Početna Sadržaj Književnost USTA

USTA

1876
0
SHARE

USTA

–    Gospodo,gospodo…molim vas, molim…dajte, da se čujemo. Hvala.  Molim vas da sednete i da počnemo ovaj vanredni sastanak, jer nemamo  vremena za …
–    Zašto vanredan sastanak! – povikaše svi u glas – Ko je sazvao
vanredan sastanak?
–    Ja… Odnosno, mi! – ispravi se Desna noga u kolenu i pogleda oštro  po svim prisutnima.
–    Mi! – potvrdi odlučno Leva noga, ali ostatede savijena u kolenu,  tako joj je lakše bilo, jer nije volela mnogo da sedi.
–    Mi smo, gospodo , zakazali ovaj vanredni sastanak, jer smatramo da  ovako dalje ne ide. Čaša se napunila do vrha. Prevršilo je svaku meru  …..
–    Gde se čaša napunila do vrha? – zabrinuto zapita Nos, uplašen da će  ponovo biti potopljen u hladnu vodu iz frižidera.
–    To je metafora – smiri ga Levo uvo i naćuli se da bolje čuje, jer od  vojske i pucnjave iz topova ima neko čudno zujanje sa kojim ne može da  se izbori. Naučilo je na to zujanje, ali, ipak, mora da se napregne da  čuje šta se to sprema.
–    Metafora! – potvrdi Desno uvo i isključi se sa slušalice mobilnog telefona.
–    Kreni! – lupiše o sto obe ruke istovremeno da pramenovi Kose upadoše u oči.
–    Treba ošišati Kosu! – zavapiše oči i trepavicama razmaknuše pramenove Kose.
–    Neću da se šišam! – urliknu Kosa iz sve glasa da Levo oko zaigra od nervoze.
–    Tišina! – dreknu iz sve snage Desna noga i lupi petom o pod.
–    Tišina! – dreknu Leva noga i priljubi se uz Desnu nogu da bude sigurnija.
–    Sazvali smo ovaj vanredni sastanak – poče Desna noga kada se svi  smiriše, znatiželjno očekujući objašnjenje – iz razloga, kao što sam  rekla, neizdrživosti sadašnje situacije. Moramo da se pogledamo u oči  i da …
–    Šta smo mi to uradile? – pobuni se Desno oko i izdrelji se na Desnu  nogu kao da vidi kurje oko.
–    Začepi! – zaškripa Leva noga u kolenu.
–    … prestanemo više da se pravimo kao da problem ne postoji –nastavi da govori Desna noga u stavu mirno, ne obazirući se na upade –  A svi znamo da problem postoji i da narasta sve više i više, ali, ne  znam samo iz kog razloga, niko neće da uđe u suštinu problema, nego se  svi pravite blesavi, odnosno, da budem precizna ne baš svi, jer ima  oni koji nose svu težinu problema, dok drugi lade onu stvar kao…
–    Šta  ladimo? – začudi se Ona stvar, jer nije mogla da razume ovakvo  nemušto škripanje  Desne noge – Ne uzimaj nas usta bez razloga.
–    …da se ništa ne dešava – nastavi Desna noga da izlaže, ignorišući
Onu stvar kao da je uopšte ne zanima – A, svi , dakle, znamo da se,  ipak, nešto dešava i da ovo stanje moramo da promenimo, jer ukoliko to  ne promenimo, dragi moji, svima nam se loše piše. Ne smemo da  dozvolimo da zbog nekih ličnih interesa stradamo svi mi ostali i da  dođemo u situaciju da žalimo što na vreme nismo rešavali narasli  problem. A to da je problem narastao, to se vidi iz daljine i to se  više ne može ni da krije, te svako dalje zabijanje glave u pesak je  kontraproduktivno, da ne kažem, štetno po sve nas.
–    Tako je! – potvrdi Leva noga i poče da cupka u mestu.
–    Ja ništa ne razumem – iskreno reče Levo rame – Ništa mi nije jasno.
Kakav narasli problem? Šta se vidi? Može li neko da mi objasni.
–    Ni meni nije jasno – priznade Desno rame.
–    Ni meni – reče Levo uvo i nagnu se da bolje čuje šta noge pričaju.
–    Daj objasni nam o čemu se radi? – zavapi Nos, nanjušivši da će se  nešto važno dogoditi večeras.
–    Problem na sto! –povikaše ruke u glas i zagrliše se na grudima.
–    Mi smo, dakle, odlučile da prve progovorimo o tome što svi
