ROBNE REZERVE
Branko Dragaš, 04.09.2013
Banatski ratari protestuju. Blokiraju magistralne puteve. Nezadovoljni su otkupnom cenom suncokreta. Računica pokazuju da su na velikom gubitku. Malinari ove godine ne protestuju. Režim je na vreme ubacio novac za otkup malina. Cena je podignuta, malina je obrana i uskladištena u hladnjačama. Sve je izgledalo idilično. Problem će nastati kada se ta malina bude prodavala u izvozu. Svetsko tržište ne priznaje mahinacije režima. Neko će morati da pokrije nastale gubitke. Ove godine gubitnici će biti hladnjačari.
Tako je iz godinu u godinu. Uvek neko mora da izvuče deblji kraj. Režim je procenio da mu ne odgovara da u jeku letnje rekonstrukcije vlade dođe u sukob sa malinarima, koji su navikli na sukobe sa režimom i izvlačenje novca iz državnih kasa.Malinari su dobro prošli, ali ratari nisu. Sada oni kreću putem malinara. Šta će se desiti kada počnu da se bolje organizuju proizvodjači : paprike, jabuka, groždja i kupusa? Hoćemo li moći da se vozimo magistralnim putevima po Srbiji? Svi mogu da traže veće cene za svoje proizvode. I svi se obraćaju državi. Znaju ko može da uskoči parama. Potrebno je samo da se politički pritisnu. Najbolje je da se to uradi blokadom magisztralnih puteva.
Reakcija proizvodjača je potpuno normalna za nenormalno ponašanje države. U našoj državi ne valja kada je godina sušna i kada nema prinosa, ali ne valja ni kada je rodna i kada imamo dosta robe. Ne valja ni kada nema niti kada ima. Kako to? To je dokaz da ne valja državna uprava i da državnu politiku treba menjati. To je dokaz da državom upravljaju diletanti koji ne znaju koja je funkcija države.
Pa, šta treba da radimo? Kako da rešimo ovaj večiti problem? Napišite nešto o tome, poručuju mi čitaoci.
Kada sam početkom februara 2001 u Kotraži sazvao sve malinare, proizvođače i hladnjačare, izvoznike, ideja mi je bila da napravimo plan za novu sezonu i da, prvi put u radu neke vlasti, organizovano dočekamo novi rod.Dobro uređene države su organizovane države koje imaju plan svoga rada. Namera mi je bila da prvo organizujem malinare, potom sve ostale proizvodnjače i da izađemo pred Vladu sa jedinstvenim planom rada. Proizvođači su bili oduševljeni, to su godinama tražili da Vlada uradi. Nažalost, Đinđić to nije podržao. Nakon nekoliko nedelja sam izašao iz tog promašenog koncepta.
Moja ideja je bila vrlo jednostavna. Trebalo je da svi igraju otvorenih karata: proizvodjači, hladnjačari, izvoznici i država. Uradila bi se realna cena koštanja proizvodnje. Realna cena usluga hladnjačara. Izvoznici bi dobili svojih realnih 3% i država bi stvorila ambijent da se što veći broj proizvodjača, hladnjačara i izvoznika udruži i država bi smanjila sva svoja velika zahvatanja na toj proizvodnji. Ukrupnjavanjem izvoza ostvarivali bismo veću cenu na svetskom tržištu, zajednički bi nastupali ka velikim kompanijama i mogli bi da ostvarimo višegodišnje ugovore.
Ponavlja, pregovarao sam sa desetinu velikih svetskih igrača, koji imaju na stotine supermolova i trgovačkih lanaca, njima možemo prodati svu našu proizvodnju voća i povrća, uzimam taj primer, ali je problem kod nas, u našoj državi, jer je na strani ponude sve toliko usitnjeno da ne može ozbiljno da se radi. Zadatak države nije da nama sa tržišta nalazi gde će da se plasira roba, nego da pomogne da se ukrupni ponuda i kazne svi oni koji igraju prljavo, koji namerno ruše tržište, da im pokaže crveni karton, da ih izbaci iz tržišne utakmice i uvede red. To rade ozbiljne države. Nažalost, Srbijom upravljaju diletanti,prevaranti,lopovi i izdajnici.
