Пише: Радивоје Огњановић
Текст кој следи наставак је ауторовог рада “Економска депресија”
Ако се свет икада врати у нормално стање, слом српске економије ће се у економским уџбеницима изучавати као класични пример механизма за разарање привреде једне државе. Уместо “српског економског чуда” и “балканског економског тигра”, Србија ће у економске уџбенике ући под називом “српска економска деструкција”.
О српској економској кризи је незахвално говорити јер је тешко било шта издвојити. Читав економски систем је до те мере поремећен да озбиљни економски аналитичари не знају одакле да крену са анализирањем и објашњавањем. Узроке кризе можемо наћи свуда: у погрешној приватизацији, у непостојању стратегије развоја, у промашеној макроекономској политици, у пребрзој трговинској либерализацији, у монополизацији и картелизацији, у непостојању правне државе, у корумпираној државној администрацији, у неадекватно регулисаном тржисту хартија од вредности, у потпуној медијској блокади, у отуђеним и криминализованим центрима моћи, у промашеном систему образовања, у полтронском понашању економске елите, у тешком кадровском наслеђу комунистичког режима, и тако даље, и тако даље. Дакле, узрока српског економског слома има много, сваки од њих доприноси општем пропадању, али један узрок се ипак мора издвојити – то је финансијски сектор.
У претходном тексту под називом “Економска депресија”[1] рекли смо следеће: “Када дође до банкарске кредитне експанзије, или, када дође до повећања понуде новца који није резултат добровољне штедње, неминовно ће доћи до кризе и рецесије или депресије. Када једном дође до кредитне експанзије онда се економска криза и депресија не могу избећи. Криза ће неизоставно избити без обзира на све покушаје одлагања њеног избијања путем убризгавања нових кредита по прогресивној стопи.”
Многи ће сада поставити следеће питање: зашто овде преносим закључак из претходног текста када је он, пре свега, говорио о светској а не о српској економској кризи? Зашто помињати закључак који се односи на економске циклусе када српска економска криза није цикличне природе? Да ли је то баш тако? Да ли, и у којој мери, српска криза има везе са економским циклусима? Одмах могу одговорити да су таква питања последица тешког наслеђа кејнзијанско-монетаристичке, искривљене, економске мисли која узроке налази у последицама, а да ли српска криза има везе са економским циклусима, и ако има, у којој мери, сазнаћемо у наставку текста.
Прво и основно, још једном се морамо вратити на појам економски циклус и објаснити његово значење. Као што смо већ рекли, Кондратијев је констатовао постојање економских циклуса, а међу њима је идентификовао и мега-таласе, (полувековне таласе), који се састоје од три фазе:
1) фазе експанзије,
2) фазе стагнације, и
3) фазе рецесије.
Многи економисти, од марксиста до кејнзијанаца и монетариста, су покушавали да дају валидно објашњење за тај феномен али су сва та објашњења више указивала на последице него на узрок. На полувековне таласе се углавном гледало као на нешто мистично, нешто дубоко скривено, на нешто што је у самој природи тржишног начина привређивања. На сву срећу (а то смо апсолвирали у тексту “Економска депресија”), Аустријска школа економије нам је одгонетнула “мистерију” полувековних таласа, одгонетнула узроке рецесија и депресија, и доказала да је узрок свих узрока – ex nihilo creation of money, креирање новца из ваздуха, тј. кредитна експанзија кривотвореног новца, а као главне кривце идентификовала централну емисиону банку и банкарски систем заснован на фракционом банкарству.
Дакле, да бисмо сазнали да ли је слом спрске привреде циклицне природе, морамо одговорити на питање: да ли је дошло до прекомерне банкарске кредитне експанзије, или да ли је дошло до повећања понуде новца који није резултат добровољне штедње? Да бих задовољио нестрпљиве читаоце одмах ћу одговорити на то питање: јесте, дошло је и до прекомерне кредитне експанзије и до повећања понуде новца који није резултат добровољне штедње. Дакле, испуњен је не само један, већ оба услова за каснију појаву депресије. Сада можемо лагано кренути са анализом и доказивањем изнесене констатације.
Промашена приватизација
Након “демократских промена” усвојена је идеја да држава није добар привредник и да целокупну привреду треба приватизовати, и то по принципу: што пре – то боље. Идеја, као идеја, сама по себи, није ни добра ни лоша, али постаје лоша када се у обзир узме узвојени модел приватизације. Када би домаћа акумулација новца била на довољно високом нивоу да обезбеди приватизацију, онда би све било једноставно и лако изводиво, али како извршити приватизацију када нема домаћег новца? Одговор је уследио веома брзо: “фабрике остају тамо где јесу, тако да је потпуно свеједно да ли је купац домаћа или страна компанија, домаће или страно физичко лице”.
На овом месту се враћамо на Де Сото-ову реченицу у којој каже да се:
“сиромашна и богата друштва разликују у величини акумулације капиталних добара”.