izbegavaju da kažu, ne znam da li namerno neće ili se prave ludi,
uglavnom, bilo kako bilo, morao je neko ovo da potegne i da ..
–    Ožeži! – mangupski dobaci Desno uvo i spremno dočeka nakrivljenu  kapu na glavi.
–    Kratko i jasno! – dobaci Desno rame.
–    U redu! Neću da dužim! Prelazim na stvar. Odnosno, prelazim na naš  problem. – odlučno nastavi Desna noga – kako se osećate u poslednje  vreme?
–    Meni se samo spava.- priznade Desno oko.
–    Neki čudan umor nas uhvatio. – dodade Levo oko.
–    Ja ne mogu da dođem do vazduha – priznade Nos.
–    Ja se strašno zamaram. – javi se Srce – Nikada se ranije nisam ovako  brzo umaralo.
–    Nama su režnjevi upali od naprezanja – javiše se Pluća uz čudno  šištanje – čini nam se da su nam grudi male koliki prostor nam treba  da udahnemo.Na momente bi sve pokidale oko sebe.
–    Bože me sačuvaj! – promrljaše Grudi i prekrstiše se dva puta.
–    E, tu sam vas čekala! – pobedonosno uzviknu Desna noga – Nemamo,  dakle, samo nas dve bol u nogama, nego se i svi vi loše osećate. Zašto?
–    Možda se vreme naglo menja – promrmrlja Nos, brišući se maramicom.
–    Nas danima boli, ali junački trpimo da vas ne opterećujemo – reče  Desna ruka.
–    Nismo kao neki koji stalno nešto zanovetaju…. – dodade Leva ruka.
–    Na koga si to mislila? – svadljivo zapita Čelo, brišući graške znoja.
–    A ko se stalno masira? – zapeni Leva ruka – zaboleše nas prsti od masiranja. Stalno, bre, nešto kukaš i prnemažeš se…
–    Kada me to vi masirate?  Ja se prenemažem? Šta izmišljaš?
–    Ha! Svašta! Ne sećaš se? Stvarno se ne sećaš?
–    Ne sećam se! – drsko odgovori Čelo i podiže se u visine.
–    Zapamtićeš više kada ćemo da te masiramo – zapreti Leva ruka.
–    Nikad! – odsečno reče Desna.
–    Znači ja sam taj vaš problem? Ja?!? –zavapi Čelo i poče da plače –  Sram vas bilo! Neću vam ovo nikada zaboraviti. Znojim se po čitav dan.  Obliva me voda. Čas mi je vruće da izgorim, čas se ledim od hladnoće.
Vi mene optužujete da ja….
–    Dosta! – dreknu Desna noga i nakostreši dugačke dlake se da svi ućutaše – Ne cmizdri! Ti nisi problem! Svi znamo da ti nisi problem!
Onaj ko nam svima pravi problem ćuti. Ne javlja se! Briga njega za nas! Bitno je da se on raširio kao beg. Bitno je da je njemu dobro.  Nema on stida! Samo gleda gleda svoje dupe…
–    Zar sam ja problem? – gotovo plačno se javi Zadnjica –Sve sam  odradila! Sve! A vi ste stalno napeti! Šta hoćete više od mene? –  raširi se i sede od muke.
–    Ne prolivaj  svoje osećaje – smirivao ju je Nos – Ne mirišeš ti na problem.
–    Nije ona problem – suvo reče Leva noga i ne pomerajući mišić na listu.
–    Nije- potvrdi Desna noga – Problem je neko drugi. Neko ko nas  opterećuje.Neko ko se razbarškario i ne brine šta će se dogoditi …
–    Pa, koje je to? Prestanite  više da nas mučite? – znatiželjno se
javi Vrat i iskrivi se da bolje vidi.
–    Ko, ko??? – povikaše svi u glas.
–    A-a! Ko je , ko je? – ponavljala je brzo Leva obrva i poče da se  spušta i diže u ritmu.
–    Ko se najviše raširio? – upita Desna noga – Ko se nagojio preko mere? Koga moramo da nosimo? Koga moramo da opslužujemo? Za koga se toliko mučimo? Ko jedini napreduje, ništa ne radeći?
–    Stomak! – povikaše u glas ramena.
–    Stomak, stomak! – zagrmeše snažne ruke.
–    Stomak, stomak, stomak! – zaleprša baršunasta Kosa.
–    Šta-a! Šta-a! – probudi se Stomak iz slatkog dremeža – Šta ja to čujem? Koga vi to optužujete?
–    Tebe! – povikaše svi u glas da se salo na Stomaku zatrese.
–    Pogledaj samo koliko si narastao- reče Levo rame i gurnu Bradu od sebe – Prestani da se češeš od mene.
