Na kraju 2005. godine ostalo nam je još, kao što to radimo svake godine, da sumiramo ovogodišnje rezultate i da posle detaljne i otvorene analize sami sebe pogledamo u ogledalo i kažemo šta je valjalo a šta nije i da predvidimo šta æe se sve dogaðati u narenoj godini. Ureðene države i ozbiljni narodi predviðaju, poput multinacionalnih kompanija, nekoliko decenija unapred a državni strateški instituti daju svoje procene do kraja ovoga veka.
Tako, recimo, vizionari „Koka kole“, uzmimo taj svetski brend, potpomognuti struènjacima iz Pentagona iznose svoja predviðanja da æe se, ne tako daleke, 2025. godine voditi ratovi oko vode jer æe èoveèanstvo zapasti u veliku krizu zbog drastiènog smanjivanja izvora èiste pijaæe vode. Na bazi tih predviðanja menadžment „Koka kole“ je veæ danas napravio strategiju koja glasi – odlièno, graðani æe umesto vode piti „Koka kolu“! Zato ova moæna multinacionalna kompanija danas otkupljuje izvore vode od primitivnih naroda, da bi koliko sutra, kada doðe do velike nestašice pijaæe vode tim primitivnim narodima ponudili svoj proizvod. Naravno, dobro ohlaðen!
Znaèi li to, prosuðuje zabrinuti graðanin, da je Srbija zaostala država i da su Srbi primitivci, koji, uprkos objavljenim predviðanjima, rade protiv svojih državnih i nacionalnih interesa? Nažalost, to je baš tako. Država koja rasprodaje svoje nacionalne resurse: zemlju, vodu i rudu ne zaslužuje da se svrsta u civilizovano društvo. Nikada neki pametan graðanin neæe dozvoliti da proda ono što je najveæe bogatstvo da bi, kad sve popije i prokocka, postao sluga u sopstvenoj kuæi.
Ali danas u Srbiji nema pameti. Taènije, nema državnièke mudrosti, istorijske odgovornosti i nacionalne vizije. Danas u Srbiji nema elite koja je spremna da se žrtvuje za svoju državu i narod da bi se ostvarili planovi zacrtani jednom realnom nacionalnom strategijom. Obezglavljeni smo, podeljeni, posvaðani, siromašni, apatièni, razoèarani i nemamo volje niti želje da istrajemo u vrlini.
Kakva vrlina? Sve je u rasulu, raspadu i obesmišljeno do te mere da se ne vidi izlaz iz ovog nacionalnog propadanja. Sitni lièni interesi, svaðe, ogovaranja, potkradanja, optužbe i nadasve sprdanje postali su naše nacionalne vrline. Moramo biti iskreni i otvoreno reæi da živimo u duboko bolesnom društvu koje mora temeljno da se leèi.
Šok – terapija i operacija bez anestezije nisu nam pomogle, veæ je pacijent, taèno kako sam opominjao i pisao, još više oboleo i preti velika opasnost da izgubimo ne samo državu nego i sam narod. Srbi su narod koji sam sebe istrebljuje. Najveæi neprijatelji smo sami sebi. Ako se ništa ne bude promenilo, ako godišnje 30.000. ljudi bude više umiralo nego što se raða, ako godišnje 25.000. ljudi oboli od teških bolesti, ako tajkuni i stranci otkupe sve naše strateške grane, ako se razoèarana mladež koja je obrazovana iseli a oni koji nisu obrazovani se odaju piæu, ako nastavimo više da trošimo nego što proizvodimo, ako korupcija ostane naš izvozni brend, ako politièari nastave da se bogate, uprkos tome što su njihovi biraèi sve siromašniji, ako ne bude katarze, iskušenja, posta i molitve, ako se to sve, dakle, bude dalje nastavilo ovako kako danas ide postoji, gospodo, velika opasnost da do 2040. godine postanemo nacionalna manjina u sopstvenoj zemlji, a nekoliko decenija iza toga konaèno nestanemo kao narod.
Ako je to cilj, onda ništa ne treba da menjamo. Sprdajmo se, braæo i sestre Srbi! Sprdajmo se jer smo u tome nenadmašni. Sprdajmo se i zajebavajmo baš u inat svima. U inat istoriji, tradiciji, veri, kulturi! U inat celom svetu! Sprdajmo se sa svojom sudbinom. I ništa nemojte da menjate. Uzimajte od drugih naroda najgore smeæe i lagerujmo ga u naše dvorište. Neka nam smrdi tu pod nosom i neka taj belosvetski smrad zahvati èitavo naše nacionalno biæe. Živeæemo u ubeðenju da smo najèistiji, najpametniji i najsposobniji, dok vonj bude zaudarao na sve strane. Prodavaæemo svoja uverenja za šaku pokvarene vlasti. Uzimaæemo proviziju za prodaju države i nacije. Gradiæemo svoju karijeru i bogatstvo na upropaštenim i sahranjemin životima. Glasaæemo na izborima za one koji nas lažu i kradu. Glasaæemo za novobogataše da postanu još bogatiji. Neka otmu od naše sirotinje da bi se prikazali u svetu još bogatijim. Glasaæemo za one koji nas kupe za kafu, šeæer ili brašno u vreæama. Podržaæemo vlast koja uništava Srbiju za sendviè i 10 evra.