Ако у процесу приватизације продајемо своје најбоље компаније, то практично значи да продајемо (разграђујемо) своје акумулирано богатство. Наравно, на приватизацију се не мора гледати тако црно, можемо начи и оправдање за тај процес и рећи: Да, продајемо постојеће акумулирано богатство али ћемо за новац добијен од приватизације купити друго (страно) акумулирано богатство у облику нове технологије, тако да онда нема разграђивања већ само замене једног богатства другим богатством. Нема спора, то је веома јак аргумент, али, нажалост, наше економске власти га нису изговориле. Уместо тог аргумента добили смо други аргумент који гласи: “Битно је привући страни капитал, тим капиталом ће се појачати тражња, повећана тражња ће проузроковати повећану производњу и тиме дизати систем на виши ниво; стране компаније ће стварати профит, затим ће тај профит реинвестирати и тиме креирати нова радна места; држава ће опорезовати профит и тим новцем повећати јавну потрошњу, уследиће синергијски ефекат и креирање све више и више радних места, и тако ће се цео систем подићи на један виши, знатно виши, ниво.” Нажалост, такав модел може функцинисати само у фантазији али не и у пракси.
Коришћење приватизационих прихода и позајмљеног новца за упумпавање свежег новца у систем, довело је до сасвим супротних ефеката. Уместо да је прикупљени новац искориштен у развојне капиталне пројекте и куповину производне технологије, чиме би се створили услови за одржив раст и развој, свеж новац се убацивао у јавну потрошњу, створена је илузија благостања у друштву, а онда се тај новац трошио на увоз, како потребних тако и непотребних производа. Није проблем само у потрошњи, далеко већи проблем је у томе што је то одлив капитала. Када је потрошња усмерена на куповину домаћих производа онда се новац обрће, долази до кружења капитала у систему, долази до развоја производње (или барем стагнације), нове запослености итд., али када потрошња оде на увоз – онда је новац отишао неповратно, једном за сва времена, без икаквих позитивних ефеката на домаћу привреду. Развојем “увозне економије” креирана су лажна радна места јер су она створена на основу једнократне потрошње. Док свеж новац улази у систем све функционише, чим нестане свежег новца нестаје и радних места креираних на основу лажних привредних сигнала. Што је најгоре у свему томе, држава није ни покушала да дестимулише увоз, а и пројектовање буџетских прихода се добрим делом заснивало на увозу, тако да је чак 50% буџета зависило од царина и ПДВ-а на увозну робу. Тако долазимо у парадоксалну ситуацију да финансирање буџета државе зависи од онога што на дужи рок разара и привреду и државу.
Народна банка Србије (НБС) и банкарски систем
Као што знамо, у процесу приватизације је долазило до прилива страног капитала, а да би се тим страним капиталом учествовало у процесу приватизације било је потребно девизе заменити за динаре. Осим девиза намењених за приватизацију, имали смо прилив девиза и по другим основама: директне стране инвестиције, задуживање у иностранству и девизне дознаке. Динари су куповани код НБС али је јасно да НБС није имала толику количину реалних динарских средстава за откуп девиза већ су они креирани из нове емисије новца, што аутоматски значи да је долазило до повећања новчане масе. Тај процес повећања новчане масе услед замене девиза, Радован Јелашић је називао “деевризација”. Дакле, целокупан износ девиза је одлазио у девизне резерве, а НБС је на основу тог повећања девизних резерви емитовала динаре. Да ли су ти динари плод добровољне штедње? Не, ти динари нису плод добровољне штедње и зато их одмах можемо идентификовати као узрок отпочињања boom периода који се, као што знамо, увек мора завршити bust периодом, тј. рецесијом или депресијом.
Када се говори о НБС, увек се паралелно мора говорити и о банкарском систему јер је то златни двојац који је кључни узрок слома српске привреде. Приликом замене немачких марака за евро, потврдиле су се немачке тврдње да се на овим просторима налази око 9 милијарди немачких марака, које су успеле да “побегну” из касније пропалих банака. Тај новац је био главна мета страних банака које су ушле на наше тржиште. Уз свесрдну помоћ српских економских власти, домаћи банкарски сектор је разорен, а простор за улазак страних банака широм отворен. Уз крајње неозбиљан оснивачки улог (ако се не варам, од свега 5 милиона евра), стране банке су преплавиле српско тржиште и кренуле у процес привлачења српског капитала. Замислите следеће: за ситан новац купите пословни простор вештачки-уништених домаћих банака, дате 5 милиона евра као оснивачки улог, и тиме стекнете право да располажете са прикупљеном штедњом од 100, 200 или 500 милиона евра! Богом дана шанса са легалну пљачку грађана и разарање државе. На сваки евро прикупљене штедње, банке путем фракционог банкарства ex nihilo креирају додатних пар евра, и тиме отпочиње стварање финансијске пирамиде, односно процес испумпавања девиза из система.