–    Pućićeš od debljine! – reče Desno rame.
–    Nećemo više da se mučimo za tebe – izjavi Leva noga i zauze početni stav.
–    Nećemo ! – povikaše u glas ruke.
–    Toliko se krećemo, trčimo, šetamo, a on –  sve veći i veći. Pale smo od umora! Ne možemo više. – priznade Leva noga. – Pale smo s nogu!
–    A mi? Dižemo tegove po čitav dan. Radimo sklekove. I? Ništa! Ne vredi, čoveče! On se ne smanjuje. – reče Leva ruka i počeša se po šaci
– Bar da legnu neke pare iz ovolikog posla.
–    Biće, biće – protrlja je Desna ruka.
–    Meni je sve teže da trpim toliki teret – priznade Srce u brzom otkucaju
–    A mi se brzo zadišemo baš zbog njega – dodašoše Pluća i obaviše se providnom maramicom u nadi da će se zaštititi od neprijatnih pogleda odozdo.
–    Kranje je vreme bilo, gospodo, da se neko osmeli i potegne ovu zabranjenu temu – javi se iz unutrašnjosti zgrčeni Želudac. – Nisam hteo prvi da to pokrećem, sve mislim da ćete me optužiti da vas izdajem, da me je napalo neko kiselo raspoloženje, da sam nadmen i da neću da radim. Međutim, ne mogu više da varim to što mi se servira i želim da se, napokon, uvede neki red. Verujte mi radim neprekidno i dok ste vi bar noću mirni, on meni ne da mira ni noću. Toliko se preždere pred spavanje da mi je celu noć muka od tolikog posla. Zahvaljujem se nogama što su sazvale ovaj vanredni sastanak i tražim da se nađe neko rešenje da ga obuzdamo u njegovoj proždrljivoj nameri da sve pojede.
–    Moramo da ga obuzdamo! – povikaše u glas obrve i nadviše se da bolje vide optuženog.
–    Moramo! – reče Vrat i natera Glavu da klimne u znak odobravanja.
–    Naše trošenje i mučenje je potpuno besmisleno, kada se on nakrka kao da je iz gladi utekao – žučno reče Jetra i pocrvene od stida – nemamo više gde da skladištimo toliku hranu.
–    Ja se stvarnio trudim da sve postignem. Imam mnogo posla.
Ali, iskrena da budem, osećam se nekako zatvoreno pred tolikom hranom koja mi se šalje. – reče Zadnjica i uzvrpolji se od neprijatnosti.
–    Mora da se uvede red! – zatrubi Levo uvo, iznenađen i sam kako je lepo sam sebe čuo.
–    Molim vas, molim vas… prijatelji..drugovi…braćo…gospodo – poče Stomak da krči kako bi ga svi mogli da čuju – Molim vas, dozvolite mi da i ja nešto kažem u svoju odbranu…
–    Šta imaš ti da kažeš u odbranu? – napade ga Desna noga đonom.
–    Nećemo da te slušamo! – odbrusi mu Levo rame.
–    Nećemo! – povikaše u glas Leva noga.,Leva ruka i Desno rame kao da su se dogovarali.
–    Gospodo, molim vas! Preklinjem! Budimo parlamentarni! Dozvolite mi da i ja kažem nešto u svoju odbranu. Molim vas, gospodo! – zavapi Stomak videći da je problem mnogo narastao.
–    Pustite ga neka govori – sažali se Srce.
–    Pustite ga neka se isprazni – rekoše bubrezi u glas.
–    Hajde, govori! – naredi mu Desna noga i prebaci se preko Leve noge u udoban viseći položaj.
–    Hvala,hvala,gospodo. Divni ste! Stvarno ste divni! Iskreno vam govorim. Zahvaljujem se nogama što su sazvale ovaj vanredni sastanak i izneli problem, ali, gospodo, kako da kažem,znate, problem nije moj…
–    Kako nije ? – oštro ga upita Desna ruka i steže  pesnicu.
–    A čiji je ? – isto tako oštro ga upita Leva ruka i steže pesnicu.
–    Pa,pa…- zbuni se Stomak videći te dve stegnute pesnice –
znate…ja nisam taj problem, nego…kako da vam kažem…ja nosim taj narasli problem , mada on, taj problem, zapravo, ni ne pripada meni, nego se …ovaj …samo jasno vidi na meni…
–    Vidi se na daljinu – primeti Desna obrva.
–    Pustite ga da iznese svoju odbranu – reče Desno uvo, iznervirano što stalno optuženog prekidaju upadicama.