Zabijaæemo glavu u svoje poslove dok država i nacija budu nestajale. Ogovaraæemo sve ono što ne razumemo ili što ne možemo da dosegnemo. Pljuvaæemo po onima koji nam saspu istinu u lice. Voleæemo do bezumlja one koji nas ponižavaju, vreðaju i pljaèkaju. Zavideæemo onima koji su pametniji, radniji i pošteniji od nas samih. Zašto da oni uspeju? Neka se uvaljaju u naše blato i neka veèito ostanu ugušeni u našem vonju.
Diviæemo se kriminalcima, razbojnicima, gangsterima, lopužama, šibicarima, prevarantima i špekulantima što su uspešni u kraði naše buduænosti. Proglašavaæemo za poèasne graðane ubice, lopove, ludake, duševne bolesnike i slediæemo njihove ludosti i perverzije kao stil života. Gledaæemo mirno kako nas na sitno, na kvarno, na foru, na zez varaju i smejaæemo se kao ludaci na brašno kada shvatimo da na taj naèin ne možemo da živimo.
Izbegavaæemo da štedimo, uèimo, radimo i neæemo pristati da se odrièemo za nešto više, bolje, važnije i trajnije, tvrdeæi da to bolje ne postoji. Zaboraviæemo ko smo, šta smo, odakle dolazimo i kuda stremimo i pretvaraæemo se u junake latinoamerièkih sapunica. Postaæemo- Opšte mesto!
Sedeæemo u svojim malim životima, otplaæivati velike kredite smanjenim platama i preziraæemo sve koji pokušavaju nešto da promene i spreèe nacionalnu tragediju.
Zar takvi treba da postanemo? Zar u takvoj Srbiji da žive naši potomci? Zar ništa ne može da se promeni? Zar nema ljudi koji ne žele da se pomire sa takvom sudbinom? Gde su ti ljudi? Zašto æute? Zašto ne kriknu usklikom pravednika? Zašto pristaju? Zašto se ne pobune?
Godišnji obraèun je vreme da svedemo raèune. Vreme kad treba da se pogledamo u oèi. Otvoreno moramo reæi istinu. Nema nedodirljivih. Nema privilegovanih. Naša raèunica kaže da je Srbija izgubila još jednu godinu uzaludno. Umesto da se modernizujemo vraæamo se u feudalizam. Život postaje sve siromašniji i bedniji. Inflacija gluposti se otrgla kontroli. Živimo na rubu pameti. Oèajni, ubijeni u pojam, razoèarani i uplašeni.
Šta dalje? Kuda? Kako? Ko je taj koji nam može pomoæi?
Graðani Srbije, nema toga koji vam može pomoæi. Spas potražite u svojoj stešnjenoj duši. Sopstvenim snagama treba pokidati lance predrasuda. Slomite lance i katance zabluda! Oslobodite se straha! Ne mogu vas potkupiti za neuplaæene doprinose. Nema te redovne plate koja može pokriti vaš ropski položaj u društvu.
Uèinite nešto za sebe i svoju decu. Prestanite da osluškujete. Uzmite olovku u ruke i raèunajte. Ako nemate srca, pronaðite interese. Ne kradite od života na sitno, veæ zaradite na veliko. Ne uzimajte ono što vam ne pripada, veæ podelite ono što drugi nemaju. Uèite se strpljenju i meri, jer se pohlepnici brzo prejedu i misli im otežaju od praznih opravdanja.
Radom i štednjom možemo stvoriti osnovu za brzi privredni razvoj. Podelom posla možemo dobiti više slobode za uzdizanje posrnule duše. Disciplinovanjem tela nauèiæemo duh da igrom pronalazi nove forme. Skromni, smerni, vredni i pošteni možemo da pobedimo sopstvenu sujetu i zavist. Gradimo zajednicu u nama jer tako možemo da pobedimo sami sebe.
Kada sebe savladamo, onda možemo Srbiju da saèuvamo. Kada Srbiju saèuvamo, Knjigu života produžavamo. I vreme dobijamo. I nadu. I veru. Da postoji Smisao i Svrha. I da naše uspinjanje mora poèeti. Prvim korakom. Uzdizanjem. Ispravljanjem. Raðanjem. Novog života. Kome treba pružiti priliku. Da ispravimo grešku. I pobedimo sudbinu. Ustani Srbijo!
Svedok 27. decembar 2005.
