Početna Sadržaj Reagovanja POHVALE

POHVALE

1786
0
SHARE


Dragi prijatelji,

Koristim ovu priliku da vam se svima zahvalim, koji ste mi u 
poslednjim nedeljama poslali pregršt pohvala i komplimenata.
Bilo je i preterivanja, koje nisam zaslužio.

Hteo bih da napišem nekoliko reči o pohvalama.

Neiskren bih bio kada ne bih priznao da mi pohvale gode i da mi mnogo znače.
Gode mi, jer sam čovek i ništa mi ljudsko nije strano.
A mnogo mi znače, jer me ohrabruju da istrajem na mojim idejama.
Tolike pristigle pohvale su priznanje za moj rad.
Tako na pohvale gledam.

Naučio sam od malena na pohvale, jer sam bio izuzetno odgovorno i radno dete.
Vaspitavan sam od četvrte godine da radim i nikada mi to nije bilo teško.
Ponosan sam bio od malena da me odrasli vode sa sobom na teške poslove.
Bilo je to veliko priznanje za mene.

U porodici moga đeda, deca nisu smela da sede za stolom.
Prvi sam se kvalifikovao, pre starije braće i sestara, da dobijem tu privilegiju da sedim za stolom do đeda.
Sedenje do starešine kuće je bila posebna čast za mene.

Čitav moj život vezan je za poštenje i rad.
Ništa u životu nisam dobio na poklon.
Shvatio sam poruku mojih starih da smo mi Dragaši određeni da  velikim radom sve postignemo.
To mi nije teško palo.
Naprotiv, toliki uloženi rad me je ispunjavao i donosio mi je uvek rezultate.
Rezultati, naravno, nisu dolazili lako i odmah.
Ali, posle nekog teškog vremena odricanja i rada, oni su, ipak, došli.

Tako je bilo i sa mojim školovanjem i mojom karijerom.
Najveće škole završavaju samo oni koji neprestalno uče i vežbaju.
Oni koji su vredni i radni.
Inteligentni lenjivci nikada ne završavaju škole.

Karijera se stiče velikim radom.
Ugled – poštenjem!
Postao sam najpoznatiji mladi jugoslovenski bankar.
Cena je bila da četrnaest godina nisam išao na odmor.
Kupanje između dva aviona ili za vikend se tada nije smatralo odmorom.

Moji javni nastupi nisu produkat moje namere da pišem i da se pravim važan.
Pokazujem ili mačim, kako rsu govorili naši stari.
Nego moje unutrašnje muke i nervoze, koju moram da umirim pišući ili govoreći.
Ne mogu da podnesem nepravdu, laž, nasilje, prevaru, otimanje i zajebavanje u zdrav mozak.
Ne mogu da podnesem siledžije.
Naročito siledžije u politici.

Često sam usamljen u mišljenju.
Recimo, godine 1988 kada sam među prvima ustao protiv Miloševića.
Ili u februaru 2001, kada sam napustio Đinđića, ljudi su na ulici 
prelazili na drugu stranu da se ne bi sreli sa neprijateljem reformi.
Niko nije smeo da objavi intervju sa mnom.

Danas je mnogo bolja situacija.
Zadovoljan sam, jer sve veći broj ljudi prati moje ideje. Nije to moja neka pamet, nego – DUH VREMENA!
Ljudi prepoznaju u mojim idejama sebe.
Ja samo imam tu privilegiju, bolje reći, izborio sam se za tu 
poziciju, da to što drugi misle i osećaju mogu da napišem i javno kažem.

Nisam  hrabar, nego dosledan.
Nisam pragmatičan, nego moralan.
Nisam sujetan, nego otvoren.
Nisam drzak, nego iskren.

Sve veći boj ljudi prihvataju moje ideje i to me raduje.
Ne zbog mene, nego zbog ideja.
Oni koji me znaju mogu da potvrde da sam skroman i jednostavan.
Ne pridajem svom javnom radu neki poseban značaj.
Neko to, gospodo drugovi, mora da radi.

Za mene bi bilo mnogo bolje da to radi neko drugi, a ne ja.
Zašto to ne radi neko drugi?
Čekam! I pitam.
Vreme dragoceno prolazi i onda se javljam.

Javljam se jer ne mogu da izdržim da nam jedan politički prevarant, 
smrad i opušak drži predavanje o radu, savesti, moralu i rodoljublju.
Zašto drugi ćute?
Zašto se ne bune?
Ne znam.

Smatram da ne smemo da ćutimo.
Nemamo pravo da ćutimo.
Zbog onih koji su ginuli da bi mi danas imali državu i govorili srpski jezik.
To moramo da čuvamo.

Pohvale vaše me obavezuju.
Nastavljam dalje.
Veliki posao je pred nama.
Borba je tek počela.
Mnogi su se umorili.

Srbiju trebamo da spasimo od propasti.
Za mene nije vežno KO će to da uradi.
Za mene je važno da se posao završi.

Bolje je da budem najgori u pobedničkom timu, nego da budem najbolji u 
timu koji gubi utakmice.
Samo timskim radom možemo spasiti Srbiju.
Toliko je težak i složen posao spašavanja Srbije.

Volim da radim timski.

A vi?

Selo Lisa, Ivanjica, na Đurđevdan 2015.

SHARE