–    Vidi se na meni, ali ja sam, gospodo,žrtva- ohrabri se Stomak i ispade malo kao da se poneo tom izjavom.
–    Žrtva??? – zaurla Želudac.
–    Kakva si ti žrtva, nesrećo jedna? – izdrelji se Desna noga i
zaljulja prema Stomaku.
–    Žrtva sam jer sam nateran da budem ovakav. – reče Stomak i protrese se od besa- Šta vi mislite da ja želim da budem ovakav. Ružan, debeo i mlitav. Salo da me prekriva. Ja to ne želim. Ja  znam da je  to ružno. Znam! Voleo bih i ja da budem mišićav i da svi gledaju u mene, umesto što  okreću glave i ne primećuju me. Voleo bih i ja na plaži da se uvučem u leđa i da tako uđem u vodu. Voleo bih da sam ravan i da zavodim druge stomake. Ali, gospodo, meni je sve to sprečeno. Meni to nije dozvoljeno. Ja sam žrtvovan. Ja nisam kriv! Nisam kriv! Ja sam žrtva! Nemojte mene optuživati za nešto za šta stvarno ne snosim nikakvu krivicu. Ja se debljam ne zbog toga što to ja hoću, nego što mi je nametnuto da prihvatim toliku hranu. Neće niko drugi. Neće! Recite iskreno, ko hoće da nosi toliko breme na sebi? Recite?
–    Daleko bilo! –odmahnu Leva ruka i pogleda u svoje bicepse.
–    Eto, vidite! – oslobodi se Stomak stega kaiša i poče otvoreno da zbori – Mene ste optužili za nešto za šta nisam kriv. Nisam,
prijatelji. Budite pošteni i priznajte. Recite, da li sam u pravu?
–    Jeste, u pravu je. – složi se Srce – Stvarno nije kriv.
–    Nije – podigoše se Pluća.
–    Nije – složiše se Grudi, nemajući izbora nego da priznaju.
–    Optužili ste me nevina. Optužili ste me, jer vam je to najlakše
bilo. Ja sam vam problem jer sam izložen sudu javnosti. Mene svi vide. Ogroman sam i svi mi se smeju. Podsmevaju. Sprdaju se sa mnom. Zašto? Ja sam žrtvovan da bi se neko drugi sakrio. Neko ko je pravi krivac. Neko ko je mene uvalio u ovu nevolju i ko vas zamajava. Neko ko je vešt da prikrije sebe i sve da prebaci na drugoga…
–    Ko je to? – začudi se Leva noga i zbaci Desnu nogu s leđa, jer joj je smetala da vidi Stomak. Nije mogla da shvati ovu pokvarenu igru.
–    Šta mislite ko je? – nastavi Stomak opušteno da iznosi svoju
odbranu, videći da je postigao željeni efekat i da više nema nikakve mogućnosti da ga neko stegne – Ko je ovo sve smislio? Ko je meni sve napakovao? Ko sada ćuti da se ne oda? Ko je nezasit? Proždrljiv? Halapljiv? Ko može sve nas da proguta?
–    Usta! – graknuše noge u glas.
–    Usta, usta! – povikaše bubrezi.
–    Usta, usta, usta! – zamlataraše ruke kroz vazduh.
–    Žvalava usta! – reče Želudac.
–    Brbljiva usta – dodate Jetra.
–    Zašto sada ćutiš,a? Je li ti, brbljivice? Što sad nešto ne kažeš, a?
– razgoropadi se Desna noga, razljućena što je spuštena na zemlju.
–    Reci nešto, proždrljivice- napade je Levo rame.
–    Reci, reci, reci! – povikaše svi u glas.
–    Šta da kažem? Mislite da ću da se branim? Nemam nameru. Zašto bi se branila? – rekoše Usta i napućiše se tako kao da namerno izazivaju nevolju.
–    Arogantna bezobraznica! – planu Želudac i gorušica ga napade od besa.
–    Lajavice! – dreknu jetra puna žuči.
–    Smirite se, drage moje! – mirno rekoše Usta kao da se ništa nije dogodilo. Bila su spokojna i uživala su u svakoj izgovorenoj reči kao u pravoj poslastici.- Nemojte da se srdite. Zagorčavate sebi život. Istina je da uživam u hrani. Istina je da mi prijaju različiti ukusi i da mogu od svega da probam. Ali, dragi moji, to je podela posla. Moj zadatak je upravo da to radim. Čemu onda jed? Molim vas, moja uloga u našoj organizaciji je da probam razne ukuse. Nisam ja izabrala takvu poziciju. To me je dopalo…

