Veæ nekoliko godina gubitak posla u Srbiji nije samo ekonomsko veæ i psihološko i sociološko pitanje. Šok i stres koji radnik doživi kada mu gazda saopšti da više „nije potreban“ spada meðu prvih pet najjaèih stresova i samo hrabri su sposobni da ga stojeæki podnesu. Èoveku se potpuno menja slika o samom sebi i svom znaèaju u socijalnom kontekstu u kom živi.
Jer, od tog „višak si” stalno i uludo traži odgovor na pitanje „zašto ja” i „gde æu i kome da se okrenem ovako odbaèen u poznim godinama”? Kako jedno zlo nikada ne dolazi samo, gotovo po pravilu od otpuštenog radnika zavisi i ekonomski opstanak ostatka njegove porodice. Stoga nije ni èudo da deo otpuštenih radnika ne vidi drugi izlaz do dizanja ruke na samog sebe.
Upravo u takvoj situaciji prošle nedelje našla se pedesetogodišnja Dragica Simiæ, najbolja radnica FAD-a iz Gornjeg Milanovca. Posle 28 godina predanog i savesnog rada našla se na spisku tenološkog viška, i to u trenutku kada je kod kuæe imala bolesnog muža, nezaposlenog sina i kæerku studenta.
Svi oni zavisili su i živeli samo od Dragièine plate. Bez te plate, odluèila je Dragica, nema razloga da se živi. Obesila se zato u kupatilu fabrike, iste one u kojoj je sve te godine radila i kojoj je dala najviše što radnik može. Novog gazdu, meðutim, nisu zanimale njene vredne godine i udarnièki rad. Njega minuli rad nijednog radnika ne dotièe; pre bi se moglo reæi da je on za njega samo teret na grbaèi kojeg mora što pre da se reši da bi mu fabrika, koju je jeftino kupio, što pre donela zaradu.
Novac a ne ljudi su njegov cilj i sredstvo, jer gazda nije došao u fabriku da bi bio socijalni radnik i vodio raèuna o tome ko koga i zašto izdržava, nego je došao da zaradi. Zato i ne èudi da je stresu zbog gubitika radnog mesta u Srbije samo u prve èetiri godine tranzicije bilo izloženo na stotine hiljada ljudi. Neki su se posle kratkotrajne depresije trgli, dok drugi, manje snažni, obolovaju i psihièki i fizièki, uzalud obijajuæi pragove novokomponovanih gazda. Neki su silom postali šverceri, preprodavci, nakupci, neki su otišli „krivim putem“, deo njih je zauzeo svoje mesto u redu narodnih kuhinja, neki su stigli do statusa „socijalni sluèaj“, a ima, nažalost, i onih koji su svoje muke prekratili, kao i Dragica, samoubistvom.
– Ljudi su na rubu egzistencije, država u haosu kriminala i poluzakona, a pojedinac je prepušten sebi i svojoj snalažljivosti – upozorio je psihoterapeut dr Zoran Ðuriæ. – Pola stanovništva Srbije je bez posla i živi trange-frange, od danas do sutra, izvan zakona. Meðutim, ne ume svako da se dovije i prilagodi nepredvidljivim balkanskim vetrovima.
Po njegovim reèima, u društvu u kojem se izgubio sistem vrednosti, pojedinac nema oslonac. Graðani ne samo da nemaju moguænost da rade, nego nemaju ni kome da se žale, jer, napominje dr Ðuriæ, nemaju ureðenu državu. Kao posledica, u Srbiji raste depresija.
– Ako nešto traje godinama, èovek se iscrpljuje i popušta. Neki ljudi ne mogu da podnesu pomisao da su bespomoæni i zbog toga izlaz nalaze u samoubistvu – objašnjava dr Ðuriæ. Tek kada javnost sazna za „novi“ sluèaj samoubistva iz oèaja podseti se na sve one godine bede koje su odnele mnoge penzinere i ljude bez posla. Ovo što se trenutno dešava u Srbiji, tvrdi sociolog dr Stjepan Gredelj, zapravo je samo nastavak te patologije.
– Mi još uvek nismo ušli u zrelu kapitalistièku privredu, a teško da æe se to brzo i dogoditi, tako da je gubitak posla zaista egzistencijalna katastrofa u kojoj ljudi u oseæanju bespomoænosti i bezizlaza posežu za samoubistvom – napominje dr Gredelj. – Izvesno je, pri tom, da nosimo i breme socijalizma u kojem je bila zaganantovana sigurnost radnog mesta bez obzira da li se radi i proizvodi ili ne.
Sada smo, meðutim, u potpunoj suprotnosti i krajnosti gde èak ni vredan i dobar rad nije garancija da æe radno mesto biti saèuvano. Došli smo do sociološkog fenomena gde niko i ništa ne može znati niti ikome išta garantovati.
Po njegovim reèima, takva iznenadna promena životne situacije, kojoj èovek ne ispeva da se prilagodi, dovodi do pucanja po šavovima.
– Zato mnogo izlaz vide i nalaze, nažalost, u dizanju ruke na sebe – kaže dr Gredelj.
Naš sagovornik istièe da je teško danas dati odgovor na pitanje gde je izlaz iz surove tranzicije i šta se može uèiniti da ona manje boli i ubija.
– Nema pravila i recepta kod nas. Ovde je na delu divlji kapitalizam gde dobar broj poslodavaca, ako veæ ne otpuštaju radnike, onda ih ne plaæaju – kaže dr Gredelj.
– Samo je u Srbiji moguæe da privatni poslodavci ne plaæaju radnicima penziono i zdravstveno osiguranje, dovodeæi tako ljude u poziciju da ne znaju šta æe sa sobom, ako ne sada, a ono onda kad doðe vreme za penziju i kada vide da im staž nije uplaæen. Da zlo bude veæe, tom i takvom divljem kapitalizmu ne suprostavlja se ni Zakon o radu, koji umesto da štiti zaposlene, èini upravo suprotno. To je fenomen koji nigde nije tako razvijen kao kod nas. Niti su ljudi pravno i legalno zaštiæeni, niti postoji pritisak na poslodavce da izvršavaju svoje obaveze, niti država obavlja svoju socijalnu funkciju. U takvoj „igri“ jedinu cenu, i to veoma skupu, plaæaju – radnici!
Ne nazire se kraj tragediji
Sociolog Zoran Vidojeviæ istièe da danas živimo u društvu koje poprima oblike socijalnog darvinizma i da æe to svakako potrajati. On ne samo da ne vidi šansu da se u skoroj buduænosti izaðe iz ove drame i tragedije, nego èak predviða da æe nam biti još gore. „Èime to može rezultirati: dugotrajnom socijalnom mukom, trpljenjem ili masovnom provalom socijalnog gneva? Nažalost, sve ide u tom pravcu i bojim se da æe biti još samoubistava, jer u te bajke o novom uzletu naše privrede i bržem zapošljavanju ja, iskreno, uopšte ne verujem”, napominje Vidojeviæ. Ljubinka Maleševiæ
Dnevnik 16.04.2006
