ПУТАРИ
У недељу сам пословно путовао према Ивањици.
Одлучио сам да идем из Београда путем преко Тополе и Рудника.
Више волим туда да возим, јер ме вожња Ибарском магистрала нервира.
Тачно пре три месеца сам са делегацијом из Русије прошао истим тим путем.
Пут се тада радио. Увелико.
Мислио сам да су га завршили за три месеца и да може да се вози.
Предео је предиван и уживам у лепотама заталасане Шумадије.
Такву мекоту и питомнину, душу, нема сурова, богата и уређена Швајцарска.
Нажалост, пут се и даље радио.
Нису много одмакли од летос.
На деоници до Рудника било је две машине и неколико људи.
Жалосно стање наше неспособности и аљкавости.
Обилазак је на једном месту означен.
Када сиђете са пута који се ради и кренете обилазницом, морате да залутате.
Нигде ништа није означено.
Тек уз помоћ мештана се некако сналазимо.
Никада ми није јасно зашто су путари тако немарни у свом раду.
Мост у Чачку, такође, још није завршен.
Колико знам прошло је више од четри месеца.
Саобраћај се усмерава кроз град.
Огромна је гужва. Силно време се губи.
Асфалтиране градске улице пропадају под теретом великих камиона.
Никога нема на мосту.
Путари недељом изгледа не раде.
Последљим две године сам упознао светске компаније које граде путева.
Научио сам доста од њихових међународних стручњака, који имају велике тржишне референце и који добијају велике деонице путева да раде.
Објаснили су ми зашто наши путеви брзо пропадају.
Објаснили су ми како се краде на путевима.
Крађа није могућа без људи у врху власти.
Веља Илић је то потврдио као министар крадуцкања.
У изградњи путева постоје међународни стандарди.
Тачно је одређено шта компанија мора да поседује да би годишње могла да изгради 100 км новог пута.
Прописано је колико механизације мора да буде ангажовано, колико инжењера, пословођа, који број радника извршилаца и све остало што је потребно да би се урадио неки пут из пројекта.
Нема произвољности и одокативности.
Нема места за аматере и дилетанте.
Изградња путева је озбиљан грађевински подухват, који захтева стручност и знање путара.
Зашто се код нас не примењују усвојени стандарди?
Зашто се не узимају гаранције од извођача за добро извршење посла?
Зашто наши путеви пропадају брзо?
Зашто држава толерише крађе?
На крају, понављам своје мишљење, изнето више пута у нашој јавности.
Не граде путеви фабрике, него фабрике граде путеве.
Наше фабрике не раде. Распродате су и уништене.
Зато ни немамо квалитетне путеве и зато се и не граде нови путеви.
Ови што граде, боље је да ништа не раде.
Мање би се брукали.
Београд, 26.09.2016
