Preuzmite zbirku priča Vertikala
Zbirka priča „Vertikala“ sastavljena je od 9 priča iz različitih istorijskih vremena, priča koje su bazirane na nekom istinitom događaju, i koje su sve međusobno povezane jednom istom moralnom vertikalom. Vertikala i Horizontala su životne koordinate koje se presecaju u tački koja se zove – SAMOSPOZNAJA, a put po njima predstavlja lično opredeljenje svakog pojedinca u pokušaju da pronađe smisao svoga nestajanja u zaboravu.
Put iz središta samospoznaje prema gore je put uzdizanja ka Bogu, jer se gore, iznad, naviše, rasprostire traganje za Svevišnjim smislom našeg postojanja i taj put duhovnog izbavljenja, traganja, preispitivanja, odricanja, žrtvovanja i posvećenosti nekoj višoj Ideji nazvao sam Vertikala. Motiv tog duhovnog uzdizanja je iskreno verovanje da još uvek u posrnuloj i promašenoj komercijalnoj civilizaciji, u toj pustinji ljudskog duha, postoji oaza nadarenih ljudi koji su osobeni, koji imaju svoj pogled na svet, koje ne možete kupiti i prodati, koji se ne kotiraju kao berzanska roba na sajmu ličnih taština i koji duboko veruju da postoji spasenje poslednjeg čoveka sve dok taj poslednji čovek bude prihvatao Kantov kategorički imperativ da postoji zvezdano nebo iznad nas i moralni zakon u nama.
Poslednji čovek gleda u to zvezdano nebo kao u vatrenu buktinju koja mu prometejski osvetljava put izbavljenja i koja ga, svojim plamenim jezicima, podstiče da istraje, da se ne preda, da se ne razočara i da se, uprkos svim nedaćama, raspali novim žarom i ponudi čovečanstvu neku novu nadu. O tom čoveku i njegovoj veri, o njegovom nepristajanju, pobuni, borbi i žrtvovanju želeo sam da progovorim na liniji odbrane ljudskog dostojanstva.
Životne prilike su mi pomogle da nađem svedoke, dokaze da ljudska vrsta još nije izumrla, mada je poprilično ugrožena, koji su svojim životima potvrdili postojanje kantovskog kategoričkog imperativa. Meni je preostalo samo da iz bogate istorijske građe izaberem te lučonoše, da ih ponovo oživim, da pokušam da prodrem u njihov svet i da pokušam da ih razumem. I ništa više. O njima je sve rekao Dostojevski u „Zločinu i kazni“: „Nastaše požari, nastade glad. Svi i sva propadoše. Boleština je rasla i širila se dalje i dalje. U celom svetu se moglo spasiti samo nekoliko ljudi; ti behu čisti i izabrani, namenjeni i odabrani da otpočnu novo pokoljenje ljudsko i nov život, da obnove i očiste zemlju, ali niko i nigde ne vide tih ljudi i ne ču njihovu reč i glas…“
PRVA PRIČA – BEKSTVO
Više se tajna nije mogla sakriti. Svi su samo o tome pričali. čaršija je te 1989. godine tražila objašnjenje zašto je preko noći nestao nadaleko čuveni ljubimac svih medija, doktor medicinskih nauka, docent na Medicinskom fakultetu, vukovac, najbolji student generacije, ministar ekologije, počasni član nekoliko naučnih instituta, velika nada naše politike g. David Cakić, muž gospođe doktorke Varene Cakić, kardiologa i humaniste, kćerke nosioca partizanske spomenice, generala u penziji, bivšeg ministra odbrane, zašto je ostavio svoje dve prekrasne maloletne ćerke i zašto se izgubio bez pozdrava? Gde je stvarno gospodin doktor? Šta se desilo? Otkrijte tajnu.
DRUGA PRIČA –ZVONO
Zvali su ga svi jednostavno – Feđka. I nikako drugačije. Oca i majku nije imao. Niti se iko u varoši Ugljič, onoga jutra kada ga je iguman Filaret našao, zavijenog u rite, u ulazu manastirke crkve, javio da ga uzme. Toga jutra, kako letopisac tvrdi, iguman je bio vrlo zlovoljan. Bio je ljut na sebe, monahe, ovu nesrećnu zemlju i na Velikog Kneza.