–    Mogli bismo bar nekada da promenimo mesta – tužno reče Zadnjica.
–    Nemoguće, draga moja! Nemoguća misija! Niko na to ne bi pristao!
Niko! To bi bilo, kako da kažem, evolucijsko vraćanje unazad. Točak evolucije ne možemo vraćati unazad. Mora se svako pomiriti sa svojim mestom u uspostavljenom poretku. Uostalom, to nisam ja izmislila. To je jednostavno tako. Svako treba da zna mesto koje mu pripada. Ne mogu se mesta menjati. To jednostavno ne ide.
–    Kakav nadmeni stav?!? – zavapi ljutito Desna noga i ispruži se u  karate udarac kroz vazduh.
–    Nije nadmen stav, draga moja. To je realan život.- nastaviše Usta mirno da govore, ne osvrćući se na to škobacanje noge – Moja pozicija je elitistička i ja uživam u njoj. Svesna sam svoje prednosti u odnosu na tebe ili Stomak. Međutim, radi istine, hoću da vam kažem, postavljajući problem kako ga upravo vi postavljate, da nisam ni ja taj problem o kome toliko govorite…
–    A ko je problem? – nestrpljivo upita Desno rame i trže se u stranu.
–    Mogu i ja, poput Stomaka, da kažem da sam i ja žrtva. Čudite se? Da,  žrtva sam, jer moram da probam sve ukuse, čak i one koji mi se ne sviđaju. Žrtva sam pohlepe očiju. Da,da. Gledate me i ne smete ništa da  kažete. Zašto? Plašite se? Čega se plašite? Oči ne smete da napadnete?
Ćutite svi! Znate da sam u pravu. Kao da se meni probaju sve to što oči vide. Znate li samo kakve sam sve nevolje morala da podnesem zbog gladi očiju.Nos nikada nije bio izložen takvoj torturi….
–    Ja gledam svoja posla – promrmlja Nos – Ne zabadam se tamo gde mi nije mesto.
–    Ti to možeš, ali ja ne mogu – rekoše Usta i počeše da se oblizuju – ja ne mogu! Ja sam dužna da služim prohtevima očiju. Ako vam nešto nije  jasno, pitajte oči. Mene nemojte da krivite. Ja vas nisam uvalila u nevolju.
–    Kakve su ovo gluposti? – povika Desna ruka i podiže visoko pesnicu.
–    Budalaština! – složi se i Leva ruka.
–    Brbljivica jedna hoće da nas namagarči – javi se Leva noga i utrnu od te misli.
–    Neće moći! – urliknu Desna noga – Sazvala sam vanredni sastanak i večeras moramo da rešimo naš problem. Nema više odlaganja.
–    Nema! – rekoše obrve.
–    Nema, nema! – rekoše ramena.
–    Nema, nema, nema! – povikaše ostali u glas.
–    Čekajte,prijatelji, da saslušamo do kraja-  sažaljivo predloži Srce.
–    Neću nikoga više da slušam! – zaurla gladni Želudac.
–    Dosta je bilo brbljanja – saglasi se Jetra i potera krv od sebe.
–    Dosta! – rekoše upaljena Pluća.
–    A ja treba da rmbačim dok ti izvoljevaš u svojim hirovima? – zapita besno Želudac i unese se licem prema  Ustima.
–    A šta bi ti, dragi moj, drugo radio? Koji je tvoj smiso postojanja, nego da radiš.- mirno odgovoriše Usta.
–    Platićeš mi, bednice! – poskoči Želudac prema Ustima.
–    Udri tu brbljivicu! – zaurla Desna ruka i podiže se u vis.
–    Udri i ne pitaj! – vrisnu Leva ruka i poče da udara iz sve snage.
–    Udri,udri! – tabanaju obe noge od dragosti
–    Udri, udri, udri! – odjekivalo je na sav glas.

Odjednom bljesnu svetlost i pojavi se Mozak.

–    Prestani! – dreknu Mozak iz sve snage.

Svi stadoše.

–    Mirno! – komandova Mozak.

Svi stadoše u stav mirno.

–    Napred marš!

Svi krenuše.

–    Leva-desna! Leva-desna! Leva-desna!

Beograd, 23.05.2015.

SHARE