair value) u procesu procene vrednosti bilansne imovine, a posebno finansijske imovine.

З периоду надувавања балона (speculative bubble) долазило је до повратне спреге (feedback loop): растуће берзанско-тржишне вредности су одмах улазиле у књиговодствене ставке, а онда су те ново-промењене вредности служиле као оправдање за наставак вештачког повећања цена на берзи. Лако уочавамо да нова књиговодствена правила делују проциклично: у време просперитета стварају вештачки осећај богатства (wealth effect), који привредне учеснике охрабрује на прихватање непропорцијалног ризика; а када почињене грешке постану очигледне, пад вредности имовине моментално декапитализује компаније, тако да оне бивају приморане да продају своју имовину у најгорем могућем моменту, тј. у моменту када дође до смањене понуде новца и када су цене имовине најниже.

Овде примећујемо да се Де Сото и овога пута бави искључиво економском тематиком и да се не бави проблемом злоупотребе постојећих књиговодствених правила у циљу манипулативног (вештачког) повећања вредности имовине.

Дакле, јасно је да постојећа књиговодствена правила морају бити одбачена и да се морају вратити стара правила – правила заснована на књиговодственим принципима која су важила од почетка 15. века па све до усвајања промашеног књиговодства под називом “Међународна књиговодствена правила”.

Мора бити наглашено да сврха књиговодства није у томе да одрази неку претпостављену “реалну вредност”, која се дневно може мењати, већ је сврха књиговодства у томе да омогући опрезно и одговорно управљање компанијама и спречи трошење капитала.

Ко је одговоран за садашњу ситуацију?

Једна од типичних консеквенци садашње кризе је та да народ верује да је тржиште главни кривац и да “тржишна грешка” (она невидљива тржишна грешка о којој смо раније већ говорили) захтева државну интервенцију. Наравно, није грешка у тржишту, већ сасвим супротно – у нарушеном тржишту. Као што смо видели, у периоду кризе имамо само спонтану тржишну реакцију на претходну монетарну агресију, не само дозвољену, већ директно усмеравану и оркестрирану од стране централних банака. Централне банке су институције које су главни кривци за све економске патње широм света које се манифестују у периодима рецесија и депресија. Да парадокс буде већи, централне банке у јавности себе представљају као “невине жртве кризе”, а као кривце означавају бројне “жртвене јарце”, као: неразумне приватне банкаре, похлепне менаџере итд. Централне банке иду чак и корак даље па себе приказују и као спасиоце, јер спасавањем банака, путем нове емисије новца, спречавају много већу трагедију.

Хесус Хуерта Де Сото
Економске анализе, оне најбоље економске анализе, закључују да централне банке (у својој суштини – агенције за централистичко планирање) не могу да у сваком моменту пронађу одговарајућу политику. То је иста врста проблема која је задесила економију бившег Совјетског савеза када је пропао покушај планирања економије са врха. Теорема о немогућем економском функционисању социјализма, коју су открили Мизес и Хајек, у потпуности је примењива и на централне банке. По тој теореми, немогуће је организовати ни један економски сектор, а посебно не – финансијски сектор, путем издавања директива од стране централне агенције за планирање, и то због тога што таква агенција никада неће моћи прикупити све неопходне и релевантне информације.

Централне емисионе банке се сада налазе пред нимало лаким проблемом. Оне могу препустити рецесију свом природном току (у свом здравом, али болном подешавању) или покушати са новом “инфлаторном терапијом” која са собом носи опасност изазивања још веће рецесије у блиској будућности. Али, не само то, поновно успостављање политике вештачки јефтиних кредита, у садашњој фази економске рецесије, само би одложило ликвидацију непрофитабилних компанија, а рецесија би се могла продужити у недоглед.

Понашање FED-a Де Сото назива финансијском шизофренијом јер ФЕД једног дана спасава: Беар Stearns, AIG, Fannie Mae, Freddie Mac и City Group, а следећег дана дозвољава пад Lehman Brothers-a, а све под изговором – “учења лекције”.

САД и ЕУ за ефективу купују безвредне банкарске хартије од вредности и тако монетизују јавни дуг. Вероватно ћемо то гледати и у будућности.

Jesus Huerta De Soto:

1) Међународни књиговодствени стандард (IAS) се мора одбацити.

2) Укидање фракционог банкарства и увођење 100%-не банкарске резерве.

3) Елиминација централних емисионих банака.

4) Увођење константне (релативно константне) новчане масе.
Теоријски посматрано, у условима садашњег, погрешно дизајнираног, финансијског система, када је криза већ ступила на сцену, могућа су четири сценарија развоја будућих догађаја:

1. Катастрофичан сценарио, у коме целокупан банкарски систем, заснован на делимичним банкарским резервама, доживи колапс.

2. Супротан првом, али једнако трагичан: “инфлациона терапија” јаког интензитета и стварање новог балона, са касније још тежим последицима.

3. “Јапанизација економије”: политика јефтиних кредита, праћена државним интервенцијама, која прелази у потпуну блокаду тржишног механизма. На тај начин рецесија се продужава у недоглед, а економија престаје да реагује на било коју стимулацију: било на монетарну кредитну експанзију, било на кејнзијанске методе.

4. Оптимистички сценарио: спонтана тржишна реакција, упркос свим прогнозама и упркос свим државним интервенцијама, успева да комплетира своје микроекономско подешавање, изврши реалокацију радне снаге и осталих производних чинилаца, и крене путем профитабилне производње засноване на одрживим инвестиционим пројектима.