Na njega je naročito bio ljut. Iguman nije mogao da shvati da Veliki Knez dozvoljava da se raskolnička pošast igumana Nil Sorskog kao zaraza širi Rusijom, da se propoveda neko novo „učenje“, da se ne poštuje kanon, da se zavodi i kvari mladež, a da Veliki Knez sve to ne vidi. Sada, kada se Rusija, posle dva veka ropstva, oslobodila Tatara, kada se smestila od obale Ledenog okeana do obale Oke, iza koje počinje nenaseljena divlja stepa, kada je uspela da zauzme srednji tok Volge, sve do tatarskog kraljevskog grada Kazanja, kada je uspela nekako da obezbedi mir sa Litvanijom, kada se sklapaju trgovački ugovori sa Danskom, Ugarskom, nemačkim carem i dalekom Venecijom, kada je carski Konstantinopolj pao pod udarcima Osmanlija, kao kazna koju mu je Bog poslao zbog mnogih jeresi što se u njemu behu ukorenile, sada se u mladoj Moskovskoj Kneževini pojaviše bezbožnici.
Iguman to nije mogao da prihvati. Sve je bio spreman da učini da spreči širenje jeresi. Godine 1499, septembra meseca devetog dana, dočeka iguman Filaret u svom manastiru bezbožnog otpadnika Nila Sorskog i sve njegove zabludele kaluđere, izljubiše se bratski tri puta, pokloniše se jedan drugome, upitaše za zdravlje i uđoše u trpezarijzu da se konačno rasprave.
Feđka je tog jutra uveliko bio na putu prema varoši. Nosio je lekovite trave bolesnom svešteniku Hristoferu. Kad se vratio, rasprava je bila u toku. Feđka je seo i počeo da sluša. čitav svet se rušio u njemu, reči su zvonile unjegovoj glavi. Istrčao je napolje i počeo da trči što dalje, dok ponovo nije stigao u varoš. Sve je za njega propalo. Prepustio se nadahnuću. Sve je shvatio. Suze su mu očistile dušu. Poče da urla. Iz sve snage. Vikao je nepoznate reči. Gomila ga povuče za sobom i on potrča iz sve snage. Bio je prvi put ispunjen, kad odjednom …
Šta se desilo? Koje su reči uzburkale dečaka? Kako se sve završilo?
TREĆA PRIČA – IZBOR
Godine 1646 mladi ruski vladar Aleksej Mihailović odlučio je da se ženi i, prema starom običaju, sakupljeno je u carsku palatu dvesta najlepših devojaka iz Rusije. Šest najlepših dovedeno je pred cara i on se odlučio za najmlađu kćerku novgorodskog boljara Fjodora Vsevoljskog, lepoticu Galinu Fjodorovnu koju su svi od milja zvali Galjenka.
Letopisac kaziva da je Galjenka savršeno lepa. Crna kao noć, kao ponor, kao propast, azijatska griva, vezana u tešku špletenicu, spuštena duž vitkih leđa, uokviravala je blago duguljasto, jako bledo rusko lice, prozirnih, nabubrelih, lako isturenih obraza boje breskve, koji su u nastupu uzbuđenja postajali providni, obrazujući setan, ljupko ozbiljan lik. čelo usko i nadmeno visoko, prelivalo se pri dnu u prav, mali, tanki nosić, koji se, nadvisivši gornju, blago isturenu, punu, čulnu usnu, završavao u prćastom luku. Crne, duge obrve, nadvijene nad dugim, uvijenim trepavicama, isticale su krupne, prozračno svetle, suncem okupane morske oči, koje su, u dubini svojih prostranstava, krile božansku tajnu čovečanstva.
Koju tajnu? Šta je to skrivala ta lepotica koju su vajali, vešto i nadahnuto, produhovljene umetničke ruke ruske i azijatske nadarenosti? Car o tome ništa nije znao.Car je zasenjen bio njenom lepotom. Izabrana je najlepša. Kada je čula carev izor Galjenka je…
ČETVRTA PRIČA – BUKET
Gospodin Obrad Drenovac, četrdesetogodišnji činovnik Srpske narodne banke, viši kontrolor u Odeljenju platnog prometa, naimenovani šef službe, koji nikada nije kasnio na posao, koji se nikada nije uspavao, koji je bio pedantan i precizan, vredan, marljiv, samodisciplinovani usamljemik, iz Krunske ulice odlazio je na posao svakog jutra peške, prelazeći užurbano preko Terazija i noseći u ruci svoj ogroman, stari, sivi, kišni mantil.
