Измене пореза на имовину највише ће погодити пензионере и незапослене, а уз то су и антипопулационе јер ће исти порез плаћати и двочлане и четворочлане породице.
Почетком године група аутора је најавила реформу пореског система коју сам подржао, иако сам имао и концепцијска и неслагања са приоритетима. Но, громогласно најављена реформа је тихо напуштена због неслагања министара. А онда су најављене измене и допуне Закона о порезима на имовину.
Опорезивање имовине је најстарији порески облик. То је порески облик који има неколико карактеристика као што су: он је „највидљивији“ порески облик, непопуларан је, примењују се пропорционалне и ниске пореске стопе, показује значајну стабилност елемената опорезивања, порески објект (земљиште, грађевински објекти) је трајан, обвезници (имаоци права својине) уписани у одговарајуће документе, решења у опорезивању се не мењају често, приход је локалних јединица власти.
Примењују се бројна ослобођења и кредити. Билансни значај је, осим у неколико држава са богатим становништвом, скроман али и стабилан – један до четири процента укупних пореских прихода, ретко где више, у земљама у транзицији испод један, у Србији око један одсто. Ако његов билансни значај није велики, економски и социјални јесте.
Са радикалним променама које су сада најављене – пропорционална стопа од 0,4 одсто, смањење стопе амортизације и укидање постојећег система пореских кредита – очигледно је да ће корекције пореза на имовину највише погодити преостали средњи слој у оно мало имиграционих градова у којима је цена станова релативно висока.
Прерасподела пореског терета која се чини овим изменама закона тешко може да се оправда. Није спорно да постојећа решења у опорезивању имовине ваља прилагодити новонасталим околностима. Иако сам био против увођења прогресивног опорезивања имовине, сматрам да сада није време за радикалне промене ове врсте. Разлози су бројни.
Прво, увођење пропорционалне стопе изазива пуно неповољних социјалних и економских реакција јер се свима порески терет повећава, а посебно онима који су најнемоћнији, а то су пензионери и незапослени. Пензионери су најревносније платише јавних прихода, а пензије су од 1. 10. 2008. до 1. 10. 2010. реално смањење за 34,7 одсто!
Друго, пореска управа је тек изашла из трансформације изазване формирањем (издвајањем) општинских пореских служби па ни постојећа решења није до краја апсолвирала. У Београду обухват овим порезом износи око 58 одсто, ситуација у унутрашњости је још поразнија, а проценат наплате не прелази 50 одсто.
Треће, није прихватљиво реформисати опорезивање имовине само физичких лица без решавања опорезивања и осталих категорија обвезника овога пореза (правних лица пре свега) и реформисања целине пореза на имовину. Четврто, за овај порез је везан још један феномен.
Суочена са великим неплаћањем, власт се одлучила да свим обвезницима који имају дуговања опрости камату ако главницу (неиндексирану!) измире до краја календарске године. Тако се руши кредибилитет правне државе („само наивни плаћају порез“) и кажњавају ревносни платци. Пето, и за Србију важно, предложене мере имају уграђену антипопулациону меру – исти порез плаћају и двочлане и четворочлане породице!
Задржати прогресивно опорезивање
Поставља се питање шта да се учини. Сматрам да треба задржати постојеће прогресивно опорезивање. Друго, треба повећати износ имовине која се не опорезује са 400.000 на 600.000 динара. Треће, ампортизацију, и годишњу и укупну, треба смањити, али не радикално како се предлаже. Четврто, као битну компоненту ваља оставити постојећи систем пореског кредита, али га умањити (30 одсто + 10 одсто за брачног друга и по пет одсто за све остале чланове, али не више од 50 одсто, осим ако су у питању деца млађа од 26 година на редовном школовању). Коначно, идуће године је попис становништва и станова па је то прилика да Пореска управа коначно сачини регистар укупних непокретности, ако то до сада није учинила, а очигледно је да није. Будући да је овај порески облик билансно скроман, пореске власти не показују посебно занимање да се он у потпуности администрира, тј. утврди и наплати.
Када је реч о порезима, мање је важно познавати математику, важније је познавати природу пореза. Јер, ма колико да је мали ономе ко га плаћа, порез је увек велики! То су, поред осталога, превидели и аутори измена и допуна Закона о порезима на имовину.
Акција НИН-а и „Блица“ – Порез, а не харач
Акција НИН-а и “Блица” под називом „Порез, а не харач“ дала је прве резултате. Иако је Министарство финансија упорно одбијало да нам достави наводно завршени Нацрт закона о порезу на имовину, на сајту Скупштине јуче је објављен Предлог измена и допуна Закона о порезу на имовину по коме порез у наредној години не сме да за више од 60 одсто премаши овогодишњи, што се до сада није помињало. Овакву измену и уношење нове одредбе видимо као директну последицу наше акције и кампање усмерене ка заштити стандарда грађана, који би у супротном био угрожен.
Како су НИН и “Блиц” већ писали, првобитно планирана решења предвиђала су вишеструко увећање пореза на имовину у односу на садашња, чији би епилог био већа пореска утаја или већи обим продаје станова услед немогућности да се огромни порези измире. Зато обе редакције одлучно настављају акцију и истовремено изражавају задовољство изменама предлога. Акција „Порез, а не харач“ трајаће до коначног усвајања закона