Да ли их држава и НБС спречавају у томе? Не, држава и НБС им свесрдно помажу у том процесу. Држава страним банкама омогућава да овде оснују банке под именом који асоцира на велике стране банке, уз додатке називу као што су: Србија, Београд, итд, тј. дозвољава им се да обману клијенте у смислу стварања утиска да за њихове штедне улоге гарантују “матичне банке”. Након лошег искуства из блиске прошлости, било је веома битно створити утисак да су “нове банке” озбиљне банке и да су штедни улози грађана на сигурном месту. О томе колико су улози сигурни, видели смо крајем 2008. када је систем био на ивици пуцања, а држава у покушају спречавања панике преузела на себе гаранцију за штедне улоге. Питање је само једно: откуд држави новац да гарантује за било шта када је практично банкротирала?
Да ли је ово необично? Да ли се по томе наш банкарски систем разликује од банкарског система на Западу? Де Сото нам је дао одговор када је рекао: “Банке које послују по принципу фракционог банкарства су, по својој природи, несолвентне”. У чему је разлика? Разлика је само у брзини градње пирамиде.
За разлику од западног пирамидалног система чија изградња траје 30-40 година, овде су банке одрадиле посао на брзину, за свега 6-7 година. Зашто? Зато што није било времена за чекање јер је светска пирамида већ била при своме крају па се морало деловати убрзано. То одмах можемо повезати са Кондратијевљевим полувековним таласима и поставити питање: зашто баш период од 50-60 година? Зашто се депресије не појављују у краћим размацима? Одговор је веома једноставан: ради се о гигантској превари, а да би се она спровела мора проћи довољно времена док се сећање на њене узроке и последице не избрише из свести народа. Сасвим отворено речено, да би пирамидална превара успела – потребно је да изумре читава једна генерација становништва, а тек након тога је могуће стварати нову банкарску репутацију и услове за градњу нове пирамиде. Код нас није било потребно стварати репутацију јер је српски народ наиван народ и верује у митове: о часном и поштеном Западу, о уједињеним и равноправним европским државама, о заједничкој породици европских народа итд., па је та наивност била експлоатисана на најефикаснији начин – пљачка по кратком поступку. За разлику од земаља које су улазиле у ранијим стадијумима градње пирамиде, и на тај начин имале барем неку корист од ње, ми смо улетели у “прави час” – непосредно пред њено урушавање. Неко ће рећи: а како то да су остале државе креирале вишак производних капацитета, а код нас се то није десило? Десило се, креиран је вишак капацитета, али не у производњи већ у услужном и трговинском сектору. Битно је то да је новац завршио у подизању непотребних капацитета и промашеним инвестицијама, а да ли ће се промашаји десити у једном или другом сектору, да ли ћете градити непотребне производне линије или шопинг молове – то је са становишта неминовности избијања депресије небитно.
Каква је улога НБС и економске власти у процесу преваре? Вишеструка, али идемо редом. Прво, да би се предупредиле евентуалне касније промене у начину рада НБС, одмах на почетку се удара на динар као важећу валуту, и легализује се двовалутни систем уз помоћ фамозне “девизне клаузуле”. Када једном дозволите банкарском сектору да пласира кредите са девизном клаузулом, тиме губите контролу над монетарном политиком. Да је постојала забрана задуживања привреде и становништва у страној валути, банке би много обазривије кредитирале своје клијенте, што значи да “прегрејавање” економије ни изблиза не би достигло размере које је достигло на врхунцу пирамиде 2008. године. НБС нема контролу над емисијом евра и осталих страних валута, тако да се НБС, уместо главног креатора монетарне политике, нашла у подређеном положају у односу на банкарски сектор. На тај начин – они који би требало да буду контролисани, постали су контролори.
Девизне резерве
Због фракционог банкарства, а зарад побољшања степена ликвидности банкарског сектора, централне банке практикују “обавезну банкарску резерву” коју банке одвајају и држе на посебном рачуну код централне емисионе банке. Да би се донекле умирило прегрејавање срске економије, НБС уместо обавезне резерве од 10% (уобичајена банкарска резерва на Западу), “пооштрава” ту меру и уводи банкарску резерву од 40%. Таква мера на први поглед заиста делује као разумна мера, али, нажалост, нема разумних мера када је Србија у питању. Овде на сцену ступају “монетарно сидро” и референтна каматна стопа, и систем доводе до апсурда.