Toga dana, 9. septembra 1941 godine, u susret gospodinu Obradu Drenovcu dolazila je nemačka patrola koju je vodio poručnik Hans fon Koliv, sin grofa Rinberga fon Koliva i grofice Koliv, kćerke industrijalca Webera, koji se, igrom čudnih ratnih događanja i dobrim donacijama gospodina grofa za partiju Firera, obreo na Balkanu da odsluži dug prema državi i nekako smiri svoje uzavrele strasti.
Gospodin Drenovac je nosio buket cveća u ruci kada ga je zaustavila patrola i zatražila dokumenta na pregled, a kada je uredno počeo da vraća propusnicu u novčanik, držeći desnom rukom svoj ogroman manti, čuo je promukli glas poručnika koji mu je zatražio buket. Gospodin Drenovac je odbio da preda buket. Poručnik je pružio ruku da mu uzme, ali gospodin Drenovac buket stavi iza leđa. Poručnik planu i poče da urla.Vojnici se skameniše u čudu. Poručnik je tražio da mu se preda buket. Gospodin Drenovac odbi. Poručnik stavi ruku na futrolu pištolja. Gospodin Drenovac odbi. Poručnik izvadi pištolj. Gospodin Drenovac odbi. Poručnik repetira pištolj. Gospodin Drenovac odbi. Poručnik uperi pištolj u glavu gospodina Drenovca. On odbi. Poručnik povuče oroz. Pištolj bljesnu. Zagrme. Gospodin Drenovac pade na osunčani terazijski pločnjak, čvrsto stiskajući buket u ruci.
Zašto g. Drenovac nije predao buket? Zar to nije bilo pragmatičnije? Zašto je izgubio život ? Ko zna tajnu?
PETA PRIČA – PIJACA
Drvodelja Milanko Medić, četrdesetogodišnji rezervista iz Gornjeg Milanovca, unuk predratnog drvodelje Đurđa Medića, umetnika u obradi drveta, koji je, čuven nadaleko, izradio na dvoru drvenariju kralju Aleksandru, stajao je na šidskoj pijaci 9. septembra 1991 godine izmedju dve posvađane grupe vojnika i razmišljao šta da radi. Podelili su se dobrovoljci i rezervisti. Dobrovoljci su tražili da se odmah nastavi dalje prema Vukovaru, dok su rezervisti bili rezervisani i tražili su da se ne prelazi granica jer Srbija nije zvanično učestvovala u ratu. Dobrovoljci su bili pijani i urlali su iz sve snage da su rezervisti izdajnici srpskog naroda i da hoće svoju braću u Hrvatskoj da ostave ustašama na klanje. Drvodelja je slušao mučnu raspravu. A onda mirno izađe ispred stroja, okrenu pušku i opali sebi u glavu.
ŠESTA PRIČA – HERMELIN
Dana 5. aprila 1794.godine, predveče, dok se nad mutnom Ronom spuštala gusta lionska magla, i dok je zakasneli sneg, iznenada, u krupnim pahuljama, lenjo se okrećući, počinjao da pada, na ugla ulica Prijatelja ustava i Komiteta spasa, ispred gostionice „čovečnost“, na kojoj je škiljava svetlost, trepereći kao da se davi, žmirkala kroz prljavu lampu, stajale su upregnute poštanske kočije za Pariz. čekale su poslednjeg putnika za Pariz.
Ko je taj tajanstveni putnik? Zašto ide u revolucionarni Pariz? To je Josef Fuše, budući vojvoda od Otranta, plemić i bogataš, legendarni Napoleonov ministar tajne policije, tvorac najingenioznije moderne špijunske mreže, čovek pred kojim će drhtati čitava Evropa: carevi, vojskovođe, predsednici vlada, ministri, revolucionari i reakcionari.
Kuda to tajno hita čovek koji će preživeti sve sisteme i sve gospodare? Ide u Pariz da poseti dželat njegovog smrtnog neprijatelja Revolucije, Maksimilijana Robespjera, apostola Revolucije, tiranina, doslednog pobornika Terora, Nepodmitljivog, njegovog smrtnog neprijatelja koji je, dok je sneg počinjao da pada u Lionu, naizgled mirno sedeo pred majušnim toaletnim stočićem sa okruglim ogledalom i lagano se puderisao u njegovoj skromnoj iznajmljenoj sobici u staroj kući drvodelje Dipleja u ulici Rue St. Honore.