Princip udruživanja u zajedničkom izvozu treba da se odnosi na sve druge robe.
Kako da izbegnemo fluktuacije u cenama na tržištu i pomognemo proizvodjačima?
Kada govorimo na ovu temu, onda treba znati da preko 50% budžeta EU odlazi na subvencije poljoprivredi. Kakva je to tržišna privreda u kojoj EU subvencionira svoje proizvodječe, neki od njih su mi priznali da oni mogu, uzimanjem subvencije, svoje proizvode da bace, jer su pokrili sve svoje troškove i imaju zaradu, dok se naši proizvodnjači sami moraju da bore na tržištu, uz plaćanje visokih nameta za skupu i neefikasnu državnu upravu?
Lakše mi je da ovaj problem objasnim kroz jednu biblijsku priču.
Poznata vam je priča o Jakovu i ulasku Jevreja u Egipat. Tomas Man je napisao roman „ Josif i njegova braća“. U toj biblijskoj priči najumniji sin Jakova, najmlađi Josif, kojga je otac naučio da logički razmišlja, zapavši u nevolju, koja ga je odvela u tamnicu, upoznao je pekara faraona, koji je ležao u tamnici, i protumačio mu san koji je usnuo, predvidevši mu da će brzo biti oslobođen lažnih optužbi i da će se ponovo vratiti na dvor kod faraona. Tako se ustinu i dogodilo. Nakon nekog vremena, faraon usne san o sedam debelih krava iza kojih idu sedam mršavih krava. Faraon zatraži da mu dvorski mudraci protumače san. Ali niko nije znao da protumačči san faraona. Onda faraon zatraži da pozovu druge mudrace iz sveta, ali ni oni nisu znali da protumače san.
Pekar se seti zatočenika Josifa i reče faraonu da je njemu Josif tačno protumačio san. Faraon naredi da se Josif dovede iz tamnice. Tako se Josif pojavi pred faraonom. Saslušao je faraona i rekao mu je da može da protumači san. Faraon se obradova. Sedam develih krava, poče Josif da tumači san, predstavljaju sedam bogatih i plodnih godina koje dolaze, dok sedam mršavih krava predstavljaju sedam sušnih i gladnih godina.Faraon se iznenadi i zapita ga šta treba da se radi. Josif mu reče da treba u rodnim godinama da grade skladišta i da faraon kupuje viškove žita i da ih čuva za sedam gladnih godina kada će se ti viškovi prodavati po izuzetno velikim cenama drugim gladnim narodima. Faraon ga posluša. Tako se sve dogodilo i faraon postavi Josifa za prvog do faraona. Kasnije Josif pozva svoju braću i oca Jakova i Jevreji strateški uđoše u Egipat i spasiše se propasti koja bi ih zadesila hananskoj ravnici.
Šta možemo da naučimo iz ove biblijske priče?
Kupuj kada svi prodaju, prodavaj kada svi kupuju.
Šta to operativno znači u našem slučaju?
To znači da država treba da finansijski ojača svoj Državni robni fond – DRF i da kupuje viškove robe u godinama koje su rodne, po tekućim otkupnim cenama, dok bi prodavala robne rezerve u godinama kada rod nije dobar. Na taj način bi se postiglo više značajnih stvari. Stabilizovalo bi se robno tržište u zemlji i ne bismo godinama imali više ovakve fluktuacije cena u otkupu. Stvorila bi se velika robna baza za organizovan izvoz robe na svetsko tržište. DRF bi postao izuzetno močna kompanija koja bi se pojavljivala na finansijskom tržištu i nudila malim investitorima, prvo njima da razvijamo srednju klasu, da ulažu svoj slobodan novac u kompaniju koja ima konkretnu robu u svojim skladištima, umesto da ulažu novac u špekulantske i parazitske banke koje su danas bankrotirale i koje neće moći da vrate građanima uzetu deviznu štednju.
