Početna Sadržaj Osvetljenja Америка гаси светла

Америка гаси светла

605
0

Пише Мирослав Стојановић

Немачки аналитичари предвиђају да Сједињене Америчке Државе срљају у још драматичнију кризу која би могла да изазове хаос планетарних размера

Државни дуг драстично расте (три милијарде долара дневно), незапосленост поприма рекордне размере (у просеку, 7300 нових руку без посла сваки дан), политичка и економска парализа земље и експлозивно ширење разарајуће ксенофобије и мржње: према имигрантима, Мексиканцима, хомосексуалцима, слободној трговини и, све уочљивија „алергичност” према опасном ривалу, Кини. Ове редове о ситуацији у најмоћнијој земљи света, њеној немоћи да изађе из дубоке кризе и, посебно, опасности да САД упадну у још драматичнију кризу, која би могла да изазове несагледиве последице и хаос планетарних размера, не исписује „злуради” Србин – нека, дакле, не оштре пера и језике будни чувари свега америчког као библијски светог – већ „добронамерни” тим новинара истраживача сериозног немачког магазина „Шпигл”, под алармантним насловом „Лаку ноћ, Америко”.

КРАЈ АМЕРИЧКОГ СНА

С гашењем светла, гаси се, констатује „Шпигл”, очаравајући „амерички сан”, са „једнаким шансама за све”, који је, иако у суштини велика опсена и лаж,
надахњивао генерације и хранио чувени амерички оптимизам. Шефови америчких фирми, статистички просек, зарађивали су тридесет пута више него обични радници. Данас триста пута више. Америчко богатство се концентрише у све ужи друштвени слој супер богаташа – 0, 1 проценат најбоље плаћених Американаца зарађује више него 120 милиона њихових земљака! – и везивно ткиво које је одржавало друштвену кохезију озбиљно пуца. Социјална сегрегација. Готово педесет милиона Американаца живи на граници сиромаштва. Овој суморној дружини прикључило се прошле године четири милиона. Четвртина
америчке деце прехрањује се уз помоћ државне (социјалне) кашике. Америка 2010. године је ошамућена земља, констатују новинари „Шпигла”.
Преплашена. Узнемирена. Амерички концерни су истина и даље фирме светског ранга и формата. Али: „Кока кола”, „Епл”, „Гугл” и „Мајкрософт” инвестирају у Азији, где је рад јефтинији а тржишта у успону. Половина Американаца верује да је „амерички сан” више неостварив, а 63 одсто њих је убеђено да је и садашњи, депримирајући стандард неодржив. Земља реагује готово безглаво на ерозију сопственог значаја. И гневно. Велики делови друштва би повратак назад, у некадашњу, наводну идилу. Багателишу памет и интелект, као „елитизам, стран америчком начину живота”, као да су „светску силу у ствари водили ловци на медведе”. Демагози бивају грлати, „емитују” отровну мржњу преко телевизије „Фокс њуз”. У многим савезним државама превагу добијају они који мрзе све што је ново и страно. Немачки политиколог Манфред Хенингсен, који тренутно предаје на једном америчком универзитету, каже да грлати демагози и агитатори наступају „националистички, расистички и профашистички”, користећи тешку економску ситуацију готово на исти начин како су то чинили десничари у Вајмарској републици!

РАЗОРНА СНАГА СУНОВРАТА
Суноврат Америке има у себи нешто разорно, констатује немачки магазин, уз алармантно упозорење: то ће проузроковати неизбежне последице за светску привреду и међународни (политички) поредак. Кад пад добије драматично убрзање, врашки тешко га је зауставити и променити му правац. А нова администрација у Вашингтону показује се неспособном да помогне Америци. Залуд жалопојке демократа да њихове велике реформске пројекте блокирају, у конгресу и сенату, републиканци. На парадоксалан начин, бирачи су на недавним изборима за представнички дом наградили „кочничаре”. Бараку Обами су још драстичније и снажније спутане руке. Једна велика опсена, која је у председничкој кампањи пропагирајући „смелост наде” пробудила невиђени политички ентузијазам је испарила. Обамини следбеници не знају „где је човек за којег су гласали”. Познати левичар Мајкл Мор, који се срчано ангажовао у кампањи подржавајући Обаму, поручио му је, после тешког изборног дебакла да „покаже народу како се бориш за нешто а не само да си фини тип” и констатовао да је Барак престао да буде лидер кад је постао председник. У вербалном препуцавању после избора за конгрес, Обама је признао да је
народ његовим политичким противницима, републиканцима, „дао волан у руке”, уз опаску да они неће знати да возе и куд возе. Контрирали су му такође
јетком опаском на исту тему: демократе су слупале кола управо зато што нису знали да возе, а њихов аутомеханичар (председник) не уме да их поправи и
извуче (привреду) из јарка. Све што је администрација до сада учинила, упумпавајући огромне паре у пропале банке, које су и изазвале кризу, није дало очекиване резултате. Ни коњуктурни „пакети” тешки стотине милијарди долара. Државни дуг САД је одавно прескочио „границу бола”, преко деведесет одсто бруто националног производа (!), што је земљу, констатује немачки недељник, „учинило болесном”: истопило се поверење грађана у бољу сутрашњицу, инвеститори више не инвестирају, потрошачи не троше, привреда је паралисана. Док пишем овај текст, стижу вести да су „Федералне резерве” – америчка централна банка – одлучиле да у наредних неколико месеци у економију „упумпају” још 600 милијарди долара. Једним „хицем” би да погоде три циља: да оживе обамрлу коњуктуру и привредни раст, оборе цену огромне количине позајмљеног новца (највише код Кинеза) и, коначно, подстакну инвестиције, без којих нема нових радних места.
Крајње проблематична операција. „Пакт с ђаволом”, како упозоравају неки угледни економисти. Међу њима и нобеловац Стиглиц. Више новца, значи
додатно, иначе безобзирно, штампање долара и – подстицање инфлације. То може донекле бити корисно за домаћу извозно оријентисану привреду, све док је „звер” могуће кротити. То је, међутим, пребацивање терета, и буквално пљачкање других. У конкретном случају, највише Кинеза (огромни амерички дуг овој земљи се топи, као и вредност такође огромних кинеских девизних у америчкој валути) и Европљана.
Америчка централна банка одлучила је да у економију „упумпа” још 600 милијарди долара. За нобеловца Џозефа Стиглица то је „пакт с ђаволом” који
ће подстаћи инфлацију

