Zašto nema istinskih i korenitih promena u našem društvu? Zašto se danas nalazimo u samorazarajuæem rasulu koje preti da uništi ne samo nezavisnost države, nego i živote normalnih ljudi koji toliko žele da ostvare bolji život? Jedan od najveæih razloga za naše tragièno poniranje je odsustvo politièke elite koja zna da promišlja i koja je spremna da se žrtvuje, ponavljam žrtvuje za ostvarivanje svojih vizija. Nemamo politièku elitu. Pseudoelita malograðana, razmažena i pohlepna, uobražena i narcisoidna, nametnula je teško obolelom društvu privid o modernom društvu u kome su žrtve tranzicije kolateralna šteta jednog pogrešnog koncepta reforme.
Osobina našeg današnjeg politièkog trenutka je da su sve politièke stranke na vlasti i zbog toga nema pomaka. Srbija danas nema organizovanu opoziciju. Sve politièke stranke uèestvuju u deobi osvojenog plena. Neke na saveznom, neke na republièkom, a neke na lokalnom nivou. Bilo gde da se naðu politièke stranke se isto ponašaju. Ideologije više nema. Jedina ideologija politièkih stranaka je kako što duže zadržati osvojenu vlast. Spremne su svim sredstvima da brane tu osvojenu vlast.
Zašto? U siromašnom društvu u kome nema privrednog razvoja najopasnije je da se naðete van vlasti jer æe vam takva pozicija opasno ugroziti liènu egzistenciju. Politièke stranke brane osvojenu vlast da bi za vreme svog mandata ukrale što više novca i tako mirno saèekale gubljenje vlasti. Nažalost, politièka scena u Srbiji se pretvorila u nadmetanje pojedinaca na vlasti oko toga ko je više novca stekao za vreme svoje vladavine. Sve politièke stranke postale su zatoèenice pohlepe politièke oligarhije.
Parlament je pretvoren u berzu poslanika, gde se špekuliše, manipuliše, kupuje, preprodaje i gde sve ima svoju cenu. Uzvišene ideje o demokratiji, pravdi, jednakosti, slobodi i zajednici postale su floskule koje služe zamajavanju naroda. Politièke stranke funkcionišu kao gangsterske organizacije koje, posle dugih i prljavih ratova za tržište, uspostavljaju kartele i feudalizuju teritorije tako da niko ne sme da se meša u tuði zabran. Politièke stranke su tako uništile svako slobodno tržište, konkurenciju i institucije koje regulišu pravila tržišne utakmice. Uspostavljeni su politièki monopoli koji sve stranke svode na jednostranaèku dimenziju, zasnovanu na principima otimanja, korupcije i nelegalnih poslova.
Svojevremeno je Laki Luæano, bos amerièke mafije, izjavio da je mnogo teže postati šef mafije nego predsednik SAD. Rizici su mnogo veæi, a greške se plaæaju glavom. Recimo, radi boljeg objašnjenja, grupa ljudi koja se nije dokazala u školi, na poslu ili na ulici, ljudi koji su lažljivci, lenjivci i prevrtljivci, ljudi koji imaju strasnu potrebu da imaju kapital i moæ, odluèi da se udruži kako bi ostvarili svoje snove. Šta oni mogu da preduzmu? Kako da se domognu novca i moæi? Kako to da ostvare za što kraæe vreme?
Pošto se suština tržišnog poslovanja zasniva na ostvarivanju profita za što kraæe vreme, bez velikih rizika i troškova, toj grupi ostaju samo tri naèina da se doèepaju novca i moæi: mogu da opljaèkaju neku moænu banku, organizuju trgovinu zabranjenim robama na crnom tržištu ili da naprave politièku stranku. Pljaèkanje banke u današnjim uslovima zahteva izuzetnu tehnološku opremljenost, znanje i struènost, fantastiènu sposobnost i veštinu pljaèkaša koji, nakon izvršenog zloèina, ukoliko žele da uživaju u moæi i novcu, moraju da ostanu neotkriveni. Organizovanje prodaje robe na crnom tržištu zahteva okretnost, okrutnost i surovost koja æe vašoj bandi doneti premoæ nad drugim bandama. Nema ni trenutka opuštanja. Ako se opustite možete da završite na ploèniku, kao što ovih nedelja završavaju bugarske mafioze. To je najbolji znak da se zemlja priprema za ulazak u EU.
