УБИЈАЊЕ У ПОЈАМ
Убијени смо у појам.
Већина грађана.
Због губитка слобода.
Неправде.
И злостављања.
Од стране покварене мањине на власти.
Убија нас у појам њихова глупост, поквареност и безобразлук.
Безобразлук највише.
Када је неко глуп, онда се он повлачи и ћути.
Андрић пише да је у ћутању сигурност.
Када неко ћути, не можете да га провалите.
Не можете да судите о њему.
Када је неко покварен, онда га избегавате.
Нећете да радите са њим.
Опрезни сте.
Држите га на одстојању.
Безобразлук је када се пређе мера.
Када се пређе граница пристојности.
Када глупост паметује.
Када се поквареност позива на морал.
Све то нас убија у појам.
Све то нас понижава.
Како се боримо против безобразлука?
Многи не желе да се сукобљавају са безобразлуком.
Плаше се последица.
Гледају своја посла.
Повлаче се у та своја посла.
Тако им је, како мисле, лакше.
Али, то је само привид.
Дубоко у својој души су незадовољни.
И то крију.
Материјалним успесима.
Свакодневним баналностима.
Који их чине још незадовољнијим.
Прошлог месеца је објављено једно врло интересантно истраживање.
Једна медицинска сестра у Лондону, која је радила на одељењу где су лежали тешки болесници, разговарала је са људима којима је остајало неколико сати до смрти.
Водила је за себе прецизну евиденцију њихових одговора.
Питала их је – да ли се осећају испуњеним својим животом?
Већина људи на самрти је одговорила да није испуњена својим животом.
Зашто?
Већина је исто одговорила – зато што нису живели слободно свој живот, према свом избору, него су живели по наметнутим правилима и никада нису смели да се побуне за своју слободу и за себе.
Преведено, живели су – убијени у појам!
То су схватили тек на самрти.
Када се све збраја и одузима.
Када се повлачи црта.
И када се своди завршан рачун.
Све ово морамо да знамо.
Како не бисмо правили исте грешке.
Како не бисмо понављали досадне и промашене животе.
Морамо да знамо где је грешка и шта треба да мењамо.
Када дође смртни час, онда је касно да се кајемо.
Одбрана наше слободе је борба за људско достојанство.
Одбрана истине је одбрана разума.
Одбрана правде је одбрана заједнице.
Коју носимо у себи.
Борба нам је наметнута.
То је наша света дужност.
Упркос свему.
И када борба против зла не успе, она нас је испунила.
Покушали смо и нисмо се предали.
Наставили смо историјски континуитет борбе.
То је важно.
За нове генерације које долазе.
Можда ће они имати више среће.
Можда ће они успети да остваре своје идеале.
Важно је да им прометејску ватру пренесемо.
И да ватре наставе да горе.
Само ватре побуне могу да нам загреју душу.
И да победе – убијање у појам.
Београд, 13.12.2016
