Ponovo sam odgledao dokumentarni film DOKTRINA ŠOKA.
Snimljen 2009 godine po knjizi pametne i hrabre Naomi Klain.
Koja je razobličila neoliberalni fašizam Miltona Fridmana.
Ikone neoliberalnih prevaranata.
Profesora u Čikagu, koji je utemeljio čikašku školu ekonomije.
I čikaške momke, tako su ih nazvali, koji su nametnutim neoliberelnim
konceptom uništili mnoge države u svetu.
Sve po zadatku Familije.
Odlični su prikazi u filmu kako je ubijen u Čileu 1973 demokratski
izabrani predsednik Salvador Aljende
Koga Vašington nije hteo da vidi na čelu države.
Ali, narod ga je, ipak, izglasao.
Vašington daje nalog da se Aljende likvidira i to poverava sumanutom
generalu Pinočeu.
Koji, odmah nakon zločina, prima profesora Fridmana i počinje da
primenjuje njegovu strategiju šok terapije da se ekonomija države
oporavi.
Rezultati su posle dve godine bili porazni.
Utrostručila se nezaposlenost, cene, siromaštvo i opšte rasulo u društvu.
General Pinoče je uveo vojnu huntu.
Milton Fridman sa svojim timom ekonomista je sve to podržao.
Smatrao je da mora takva šok terapija da se primeni iz prelaska od
socijalizma ka slobodnom tržišnom kapitalizmu.
Sloboda se uvodila nasiljem, ubistvima i zatvorima za desetine hiljade
ljudi koji su se protivili takvom obliku vojne diktature.
General Pinoče je odobrio da se na fudbalskim stadionima drže zatvorenici.
Milton Fridman je odobravao sve te represalije i zločine.
Ideolog tržišnog fundamentalizma je opravdavao ubijanje I zatvaranje
neistomišljenika.
Država Čile je osiromašila i dogurala je do bankrota.
General i njegova vojna hunta su postali su ultra bogata kasta u
totalitarnom društvenom uređenju.
Fridman i njegove ekonomske ubice su prolivanjem krvi naplatili svoju
štetnu doktrinu ekonomskog šoka I operacije bez anastezije.
Isti model se kasnije primenio u Argentini.
Vojni puč Videle.
Isti scenario kao sa Pinočeom.
Zatvori. Ubistva. Nestanci. Zločini.
Uvođenje slobodnog tržišta i demokratije na krvi nevinih ljudi.
Dolazak Fridmana i čikaških momaka.
Propast Argentine. Beda. Glad. Nezaposlenost.Prezaduženost.
Godine 1976. Veliki Brat je odlučio da nagradi Miltona Fridmana za
razaranje drugih ekonomija i uništavanje država.
Odlučili su da mu dodele Nobelovu nagradu za ekonomiju.
Apsurdnu situaciju nagrađivanje krvnika je pokazala svu bedu zapadne
demokratije.
Zlikovac dobija tako važno naučno priznanje.
Na dodeli nagrade u Stoholmu je priređena glamurozna ceremonija.
Ekonomski ubica Fridman stoji blažen među ostalim naučnicima.
Presrećan je što se našao u tako elitnom društvu.
Zadovoljan je i ozaren.
Sija od sreće.
Ponosan je na sebe i svoje zločine.
Topi se od miline. Nema savesti ni morala.
Narcisoidni skot je dosegao vrhove svetske slave.
Nobelova nagrada je kruna jedne velike prevare i velikog zločina.
U seni tog zločina, gde potoci krvi plivaju ulicama porobljenih
država, prezadovoljni Fridman čeka da ga prozovu i da dobije svoju
nagradu za služenje Familiji.
Dolazi i taj trenutak.
Prozivaju krvnika.
On ustaje uobražen u svom besčašću.
Odjednom se iz sale čuje zviždaljka.
Jedno. Drugi put. I još jednom.
Jedan Čilenac viče.
„ Dole Fridman!“ „ Smrt kapitalizmu!“ „ Fridmane idi kući!“ „ Sloboda Čileu!“
Skače obezbeđenje na izgrednika.
Odvlače ga iz sale.
On uporno viče.
Fridman je zaprepašćen.
Stoji mirno i gleda u pravcu sale.
Nema više osmeha na tom licemernom lice.
Kroz velike naočar gleda oštro.
Ubija svojim surovim pogledom.
Ubija kao šti su diktatori, koje je on podržavao, ubijali Čileance i
Argentince.
Kakav pogled zlikovca?!?
Fašiste!
Nema više onog šarmantnog monetariste.
Šmekera koji prazni državne kase svojim lažnim receptima.
Nema više one savetničke ležernosti.
Maske su pale.
Ubica pokazuje svoje pravo lice.
Nekoliko sekundi je lice kameno.
Taj pogled razbojnika sve govori.
Taj pogled više govori nego sve Fridmanove napisane knjige.
Taj pogled više govori nego svi njegovi javni nastupi.
Milton Fridman, ikona neoliberalnog kapitalizma, svojim pogledom ubija
demonstranta.
Nemoćan je i razotkriven. Obrukan. Ismejan.
Pred čitavim svetom.
Na najvišem mestu je ponižen.
Čitava planeta je videla da se njegov zločin ne može sakriti.
Ekonomski ubica je raskrinkan i poražen.
Voditelj ga spašava karha jednom dosetkom.
Sala se smeje.
Smeje se i Milton Ftridman.
Izveštačeno.
Usiljeno.
Smeje se od jeda.
Ali se ipak smeši.
Taj bandit je iskusan i namazan.
Mora da se izvuče osmehom iz ove blamaže.
Nastavlja on dalje svoje služenju Familiji.
Tek je 1976 godina.
Neka se spreme ostale države.
Milton Fridman i čikaški ekonomski banditi su neuništivi.
I danas njihovi epigoni nastavljaju da šire zlo.
Kao da se ništa nije dogodilo.
Kao da desetine hiljada ljudi nisu ubijeni i stotine miliona ljudi
nije osiromašilo.
Ekonomske ubice nisu završile svoj demonski posao.
Srbija je jedna od žrtava tih ekonomskih gangstera.
Srbije je od 2000 godine podvrgnuta šok-terapiji.
Operaciji bez anastezije.
Koja traje do danas.
Uprkos tome što je neoliberalni model propao i uništio finansije
sveta, njegovi sledbenici nastavljaju dalje.
Gde je, skotovi, kraj?
Oni mrze običnog malog čoveka.
Oni mrze čovečanstvo.
Oni mrze slobodu, pravdu, poštenje i moral.
Ako hoćeš moral, idi u crkvu.
Pogled Miltona Fridmana je mržnja prema svima koji se protive i bune.
To je fašistički pogled pripadnika više rase.
I svih onih koji služe toj višoj rasi.
Svi nametnuti predsednici i premijeri, ministri i estradni ekonomisti
i plaćeni novinari.
Svi koji služe Velikom Bratu.
Koji propovedaju umrlu ideologiju neoliberalizma.
Maršt, bitange!
Dosta je bilo vaših laži o slobodnom tržištu i konkurenciji.
Dosta vaših prevara o demokratiji i ljudskim pravima.
Dosta vaših ubistava, krađa i obmana.
Čovečanstvo se budi!
Ustanite!
Kriknite!
Pokidajte dužničke okove!
Spržite pogledom te licemere!
Za slobodu se moramo izboriti!
Beograd, 08.12.2015