Kako će se završiti razgovor dva smrtna neprijatelja? Nema istorijskih dokumenata koji su zabeležili ragovor Fušea i Robespjera. Ova priča oživljava taj susret i sukobljava dva principa u vrtlogu Revolucije koja giljotinira vlastitu decu.
Otkud hermelin u priči?
SEDMA PRIČA – EHNATON
Amenhotep IV, mladi egipatski faraon, šesnaestogodišnjak, sin Sunca, naslednik čuvene XVIII dinastije koja je uspela, posle stogodišnje vladavine semitskih plemena Hiksa, da protera, pod vođstvom hrabrog i odlučnog tebanskog kneza Amosa I, varvarske osvajače i da započne treći veliki period procvata i moći Egipta, poznat u istoriji kao period Novog carstva, sedeo je, u trenucima kad naša priča započinje, zavaljen u prekrasnoj naslonjači sa lavljim nogama, obloženoj mekim i mirišljavim jastucima, u zadnoj loži Kraljevske palate, otvorene prema rascvetalom vrtu, i duboko razmišljao.
Zbog neobično ugodnog položaja koji je zauzeo, on, naime, beše potpuno uronio, duboko utonuo u elegantnu naslonjaču, kriva leđa mu se još više poviše, a mekani, obli trbuh, razgolićen, jer pregača spreda beše povučena ispod pupka, ravnomerno i odsutno se pomerao dominirajući. Duge i tanke ruke, obavijene narukvicama od kovanog zlata, behu nemarno prebačene preko naslona stolice, a ispružene kratke noge, zdepaste, predebelih butina i suviše mršavih, suvih listova, behu na jakim zglobovima prekrštene, tako da su dva ogromna, duga palca, naslonjena na zlatnu kopču sandale, neprekidno tresla odajući njegov nemir.
Zašto je nemiran mladi faraon? Šta ga muči? Ovo je priča o tvorcu monoteističke religije koji je nepravedno zaboravljen i koji nam otkriva svetu tajnu. Tu svetu tajnu će kasnije, vešto manipulišući, prisvojiti Jevreji i napraviti starozavetnu prišu o Josifu i njegovoj braći. Tomas Man je obradio tu temu oko odlaska Josifa u Egipat, ali ovde su dati potpuno drugi motivi njegovog ulaska u Egipat.
Događaji se ponavljaju iz starozavetne priče, ali su uzroci toga potpuno drugačiji. Nije mi se činilo logičnim da neko ko je nomad, nema svoj dom, spava sa stokom i ima dovoljno vremena za dokolicu, može da postane uzor visokorazvijenoj civilizaciji u kojoj su medicinari operisali, bogataši se balsamovali, gradile se piramide, pripremalo se 48 vrsta jela od junetine, bio regulisan saobraćaj, žene se šminkale i vodio se jedan društveni život na kome bi pozavideli i savremeni ljudi.
Nije logično da neko iz pustinje donese neku novu ideju i nametne je razvijenijem od sebe, nego je logično da se ta ideja upravo rodi u zrelosti jedne umorne civilizacije u kojoj je njen vladar prvi počeo da ruši toteme i tabue kako bi stvorio sliku o jednom Bogu, Svevišnjem, Tvorcu, koji ujedinjuje sav ljudski rod, bez obzira na rasu, boju i nacionalnu pripadnost. Tu ideju mogao je da stvori um koji je imao svobuhvatnu sliku sveta, koji se uzvisio iznad kraljevskog sjaja ceremonija i koji je hteo da se ovaploti u nečemu mnogo višem i značajnijem.
Ehnaton je pobuna pojedinca protiv predrasuda i zabluda. Ehnaton je oda vrcavosti, inteligenciji i sobodi mišljena.
OSMA PRIČA – TAVODE
Priča je smeštena u jedno ribarsko mesto na ostrvu u vreme kada su ljudi hodali slobodni, kada nije bilo vlasti, vračeva, poglavica i manipulacije i kada su ljudi živeli usaglašeni sa majkom prirodom. Zajednica se igra i uživa u životu. A onda, jednoga dana, nestaje riba i zajednica doživljava svoje prvo pravo iskušavanje.
O zajednici u nama i oko nas, o igri i slobodi, o iskušavanju i uzdizanju u vertikalu.
DEVETA PRIČA – ZBIR SVIH PRIčA
Šta je to što je zajedničko svim pričama?
Vertikala.
Preuzmite zbirku priča Vertikala