Шта је то “монетарно сидро”? На сајту НБС можемо сазнати који је њен основни циљ:“Основни циљ Народне банке Србије јесте постизање и одржавање стабилности цена…”[2] Дакле, њен циљ није спречавање дужничког ропства, смањење трговинског дефицита, вођење политике стабилног курса динара (барем не у правом смислу речи стабилног), спречавање трајног одлива капитала итд., већ јој је основни циљ “одржавање стабилности цена”, а за остварење тог свог циља употребљен је механизам тзв. монетарно сидро. Поједностављено речено, монетарно сидро је један облик фиксног девизног курса, али за разлику од фиксног курса овде НБС дозвољава одређене флуктуације. Да ли монетарно сидро може да функционише у пракси? Може, али да би функционисало мора се водити рестриктивна монетарна политика, тј. не сме доћи до нове емисије новца. Монетарно сидро има своју улогу само у условима мале неравнотеже, у периодима након велике хиперинфлације, када психолошки делује на привреду и становништво, али чим дође до повећане неравнотеже – монетарно сидро се мора напустити.
Ми смо са једне стране имали енормну инфлацију (државну и банкарску емисију новца) која се рефлектовала на три начина:
1) на пораст ценовне инфлације (упркос фиксном курсу кумулативна ценовна инфлација у претходних 7-8 година је достигла 500%, док је у исто време курс евра порастао за око 80%),
2) на пораст јавног и привредног дуга,
3) повећање реалне (али у том тренутку прикривене) несолвентности банкарског сектора;
а са друге стране смо имали фиксни девизни курс који је стварао лажну слику привредног раста и повећања животног стандарда. Последице такве политике су катастрофалне, привредни систем је разорен, реални сектор бележи пад производње, новац из девизне штедње грађана је путем енормних банкарских профита напустио систем, а држава, привреда и становништво су практично банкротирали.
Пошто смо у тексту “Економска депресија” већ објаснили терминолошки проблем инфлације и ценовне инфлације, овде можемо објаснити и термин стабилан курс. Стабилан курс може постојати само ако иза њега стоји здрава економија, стабилан привредни раст, спољнотрговински суфицит (ли барем нулти дефицит), уравнотежен буџет, нулти спољни дуг итд. Када је привреда јака онда она сама стоји иза стабилности валуте, и таквој валути није потребна помоћ државе, а реални курс динара се формира на тржишту. Ако курс није реалан онда није ни стабилан, тј. без јаке економије нема ни стабилне националне валуте. Дакле, ако НБС престане са одбраном курса динара и допусти да се курс формира на тржишту, онда такав курс можемо називати стабилним курсом. Уколико НБС настави са одбраном курса динара (у овој години, за одбрану динара, НБС ће потрошити око 3 милијарде евра) онда се такав курс не сме називати ни стабилним, ни реалним, већ: нестабилним, прецењеним и вештачки одржаваним. Дакле, ми сада имамо вештачки фиксни (релативно фиксни) девизни курс у условима велике неравнотеже. Такав курс је немогуће бранити, и само је питање времена када ће доћи до слома. Што се дуже буде чекало са девалвацијом динара – негативне последице ће бити веће.
Шта је то “Currency Carry Trade”? Да бисмо објаснили о чему се ту ради и онима којима економија није струка, објаснићемо појам “Currnency Carry Trade” . Замислимо државу А и државу Б и претпоставимо да је однос њихових валута фиксиран, тј. да у дужем периоду нема значајнијег одступања у погледу флуктуације курса њихових валута. Сада замислимо да је каматна стопа у држави А 5%, а у држави Б 10%. У таквој ситуацији спекулативни капитал продаје валуту државе А, затим купује валуту државе Б, и на тај начин остварује принос на разлици у каматним стопама. Као што видимо, тако се може остварити одређена добит, али видимо и то да добит није енормна, а видимо да постоји и ризик да се не заради ништа уколико дође до неочекиване промене курса на штету валуте државе Б. Дакле, ризик постоји, и зато се такав капитал назива “спекулативним” јер се одлуке доносе на основу непотпуних података. Међутим, за разлику од несигурности која прати такву врсту пласирања новца у светским финансијским играма, код нас те несигурности није било па се онда не може ни користити тај израз. Код нас је све било сигурно да сигурније не може бити. Са једне стране смо имали монетарно сидро које се практично претворило у фиксни девизни курс (јер се неколико година евро мењао за око 82 динара), а са друге стране смо имали референтну каматну стопу која се такође дуго времена кретала од 17%-20%. Сада имамо све податке, остаје нам само да сложимо коцкице: Прво, банке по повлашћеном курсу купују динаре, затим те динаре пласирају у државне хартије од вредности (обвезнице НБС или трезорске записе), остварују зараду од 17%-20%, а на крају процеса се враћају у евро тако што га купују опет по повлашћеној цени. Слична рачуница важи и за обавезне банкарске резерве. На тај начин, банке су остваривале кумулативну зараду од 20%-25%. Да ли постоји ризик? Не, као што смо рекли, контролисани је постао контролор, тако да се, спортским речником речено, играло на зицер.
