Početna Sadržaj Osvetljenja Криза еврозоне или да ли је Немачка последња шанса Европе?

Криза еврозоне или да ли је Немачка последња шанса Европе?

455
0
SHARE

Пише: Небојша Катић
Немачка је прва схватила да је раст моћних азијских земаља тектонски поремећај, да се Европа мора припремити за тај изазов, и да више ништа неће бити исто

Ако жели да из кризе изађе, да опстане и не буде маргинализована, Европска унија (ЕУ) мора признати примат Немачке, мора прихватити њено вођство и мора је следити. Овако радикална теза ће неминовно изазвати љутњу читалаца који Немцима не могу да опросте цео двадесети век, поготово не бруталан однос према Србији. Ипак, било би од користи да се макар на тренутак страшна историја остави по страни, као и да се заборави недостатак такта и ароганција немачких јавних делатника у комуникацији са остатком Европе.

Немачко разумевање света и процеса који су у току дубље је и артикулисаније од свега другог што Европа нуди. То се пре свега односи на економију, али и на разнолике социјалне феномене попут мултикултуралности, на пример.

Економска снага Немачке базира на моћној индустријској традицији, на штедљивости њених грађана, а великим делом и на аверзији према сваком облику шпекулативног зарађивања. Немци нису љубитељи берзанских игара или живота на дуг. Није случајно да је Немачка једна од ретких држава у којој није дошло до експлозивног раста цена некретнина последњих деценија. Станови у Немачкој служе да се у њима живи, а не да се њиховом ценом шпекулише, да се стварају фиктивне вредности и мехурови од сапунице.

Наравно, ништа није идеално, па је и немачки банкарски сектор имао своја посрнућа у покушајима да личи на наметнуте англосаксонске узоре. Свеједно, базна структура немачког друштва је остала непромењена, вредности на којима почива, такође. И критика преовлађујућег казино капитализма, критика која се рачуна, долазила је пре свега из немачких политичких кругова. [1]

ШРЕДЕРОВ ПРОГРАМ

Немачка је прва схватила да је раст моћних азијских земаља тектонски поремећај, да се Европа мора припремити за тај изазов, и да више ништа неће бити исто. Прилагођавање светским економским процесима отпочело је још 2003. године (програм Хартз И-ИВ) за време владе канцелара Шредера, дакле знатно раније него што је глобална економска криза почела да се помаља. Овај контроверзни програм је извршио реформу тржишта рада и смањио заштиту коју су до тада уживали незапослени. Упркос разумљивом незадовољству и масовним протестима, социјални консензус је на крају постигнут, а са њим је прихваћен и неугодан пад животног стандарда, или бар велико успоравање његовог раста.

Насупрот томе, велики део Европе, поготово онај на периферији, одбија и данас да се суочи са ходом историје и променом економских снага. Гледано из њиховог угла, идеалан економски модел функционише по лагодној формули – ми трошимо, задужујемо се и вештачки подижемо стандард, али ћемо Немцима свакако допустити да нас спашавају када ствари крену по невољи. Да би Немци своју спасилачку функцију могли остваривати на ефикасан начин, они морају радити, штедети и обарати свој животни стандард, како је то и ред. Без обзира на ироничну интонацију, догађања последњих година следе управо ову логику.

Чини се да Немачка више нема воље да се у овакву матрицу уклапа и то изазива конфликте на европској политичкој сцени. Критика немачког понашања у кризи је све гласнија, али је пристрасна, емотивна и лишена логичког упоришта. У чему је суштина овог сукоба Немачке са већим делом ЕУ и око чега се ломе копља?

НЕМАЧКИ ДОЖИВЉАЈ КРИЗЕ

Већи део Европе би проблем желео да реши кроз велики интервенциони фонд који би омогућио државама у кризи повлачење средстава довољних за санацију буџета и банкарског система и омогућио им несметано извршавање доспелих обавеза. Ово је концепт у коме нема отписа дугова нити њиховог изнуђеног репрограмирања. Кризе се третирају пре свега као кризе ликвидности, дакле као привремене и пролазне. Европа још увек има довољно финансијске снаге за овакав фонд и он је управо формиран у висини од 440 милијарди евра. Процене су да се фонд мора повећати, будући да су могући нови удари на еврозону.

Немци кризу (имплицитно) доживљавају озбиљније – не само као кризу ликвидности, већ и као кризу солвентности. Они не желе да се фонд повећава, страхујући да би велики фонд додатно стимулисао неодговорност, морални хазард и настављање досадашње политике. Немци траже од осталих држава да прихвате одговорност за своје грешке и да мењају навике. Губици се не могу бескрајно социјализовати кроз систем ЕУ и жртве се морају поднети. Тада и само тада, Немачка је спремна да помогне.

Захтеви иду и даље. Немачка тражи да и кредитори, не само дужници и порески обвезници, преузму одговорност и поднесу губитке проистекле из погрешних одлука. Немачка не види ништа драматично или катастрофично у репрограму и делимичном отпису дугова посрнулих држава, али захтева да у том случају и банке отписују део својих потраживања. Ово је резултирало љутом (иако прикривеном) завадом са моћним анационалним финансијским сектором. Тешка артиљерија која по Немачкој дневно испаљује салве понајвише долази са те стране, или је бар инспирисана одатле.

У евро кризи која постаје све тежа, само немачки приступ нуди дугорочни излаз – све друго је само гурање правих проблема под тепих, до нове и горе прилике. Та медицина је горка, али Немачка не тражи ништа више од онога што сама већ није применила.

Истовремено и можда важније, немачка верзија капитализма доноси отклон од преовлађујућих економских догми, и покушава да спаси, колико је то данас могуће, европску државе благостања. Она неће бити ни налик оној из прошлог века, али ће бити боља од онога што ће уследити ако Немци битку изгубе.

SHARE