ОПАСНОСТ „ЈАПАНСКОГ СИНДРОМА”
Није чудо што је управо из Пекинга, главног трговинског партнера Вашингтона, стигла прва, и промптна реакција на потез америчке националне
банке: „разуздано штампање долара представља највећи ризик за глобалну економију”. Обезвређивање долара, и његов евентуални крах, гурнуо би,
констатује „Шпигл”, светску привреду у провалију. Европљане сада хвата готово паничан страх ако Кинези и Јапанци „контрирају” на исти начин Американцима и, смишљено, ослабе сопствене валуте. У том случају би оне, заиста, постале оружје у опасном монетарном рату, у којем се Европљани, по „Шпиглу” виде као губитници. А највећи губитник била би Немачка, тренутно светски вицешампион у извозу. Отуда и толика, грозничава заинтересованост Берлина за све што се догађа с оне стране Атлантика. Невоља је, међутим, што су се Европљани нашли у ситуацији која подсећа на тамни вилајет: било шта да предузму, могли би се кајати. Ако сачувају вредност евра, њихов извоз ће трпети последице. Ако га девалвирају, ударају на један од чврстих ослонаца: стабилност цена. Иако то власт у Вашингтону по сваку цену жели да избегне, постоји опасност „јапанског синдрома”: малокрвног раста привреде, и стагфлације, која привреду Јапана, некадашње економске светске силе, прати већ годинама, од када се распрскао њен мехур надуваних цена некретнина. Тако је, иначе, почела и америчка криза. Политичко руководство земље је сиромашније слојеве становништва просто и свесно „кљукало” јефтиним кредитима за куповину некретнина, уз подсећање да је кућевласништво нераздвојни део „америчког сна” (Џорџ В. Буш: ко поседује сопствену кућу, остварио је амерички сан) како би оно заборавило да њихови приходи озбиљно стагнирају. Стари и опробани рецепт по принципу „хлеба и игара”. Све док враг није однео шалу.
Огроман број грађана с танким приходима, мањим од педесет хиљада долара годишње, улетео је у милионске дугове. Надувани мехур с некретнинама је
пукао. Банкарске хипотеке су активиране, вредност некретнинама је драстично пала испод цене по којој су својевремено плаћане. Људи су се нашли на
улици, принудно исељавани из кућа и не могу да поравнају дугове, који, с каматама, као опасан баласт, расту из дана у дан. Приватни дуг америчких
домаћинстава попео се на астрономских 14 билиона долара. Двадесет пута је виши него седамдесетих година.
Ален Гриспен, шефа националне банке од 1987. до 2006. године, ослободио је финансијски свет свих узуса и правила и подстакао његову разузданост,
похлепу и безобзирност, оставивши иза себе презадужену земљу

ЧАРОБЊАКОВО КАТАСТРОФАЛНО НАСЛЕЂЕ
Парадоксално звучи, али корен кризе која потреса Америку лежи у годинама њеног економског бума и монетарној владавини човека који је слављен као
чаробњак и супер стар, Алена Гриспена, шефа националне банке од 1987. до 2006. године, и деценија лагодног живота изнад реалних могућности. Чаробњак је ослободио финансијски свет свих узуса и правила и подстакао његову разузданост, похлепу и безобзирност. Кад је Гринспен 31. јануара 2006. године напустио „трон”, оставио је презадужену земљу. Две ратне авантуре, у Авганистану и Ираку, испоставиле су, до сада, цех „тежак” билион долара. Државни дуг драматично расте. Са 57 процената бруто националног производа у 2000. години, нарастао је на 83 процента у време Обаминог ступања на председнички трон. Сада је стигао на 94, 3 процента – 13, 8 билиона долара – а у наредне две године би, како процењују експерти, могао да „одлети у небо” и прекорачи границу од 100 процената!
Уз дуготрајни финансијски допинг, који се сада плаћа, драму Америке је увећавао и драстичан раскорак између динамичног прилива становништва и
одсуства привредне динамике: у минулој деценији земља је нарасла за двадесет пет милиона житеља, а број запослених се није повећавао.
Напротив. Од 2000. године нестало је готово шест милиона радних места, а земљи је потребно, најмање, 100.000 нових радних места месечно (!) да би
се, колико-толико, смањио експлозивни притисак на тржиште рада. Претежак изазов и искушење за председника, у непуних две године владавине,
и од месије који је пробудио велике наде и (пре)велика очекивања, постао је малокрвни политичар који готово не зна куд ће и шта ће. Највеће разочарење приредио је онима што су га најватреније, готово фанатично подржавали док је још био, само, председнички кандидат.

новембар 21, 2010