Колико новца држава губи на тај начин? Тешко је дати прецизан одговор без детаљних података, али се може извести посредна рачуница. На врхунцу пирамиде спекулативни капитал је достизао износ од око 4,5 милијарди евра, што значи да је држава, само по том основу, у тој години изгубила око 900 милиона евра. Помало смешно делују они који питају шта се десило са новцем из приватизације? “Сви путеви воде у Рим”. Највећи део новца, било од приватизације, било од кредита, било од девизне штедње – отишао је у руке страних банака. Узели су све што се могло узети, а поврх тога још им и дугујемо толико да дуг никада не можемо вратити. Заиста, мора се признати да је то генијалан, деструктивно генијалан механизам.
Да ли је постојала барем привидна равноправност учесника у погледу могућности куповине НБС и државних хартија од вредности? Не, осим пар изузетака, банке имају ексклузивно право куповине наведених хартија од вредности, тј. ексклузивно право исисавања новца из система.
Да ли осим из емисије законски кривотвореног новца и “диловања” са државом и њеним хартијама од вредности, банке још на неки начин остварују екстра-профит? О томе сјајно пише Небојша Катић у свом тексту: “Банкарски рај”[3], у коме каже да банке у Србији годинама наплаћују највеће каматне марже, да плаћају најнижи ефективни порез на добит у Европи, да многе банке (користећи бесмислене пореске погодности) годинама уопште нису плаћале порез, да је државни платни промет (као и приход од њега) галантно пренесен на банке итд. Осим тога, већ смо рекли да банке по повољном курсу могу продавати и куповати девизе, затим, ослобођене су пореза на међубанкарске трансакције, остварују профит на основу курсних флуктуација, самовољно (једнострано) мењају услове и уводе надокнаду за “сервисирање рачуна”, и тако даље и тако даље.
Када се говори о банкама, често се може чути да су банке модерни лихвари (модерни зеленаши), али, да ли је то баш тако? Ја се не бих сложио са тим мишљењем јер тиме вређамо лихваре. Лихвари, колико год штетни били, ипак раде са стварним новцем. Замислимо да неки фалсификатори новца креирају лажни новац, а затим тај новац пласирају по зеленашким каматама! Банке послују управо на тај начин, прво у процесу фракционог банкарства креирају лажни новац, а затим га пласирају као кредитни новац по зеленашким каматама. Да поштовани читаоци не би помислили да само припадници Аустријске школе економије фракционо банкарство називају кривотворењем новца, овде ћемо цитирати и други извор. Француски економиста и физичар, добитник Нобелове награде за економију 1988. године, Морис Але (Maurice Allais), каже следеће:
“У својој суштини, садашње банкарско креирање новца ни из чега, је слично, не оклевам то да кажем јер желим да народу буде потпуно јасно о чему се ту ради – креирању новца од стране фалсификатора (кривотвораца) новца…”
Дакле, закључак се намеће сам по себи – модерно банкарство је штетније од лихвара.
Шта за то време ради НБС? Шта НБС ради са милијардама евра (у динарској противредности) спекулативног капитала који стоји на њеним рачунима? Небојша Катић нам у вези тога даје бриљантну анализу још у Октобру 2008. године у свом тексту “Немогуће тројство у кризи које нема”.[4] Тешко је одабрати један или два цитата јер цео чланак заслужује да буде цитиран, али изабраћемо овај део:
“У Србију се тако слио вишак капитала који не служи привреди и који је имобилисан у хартијама од вредности НБС. Он изнурује централну банку правећи јој огромне губитке због камате која се мора платити. Тај новац је истовремено и стална претња финансијском систему. Када се налази у земљи, инфлаторни притисак је сталан. Када одлучи да напусти земљу, подиже тражњу за девизама и ствара хаос на девизном тржишту. Овај капитал је користан само и једино себи.”
Управљање девизним резервама
Као што смо видели, НБС је на име камата годишње трошила (и троши) неколико стотина милиона евра за новац који не служи ничему. Замислите себе у сличној ситуацији, замислите да узмете од некога новац на чување, са тим новцем не учините ништа, а после платите камату на тај новац који вам није ни требао. Звучи сулудо, то нико нормалан не би урадио када би камату плаћао из свога џепа, али НБС у свом џепу нема свој новац него наш новац, а то већ мења доста тога. НБС један део девизних резерви пласира у стране централне банке за камату од 1% (мада се чуло да она може бити и мања, свега 0.2%), те стране централне банке затим позајмљују “нашим а страним” банкама новац за камату од 5-6 процената, а “наше а стране” банке пласирају новац грађанима и привреди по каматама од 15%, 20%, 30%, или чак 40%. Заиста невероватно и поражавајуће.
Осим тога, дешавало се и то да НБС депонује девизне резерве у банке које су повезане са домаћим правним лицима, а да су та правна лица на тај начин обезбеђивала новац којим су учествовала у приватизацији државних фирми, или чак банака.[5] Дакле, НБС позајми новац по камати од 5%-6%, затим тај новац пребаци у девизне резерве, онда те девизне резерве депонује у страну банку за минималну камату, страна банка позајми новац свом српском “клијенту”, а тај клијент купи српску банку коју касније препрода! Чудо невиђено!