DRF bi postao veliki regionalni igrač na Balkanu, jer sa 4,8 miliona ha obradivog zemljišta i sa obnovljenom poljoprivrednom proizvodnjom iz mog ekonomskog programa, Srbija bi diktirala cene hrane u regionu, za pojedine robe i u Evropi, pa bismo ostvarivali velike prinose od izvoza hrane. Istovremeno DRF bi svojim slobodnim sredstvima kupovao robu u regionu i po svetu, što bi dovelo do širenja poslovanja i na svetsko tržište.
Na ovakav način organizovanja poljoprivredne proizvodnje dobili bismo da svako radi ono što zna da radi i što treba da radi, jer se za to školovao, postavili bi efikasnu proizvodnju , smanjili cenu hrane u zemlji i ostvarivali bismo velike devizne prilive. Poljoprivrednici bi se samo bavili svojom proizvodnjom. Čitava njihova proizvodnja bi bila odmah prodata i naplaćena. Oni ne bi gubili vreme na istraživanju tržišta i jurenju svojih dužnika. Profesori sa Poljoprivrednog fakulteta i naučnici sa instituta bi direktno bili uključeni u proizvodnju, gde bi nalazili svoj materijalni interes za primenu nauke u praksi, jer bi oni diktirali poljoprivrednom proizvodjaču kako treba da proizvodi i koje agrotehničke mere mora da primene. Izvoznici bi se bavili svetskim tržištima i zarađivali bi na što većem obimu izvoza i na što boljim cenama postignutim na svetskom tržištu. Izvoznici bi davali signale proizvodjačima i prerađivačkoj industriji šta se traži na svetskom tržištu.Država bi stvarala povoljan ambijent za razvoj proizvodnje, jačalo bi se selo i omogućilo ljudima da se preseljavaju iz gradova u sela, što bi dovelo da uzdizanja srednje klase i sve veće proizvodnje, jer bi država stimulativnim merama na tržištu omogućavala sposobnim, odvažnim i preduzimljivim građanima da se bogate radeći u poljoprivrednoj proizvodnji. Nezaposleni ljudi iz gradova bi imali lični interes da prelaze na sela i niko ih na to ne bi primoravao. Verujem samo u snagu ličnog interesa koji može da pokrene čitav ovaj proces.
I niz drugih koristi dobilo bi društvo. Ne bi bilo više sukobljavanja i varanja na relaciji proizvodnjač, prerađivač, izvoznik i država, nego bi svi bili povezani u jednu jedinstvenu celinu za ostvarivanje sopstvenih interesa. Napominjem, nema nikakvih centralističkih komiteta koji udbaškim merama nameću neke svoje izmišljene planove, nego je to mrežno povezivanje svih onih učesnika u ovom lancu koji pronalaze svoje interese da rade na ovakav organizovan način.
Nisu to, dakle, nikakvi novi sovhozi i kovhozi, nego su to više italijanske kooperative koje bi bile organizovane na jedan originalan srpski način. Najlepša naša reč je – zadruga, ali je zadrugarstvo toliko obesmišljeno da ne možemo da ga koristimo sve dok se ponovo ne vrati poverenje u zajedničko udruživanje proizvođača.
Cilj ovoga organizovanja je da Srbija ima izvoz finalnih poljoprivrednih proizvoda godišnje u iznosu od 100 milijardi evra. Kada se to dogodi, onda će naš proizvodjač da vozi najbolja kola, da letuje na najboljim mestima u svetu i neće mu padati na pamet da juri u gradove, što će dovesti do rasta nataliteta, prostornog naseljavanja sadašnjih opustelih sela u Srbiji i odbrane naših srpskih nacionalnih interesa.
Smatram da se ovakvim planom brani naše ugroženo srpstvo, a ne izdajama režima i busanjem u prsa lažnih nacionalista iz kruga Dvojke ili onih dokonjaka i lenjivaca što ispijaju pivo pred lokalnim prodavnicama. Verujem da sve ovo možemo da ostvarimo i da je sada pravi trenutak da okupljamo ljude koji će podržati ovakve napredne ideje.
Ekonomijom branimo Srbiju, dragi moji prijatelji!
Ekonomijom i proizvodnjom, a ne praznom političkom pričom.
Beograd, 04.09.2013
