Početna Sadržaj Priče SELJAK

SELJAK

4244
2
SHARE

Da li znate kakva je razlika između seljaka – seljobera i seljačine?

Objasniću vam.

Počeću od – seljaka.

Seljak nije samo poljoprivredni proizvođač koji živi od svog rada na selu.
Seljak je filosofija života i rada.
Seljak je poslednja odbrana prirode od ludila savremenog,
robotizovanog malograđanina.

Seljak je realan koliko je priroda surova prema njemu.
Seljak je razuman jer zna da služi prirodi i da je ona jača od njega.
Seljak je uman jer zna svoje mesto u prirodnom okruženju.
Seljak  čvrsto stoji na zemlji.
Seljak je razapet između života i smrti.

Život se rađa u njegovim rukama.
Smrt umire na njegovim rukama.

Seljak od malih nogu uči da stvara.
Uči da bude koristan.
I sebi i zajednici.
Uči da štedi.
Uči da se uzda samo „u se i u svoje kljuse“.

Ide li seljak u penziju?
Na godišnji odmor?
Na bolovanje?

Seljaku niko ništa ne poklanja.
Svi mu otimaju.
Država, vladari, vojske, pljačkaši  i novopečeni građani.
Ovi poslednji najviše.
Sve uz osmeh i prenemaganje.
Seljak grbači da bi oni u gradu plandovali bez posla.
Sramota ih је da kažu da su sa sela.
Sramota ih је da se vrate na selo i zarade za bolji život.

Svi beže sa sela jer beže od života.
Sela nam se gase.
Umiru zajedno sa srpskom nacijom.
Vrela su nam presušila.
Nema ko da pije izvorsku vodu.
Građani piju vodu iz platičnih flaša.

Seljaka sve tuče.
Kiša, sneg, sunce, vetar, grad, država i potomci.
Potomci ga tuku najviše.
Odraše mu ostarelu kožu.
Ne može više da izdrži, ali ćuti.
Šta da radi?
Njegovi su i mora da ćuti.
Trpi.
Kao biblijski Jov.
Tantalove muke.

Vrisnuo bi seljak od bola, ali to niko želi da čuje.
Niti ih interesuje da čuju.
Važno je samo da hrana  redovno stiže u grad.
Kada bi u nedelju posle podne i uveče na naplatnim rampama za ulazak u Beograd oduzimali hranu iz gepeka, revolucija bi izbila u gradu za nekoliko dana.
Ovako, seljak obezbeđuje socijalni mir parazitima u gradu.
Koji glasaju za prodanu vlast, koja ubija seljaka.

Seljak je naučio da gine za državu.
Zna da brani svoju kuću i porodicu.
Država suludo gura seljaka u smrt.
Znaju barabe da je seljak sigurna žrtva.

Srpski seljak je pobedio sve dosadašnje imperije.
I rimsku i vizantijsku i osmanlijsku i austrougarsku i nacističku.
Pobedio je jer nije znao da trguje.
Pobedio je jer nije smeo da izgubi i da u porazu nestane.

Kada pogledate fotografije naših solunaca,onda vam je jasno zašto smo pobedili.
Ti preplanuli, čvornovati, osušeni, koščati i pametni ratnici sa
šajkačama na glavama žurili su nazad svojim napuštenim kućama.
A kada ratnici žure svojoj kući i porodici, onda oni mogu da poraze najveće neprijatelje.
To je njihov najveći motivacioni kapital.

Srpski seljak je doživeo da ga u ratu hvale, uzdižu, odlikuju i da mu se dive.
Ali, srpskog seljaka u miru preziru, okreću glavu od njega i gule mu seljačku kožu.
Srpski seljak je nepoverljiv.
Glasa samo za one koji su na vlasti.
Oni ga manje koštaju, misli seljak, jer su se već nakrali. Novi ljudi na vlasti uzimaju mu više, jer nemaju. Trebaju tek da se omaste.

Seljak hvali more, ali drži se kraja.
Srpski seljak zna da do Soluna ima sto somuna.
I da krv nije voda.
Zna da ne sme da srdi onoga koga mora da moli.
I zna da ruka ruku mije.
I da račun dolazi na naplatu.

Kada bi srpski seljak vodio Srbiju, mi bismo bili najbogatija država na svetu.
Umesto ovih političkih idiota mogli smo staviti bilo koga našeg
seljaka, domaćina, da vodi državu i mi bismo bili bogata država.
Seljaku ne treba nikakav menadžement.
Seljak je obučen da opstane na tržištu.
Ne treba mu nikakva ekonomska teorija.

Seljaku treba država da se skine sa grbače.
I građani bez posla da se vrate na selo.
Ne po nečijoj direktivi, nego iz ličnog interesa.

Seljak je mudar.
Čeka svoju priliku.
Kada dođe do finansijskog sloma, građani će se morati okrenuti selu.
Glad će ih naterati.

Beograd, 01.06.2015.

SHARE

2 KOMENTARI

  1. Кад је сељак у питању, само неке ствари треба напоменути.

    Српско село је увек било то које је рађало и пунило градове. Оно је и хранило градове. Оно је давало градовима живот. Кад су се 1945. године почеле отварати фабрике одакле су друго довођени радници ако не са села.

    Кад се ми Срби често поносимо Кајмакчаланом, Солунским фронтом, Крфом, балканским ратовима, никад нико не треба да заборави да је увек младић са села био тај који је први узимао пушку у руке и право на фронт. То је веоватно зато што је младић са села увек имао ту развијенију свест „земља одбрана, територија“ од нас из града. Ваљда како се сељак цео живот брани од кише, града, олује, суше, њему је некако природан нагон да нешто брани, да се бори, и да сам рат схвати као просто природну непогоду.

    Тако да је село светиња.

    Нажалост, та светиња је почела да се квари. Прво је почела да се квари 20тих година прошлог века (после првог светског рата) када су радикали (гле чуда и данас имамо радиле са беџом и без беџа) почели да гурају омладину са села у државне службе да буду чиновници. Увукла се онда корупција, настао мало по мало неморал и село је почело да се деградира. Онда се то наставило кад су после 1945. године почеле да се граде градови-фабрике кад је село реално остало без младежи. без здраве крви. Онда је Тито потписао чувени споразум о извозу српког меса у Немачку па су многа деца са села отишла да гастарбајтаре по свету.

    Нека ми неко од цитаоца помогне, али ја некако стичем утисак (можда грешим) да се села и свог сеоског порекла највише стиде они којима су родитељи живели на селу, дакле они који су тек дошли у град, а да се најмање стиде они којима су још прадедови дошли из села у град. Они некако највише поштују саму реч „сељак“. Мада се ја можда дружим са погрешним људима па ми је утисак погрешан.

    Елем како је Арчибалд Рајс рекао, ми Срби некако имамо чудну нарав да из те Европе поклупимо најгоре особинеи најгоре тековине, а да оно што у Европи вреди ми не прихватимо. Швеђани се не стиде свог села него се њиме поносе. Швајцарци исто. Французи поготово. А ми се стидимо. Али смо зато прихватили Фарме, Великог Брата, и остало смеће оберучке. Све што у Европи не ваља (бела куга, дрога, разврат) – ето га у Србији. Све што ваља – заобилази нас у широком луку.