Када говоримо о НБС и девизним резервама, има ту доста нелогичних ствари. Ако је заиста тачно да је цео износ спекулативног капитала стајао на посебним рачунима НБС, онда је логично очекивати да је НБС увек имала спремне девизе за случај да дође до обрнутог процеса, тј. до повлачења спекулативног капитала у евро. Ако је то тако, зашто је онда НБС била у паници крајем 2008. године када је спекулативни капитал почео да се повлачи? Заиста, зашто је Јелашић у паници јурцао по Европи и тражио новац када се новац морао у ликвидној форми налазити на дохват руке? То је једна мала мистерија. У ствари, и није мистерија, јер је јасно да новца није било, већ да је НБС управљала девизним резервама на неодговоран начин. Нажалост, управљање девизним резервама је државна тајна тако да се онда нико од инсајдера не усуђује да говори о томе јер може сносити законске санкције. Звучи невероватно, али је истинито, замислите да се једној групи људи да на чување и управљање десетак милијарди евра, а да јавност не сме знати како се њима управља? Од кога се то крије? Све светске финансијске институције то веома добро знају, тако да нема потребе да се од њих ништа крије, а ако сви то знају онда је једино логично објашњење – скривање истине од грађана Србије. Било како било, нама не остаје ништа друго него да закључке доносимо на основу ретких информација, објављеним у штампаним и електронским медијима.
Ако се зна каква је структура девизних резерви, тј. да највећи део тих резерви у ствари нису никакве резерве већ туђи новац који банка само чува и на њега плаћа камату, зашто су се економске власти хвалиле висином девизних резерви? Два су могућа разлога:
1) или нису знали шта говоре,
2) или су сматрали да припросто пучанство не заслужује праву информацију, већ да га треба обасипати лажима зарад добијања поена у предизборним кампањама.
Међутим, заиста је чудно да нико не постави питање: чему уопште девизне резерве? чему уопште централна емисиона банка? Знам, сада таква питању делују као гром из ведра неба, превише радикална, али и та ће питања ускоро доћи на дневни ред.
Висина и структура девизних резерви
У неким нормалним условима, високе девизне резерве (посматране у односу на GDP) ће имати оне државе које зарађују више него што троше. То је сасвим логично, оне државе које из године у годину бележе велике суфиците у размени са иностранством, један део тог новца пребацују у девизне резерве чиме јасно стављању до знања да имају здраву економију. Међутим, потпуно је нејасно зашто се једна презадужена држава Србија одлучује за високе девизне резерве? Србија прво позајмљује новац од међународних финансијских институција, затим тај новац пребацује у девизне резерве, а онда те девизне резерве опет држи у страним банкама или купује хартије од вредности! Ако томе додамо и чињеницу да на позајмљени новац плаћамо камату од 6% (или можда више од тога), а да на основу камате на пласиране девизне резерве добијамо камату од око 1% (или цак и мање од тога), онда је сасвим јасно да таква политика управљања девизним резервама нема много смисла.
Један од аргумената који се често чује када се говори у корист високих девизних резерви је и тај да тиме “држава шаље позитиван сигнал страним улагачима”, а све у смислу давања гаранција страним улагачима. То је потпуно неодржив аргумент јер је потпуно нејасно на коју се ту врсту гаранција мисли? Ако је у питању државна (политичка) гаранција онда држава може да даје ту гаранцију и без високих девизних резерви. Ако је у питању економска гаранција, и то на начин да се наше девизне резерве користе као 100%-ни гарантни депозит који одговара висини страних улагања – онда је то потпуно несхватљив поступак јер ако држава већ има сав тај новац онда и не постоји потреба за кредитима. То су бесмислени аргументи јер нема те стране компаније која би могла бити заварана нашим “високим девизним резервама”, а да је то тако видимо по томе што скоро ни једна велика светска компанија није подизала производне капацитете у Србији, већ је куповано само тржиште.
Проблематична је и структура самих резерви. Наиме, у мају 2009. године,[6] чак 83% девизних резерви Србије су чиниле хартије од вредности, 10% средстава се држало у страним централним банкама и ММФ-у, а само 7% се држало у ефективном страном новцу и злату. У времену највеће кризе, када се очекивало да ће уследити велики ломови и недостатак новца, наше девизне резерве су биле “закуцане” у проблематичним хартијама од вредности. Ако нису планирали да девизне резерве користе сада, у времену кризе, када су уопште планирали да их користе? Нема података ни да ли се ради о краткорочним или дугорочним обвезницама (bond`s maturity date ) али се на основу развоја догађаја лако може закључити да се ради о неповољнијој варијанти, дакле, о дугорочним обвезницама. Уколико дође до краха или хиперинфлације валута на које обвезнице гласе, претрпећемо велики губитак. Уосталом, има индиција да је и дошло до великих губитака: “Отприлике 700 милиона од готово једне милијарде евра са којима је НБС интервенисала на девизном тржишту потиче из мењачких послова – каже наш извор и подсећа да је он још прошле године Куриру доставио информацију о томе да је трећина девизних резерви Србије пропала јер је пласирана код банака које су погођене хипотекарном кризом”.[7]
То је веома интересантно, наша економска власт каже да држава не треба да се бави привредом и инвестицијама, али зато може да се коцка туђим новцем са страним хартијама од вредности.