Овде се мора знати следеће: неопходно је избегавати додатну кредитну експанзију (осим минималних монетарних ињекција неопходних за спречавање потпуног колапса финансијског сектора заснованог на делимичним банкарским резервама). Неопходна је либерализација економије на свим нивоима (посебно на тржишту радне снаге) која би омогућила убрзану реалокацију производних чинилаца  од непрофитабилних ка профитабилним секторима. Такође је неопходно смањити јавну потрошњу и порезе.

Као што смо рекли, када рецесија једном ступи на снагу, против ње је немогуће борити се, а опоравак не може отпочети све док се систем не доведе у равнотежно стање. Ова криза ће бити дуга и болна, али, нажалост, са постојећим моделом, пре или касније, уследиће нови процеси вештачке експанзије, који ће опет довести до нове рецесије.  Спречавање појаве нових циклуса није могуће уколико не дође до редизајнирања финансијског и банкарског система.

Оно што се мора урадити

1) Укидање фракционог банкарства и увођење 100%-не банкарске резерве

По Хајеку, мере засноване на примени 100%-них банкарских резерви на све депозите по виђењу и њима једнаким, уз примену дорађеног Пееловог банкарског закона (Peel’s Act, 1844), спречиле би све будуће кризе јер кредитна експанзија не би била могућа без претходног повећања реалне штедње, а тиме би се инвестиције учиниле одрживим и у потпуном складу са претходним порастом добровољне штедње.

Де Сото на овом месту одаје признање и даје подршку неколицини британских парламентараца у борби против привилегованог банкарског сектора и каже: “Уколико буду успешни у својој борби против садашњег финансијског ропства, који у свом чврстом загрљају држи цео свет, ућиће у историју као и Вилијам Вилберфорс (William Wilberforce) са својом кампањом за забрану трговине робовима.

2) Елиминација централних емисионих банака

Уколико желимо да се ослободимо наслеђа социјализма и централистичког планирања, које још постоји у нашем монетарном и кредитном сектору, приоритет мора бити – елиминација централних емисионих банака. Са увођењем 100%-них банкарских резерви, нестаје потреба за “зајмодавцем у последњој инстанци”, а мора се и прекинути са штетном праксом деловања у својству финансијске агенције централног планирања.

3) Увођење константне (релативно константне) новчане масе

Ко ће бити задужен за емисију новчане масе? По овом питању (а то је веома интересантан моменат), Де Сото по први пут наводи два предлога:

Предлог први: Морис Але (Maurice Allais), недавно преминули француски нобеловац, је предложио да Јавна Агенција штампа новац по годишњој стопи повећања од 2%.

Предлог други: Де Сото каже да нема поверења у овај претходни модел јер нема поверење у власт, плаши се да би се правило прекршило већ прилком прве кризе, и зато каже: “Из тог разлога, а са циљем елиминисања свих будућих владиних манипулација нашим новцем, потребно је папирну, од државе издату, новчану масу заменити пуним златним стандардом (пуре голд стандард).”

Као што видимо, самим тим што је навео два предлога, Де Сото има одређену недоумицу по овом питању. Откуд ова недоумица ако се зна да су се и Мизес, и Хајек и Родбард залагали за увођење златног стандарда? Наравно, не можемо са сигурношћу знати шта Де Сото мисли, али можемо претпоставити шта је узрок те недоумице.  Де Сото је свестан проблема враћања на златни стандард јер је дошло до дисконтинуитета злата као новца.  Злато је служило као новац неколико хиљада година, да је било памети никада се не би ни одустало од златног стандарда, али је прекид направљен и то се сада не може променити. Након укидања златног стандарда, злато је постало роба, а као што знамо, злато није добило своју улогу новца због своје употребне вредности, већ због своје константности, тј. због немогућности фалсификовања. Једна је ствар тражња за златом као новцем, а сасвим је друга ствар тражња за златом као робом. Цена злата као робе је знатно заостајала у односу на долар (вештачки јак долар), а то обарање цене злата је добрим делом чињено и намерно. Цена злата је падала, а државе са конвертибилном валутом су биле у прилици да јефтино купују злато и створе велике златне резерве. Наравно, осим држава, златне резерве су нагомилавали и они који су највећи кривци за садашњу кризу, тј. власници банака. Уколико би се сада, одједном, вратили на златни стандард, неколико највећих држава, банака, и најбогатијих појединаца би тим чином било фаворизовано, док би се многе државе неоправдано нашле у подређеном положају.

Други проблем са златом је тај што нико не зна колико злата у свету сада има. Званичне процене се крећу око 30.000 тона, али има процена да укупне златне резерве могу бити и знатно веће – од 60.000 тона, преко 90.000 тона, па све до 160.000 или чак близу 200.000 тона.

Замислимо да огромна количина злата остане сакривена, да се уведе златна подлога у односу на ту смањену количину злата, и да се равнотежне цене успоставе у односу на ту смањену количину злата, а да се онда у одређеним интервалима врше “монетарни удари” са златом из скривених резерви. Иако на први поглед знатно ригорознији, предлог злата као новца би се могао показати као знатно лошије и далеко опасније решење у односу на предлог који је дао Морис Але. Дакле, као што видимо, то је заиста велика дилема и зато слутимо да је то био разлог да Де Сото изнесе два предлога решења.

Де Сото своје излагање завршава речима: “Мора се схватити, да предложене и предузете мере од стране европских влада (укључујући Базел 1 и Базел 2) само нервозно атакују на симптоме али не и на узроке проблема, и управо из тог разлога – њихове мере су осуђене на неуспех.

Де Сото је у потпуности свестан радикалности наведених мера али ипак каже:

“A grandes males, grandes remedios” – “Велики проблеми траже радикална решења

SHARE