Промашени економски модел
На основу горње анализе јасно се уочава преплитање циклицних и нецикличних узрока кризе. У цикличне можемо сврстати огромну државну и банкарску емисију новца, а у нецикличне сврставамо: двовалутност система, прецењен динар, одлив капитала на основу власничке структуре банака, и потпуно промашено руковођење НБС. Осим тога уочавамо и елементе криминала и озбиљне корупције, али се тиме овде нећемо бавити већ ћемо се искључиво концентрисати на економске проблеме. Ова анализа није сама себи себи циљ, већ је њена сврха да нам јасно укаже на узроке кризе, а самим тим и на могуће начине деловања.
На овом месту могли бисмо поставити питања: Шта је највећи проблем српске привреде? Шта је то што пресудно утиче на привредни раст? Шта је то што бисте пожелели да се деси па да Србија најзад крене путем успеха?
Када бисте та питање поставили нашим економским експертима, одмах бисте добили следећи одговор:
1) најважније је да обезбедимо прилив страног капитала,
2) отпис државног дуга,
3) отпис привредних дугова,
4) отпис приватних дугова итд. Колико је то новца укупно? За отпис дугова – око 25 милијарди евра, за инвестиције и “покретање новог инвестиционог циклуса” – 5 милијарди евра, дакле, све укупно – 30 милијарди евра, и решен проблем.
Да бисмо тестирали постојећи економски модел, и да бисмо сазнали да ли он уопште може да функционише, морамо га посматрати у оптималним условима. Замислите да се, неким чудом, Родбардов добри анђео Гаврило нађе у Србији, да оде до тих наших генијалних економских експерата, и да им каже: господо експерти, овај народ није заслужио да живи у оваквом јаду и беди, учините нешто да ова држава стане на ноге, а ја вам дајем, не 30, не 40, него целих 50 милијарди евра. Шта би се десило?
У постојећем, промашеном, економском моделу, десило би се следеће: Вратили би се сви дугови, а за “нови инвестициони циклус” би остало 25 милијарди евра. Као што знамо, у држави Србији је платежно средство динар, тако да би одмах свих 25 милијарди евра отишло у НБС да се допуне девизне резерве и да се тако целом свету пошаље јасан сигнал да је Србија земља будућности и да у њу треба инвестирати. Експерти за управљање девизним резервама би, у стилу великих берзанских гуруа, пласирали те девизне резерве на исти бриљантни начин као и раније (јер зашто мењати успешну политику?), тако да би 60% било пласирано у стране хартије од вредности (дугорочне, наравно), 20% би отишло у најјаче стране централне банке за камату од огромних 1% (или можда нешто нижу), 10% у првокласне (треба нагласити ово “првокласне”) стране комерцијалне банке, а 10% би се држало у ефективи. На конто огромних девизних резерви, НБС би у року од 2-3 године емитовала динаре у против-вредности тих 25 милијарди евра. Курс динара би се “смрзнуо” у односу на евро на нивоу 100:1 (јер увозној привреди је потребан “стабилан динар”). Стране банке би дојуриле са спекулативним капиталом и куповале динаре, а НБС (да би спречила прегрејавање привреде) подигла би ниво референтне каматне стопе, тако да би се ниво девизних резерви на основу обавезних банкарских резерви подигао за додатних десетак милијарди евра. Држава би запослила још десетак хиљада државних чиновника (јер младима треба дати шансу). Јавна потрошња би се повећала (јер треба повећати тражњу). Сваки од 25 министара би тражио новац да у оквиру свог ресора покрене нови инвестициони циклус у погледу куповине нових клима-уређаја (јер стари троше пуно струје). Куповна моћ становништва би се повећала па би увозна привреда отворила јос десетак великих шопинг молова (да се повећа конкуренција). Наша грађевинска оператива би прорадила пуном паром тако да би опет за годину дана три пута асфалтирала једне исте улице (и годисње градила по невероватних 13км аутопута). Банке би подигле каматну стопу на штедњу и тако од становништва привукле новац (да случајно нешто не претекне). На сваки евро девизне штедње банке би емитовале још два евра кредитног новца. И тако даље и тако даље…
После три године све би било још горе него што је сада, а главни кривац би био добри Гаврило који није схватио да Србији није потребан новац – већ памет.
Сада напустамо наше несретне експерте, и опет, али овога пута озбиљно, постављамо исто питање: Шта је то што пресудно утиче на привредни раст?
Сећамо се да нам је на то питање већ одговорио Де Сото када је рекао да:
“Сваком процесу инвестирања мора претходити период штедње, тј. да се у садашњости мора трошити мање да би се у будућности трошило више.” Уз то, Де Сото прави јасну разлику између присилне и добровољне штедње и каже да једино добровољна штедња доприноси расту привреде јер: “свака добровољна штедња касније резултира у капиталним производима”, као и то “ да се сиромашна и богата друштва разликују управо у величини акумулације капиталних добара”.
Де Сото-ов став је јасан и логичан, али, да ли постоје и неки примери у пракси који потврђују његове речи? Потврда је стигла, 2006. године, са сасвим неочекиваног места, из самог ММФ-а, мада не и у име ММФ-а. Рагхурам Раџан, у то време Економски саветник и Директор истраживачког центра у ММФ-у, заједно са двојицом колега (Есвар Прасад и Арвинд Субраманин), објављује једну веома запажену анализу под називом: “Страни капитал и економски раст” (Foreign Capital and Economic Growth).[8]
У анализи нас Раџан прво упознаје са полазном претпоставком која каже: Прво, капитал иде од богатих држава ка сиромашним државама зато што је, по неокласичном моделу, маргинални производ по јединици капитала – знатно виши у сиромашним државама, јер оне располажу обиљем јефтине радне снаге а мањком капитала. Друго, продуктивније сиромашне државе би требало да буду привлачније за страни капитал јер су способне да га боље искористе. И треће, веће коришћење страног капитала требало би да доведе до већег привредног раста због тога што представља додатне инвестиционе изворе, као и због тога што страни капитал са собом доноси већу успутну корист у облику нове технологије и модерног управљања.
Међутим, има ли доказа за ту претпоставку? Апсолутно НЕ, а Раџан нам у својој анализи даје доказе за нешто сасвим супротно. Раџан каже да “капитал не иде од богатих држава ка сиромашним државама, већ супротно, од сиромашних ка богатим”; затим, да је нетачно да, у оквиру неиндустријализованих држава, најпродуктивније државе привлаче највише капитала; и на крају, да неиндустријализоване државе што су више изложене страном капиталу – привредни раст је нижи.
Раџан доноси закључак да неиндустријализоване државе нису у могућности да апсорбују страни капитал, а да су једини изузетак – директне стране инвестиције (FDI).
Раџан се осврће на мишљења која кажу да сиромашне државе извозе капитал због тога што приватни инвеститори у својим државама не налазе добре прилике за инвестирање, па се због тога одлучују да инвестирају у иностранству, тј. са капиталом одлазе у развијене државе.
Раџан каже да је ово мишљење проблематично јер се заборавља чињеница да приватни инвеститори из сиромашних држава – немају директан приступ богатим државама, а самим тим ни прилику да у њима инвестирају. Дакле, дешава се нешто сасвим друго: Они инвестирају у домаће банке; банке инвестирају у централну банку; а централна банка инвестира у иностранству.
Да ли нас овај модел подсећа на неки, нама добро знани, модел? Ако се још нисте сетили, ево мале помоћи: уместо “домаће банке” треба рећи “домаће а стране банке”, и онда све постаје много јасније.
Раџан додаје:
– Привредни раст је већи у државама које користе мање страног капитала.
– Привредни раст је већи у државама које више инвестирају.
– Привредни раст је највећи у државама које – и штеде више, и инвестирају више.
А све ово заједно нам јасно показује да је домаћа штедња пресудна за привредни раст.
Раџан иде даље и скреће нашу пажњу на курс домаће валуте:
“Све је више доказа који упућују на то да одржив раст захтева развој домаћег производног сектора, а да би он задржао своју конкурентност – не сме бити подриван прецењеним курсом домаће валуте. Докази са терена нам казују и то да су државе које се ослањају на страни капитал – склоне прецењивању своје валуте. Велики прилив страног капитала делује негативно на извозно оријентисану привреду, тј. долази до смањења извоза, а смањен извоз успорава привредни раст.”
У наставку текста Раџан даје и неке “натегнуте” закључке, али ако знамо да припада Чикашкој школи економије, и ако знамо да се из статистичких података ипак не може баш све видети, онда је сасвим разумљиво да се изведе и неки погрешан закључак. Овде нећемо критиковати оно што не ваља већ похвалити оно што је добро, а његова анализа нам даје многе корисне информације.
Све ово до чега је Раџанов тим дошао мукотрпним радом, у потпуном је складу са оним што нам Аустријска школа економије даје снагом свога интелекта; а све у облику Де Сото-овог објашњења привредног раста у књизи “Money, Bank Credit and Economic Cycles”. Све се своди на то да је за привредни раст од пресудног значаја домаћа добровољна штедња, а ако било шта треба да дође из спољних извора, онда су то само – “акумулирана капитална добра”, тј. производна технологија.
Извор: Фонд Слободан Јовановић
среда, 29 децембар 2010 09:10