Dakle, bilo koji od ova dva naèina brzog bogaæenja ako odaberete postoje veliki rizici da budete kažnjeni za sve što ste radili. Takve moguænosti u politici nema. Današnje politièke stranke ostaju potpuno amnestirane pred zloèinima koje su èinile. Nema lustracije, jer ona nikom ne odgovara. Postoji preæutni dogovor da niko nikoga ne kažnjava. Politièka oligarhija je samu sebe zaštitila od odgovornosti. Uprkos silnim aferama, dokazanim korupcijama, otkrivenim pljaèkama i utvrðenim ukradenim iznosima niko iz politièke oligarhije nije uhapšen i osuðen zbog uèinjenog zloèina. Ako se greškom neko i uhapsi, brzo se mora pustiti zbog politièkih dogovora o nenapadanju. Mangupi iz sopstvenih redova se kažnjavaju poveæanim finansijskim reketiranjem za stranku koja mora da trpi politièke udare protivnika. Iskupljenje se kupuje. Pokajanje se plaæa. Odanost se nagraðuje novim unosnim poslovima.
I tako, kada stavite u biznis plan kalkulaciju èime se trebate baviti ako hoæete brzo da se obogatite raèunica æe odmah pokazati da vam je najbolje da se bavite politikom. Tako je politika postalo profitabilno zanimanje za lenjivce i ološ svake vrste. Najvažnija osobina je da nemate stida. Ako hoæete da uspete u politici ne smete imati moral. Ideolog vulgarnog pragmatizma je o tome javno govorio.
Uspeh politièara se meri kolièinom novca koji je uspeo da ukrade za sebe i svoje ortake u poslu. Makijavelisti uspehom smatraju brzo ostvarivanje tog cilja. Bez emocija i bez predrasuda. Nema propuštanja pružene prilike jer æe posle doæi još nemilosrdniji i pohlepniji. Zato se modernistima smatraju oni koji su, ne birajuæi sredstva jer cilj opravdava sredstvo, najbrže iskoristili pruženu priliku. Modernisti se ljube sa kriminalcima koji preprodaju drogu, modernisti reketiraju novobogataše, modernisti nemaju nijedan dan radnog staža a vode strateške privredne grane, modernisti potkupljuju malograðansku javnost jeftinim propagandnim tirkovima o primitivnim i konzervativnim nacionalistima koji usporavaju brzi razvoj Srbije.
Srbiji se žuri! Tako urlièu svrgnuti modernisti uz histerièno aplaudiranje pompadura i pompadurki našeg jadnog intelektualnog polusveta, koji svoja èista uverenja prodaju za pristigle donacije, optužujuæi lažne tradicionaliste i legaliste da ne sprovode brzu modernizaciju društva. Meðutim, tradicionalisti i legalisti nisu zainteresovani da ostvare svoja predizborna obeæanja jer su shvatili da je vlast prolazna i da treba dobro unovèiti apanaže. Makar na nivou onih prethodnika.
I tako se vlasti menjaju, a pljaèke bivaju sve veæe i veæe. Srbija postaje sve siromašnija i žalosnija. Država se uništava pljaèkama politièkih stranaka. Meðutim, ne pljaèkaju svi u stranci. Pljaèka samo politièka oligarhija. Otuda toliko nezadovoljstvo u èlanstvu skoro svih stranaka. Kada danas otvoreno razgovarate sa pripadnicima svih stranaka reæi æe vam da nema nikakve demokratije u njihovim strankama i da se jedni te isti ljudi u strankama enormno bogate. Politièka oligarhija u stranci zauzima najbolje plaæene funkcije u državi, predsednici su opština, èlanovi parlamenta, èlanovi nekoliko upravnih odbora, uzimaju na raznim mestima dnevnice i plaæene troškove, umešani su u kombinacije sa novobogatašima, veèeraju sa tajkunima i žive mondenskim životom.
Taj politièki džep – set puši tompuse, obilazi modne revije, napastvuje silikonske pevaljke, školuje decu u inostranstvu i pomaže svojim kumovima da dobiju nameštene tendere. Profit je pojeo ideologiju. Lièni interesi ideje. Ljuti politièki protivnici na TV mrežama postaju ortaci u poslu. Deca komunizma postaju predstavnici multinacionalnih kompanija. Tradicionalisti se modernizuju kraduæi. Modernisti koriste tradicionalno organizovanje gangsterskih bandi. Republikanci uzimaju kraljevski deo provizije. Monarhisti traže jednako pravo podele ukradenog. Narodnjaci velièaju finansijski elitizam tajkuna. Legalisti otimaju pozivajuæi se na donesene zakone. Sve u svemu, politièka oligarhija i tajkuni vladaju Srbijom.
A to je, gospodo draga, politièki ološ. Fukara! Nemam druge reèi. Za sve što nam rade nema boljeg izraza. I Andriæ i Selimoviæ su ih tako zvali. I Pekiæ. A Krleža nije birao reèi kad je pisao o njima.
U istoriju se može uæi samo žrtvovanjem. Ako hoæete da budete elita morate se žrtvovati. Isus Hrist je razapet na Golgoti. Mogao je makijavelistièki da napravi dil sa farisejima i sadukejima. Imao je moguænost da se približi Rimskoj Imperiji i da otpoène pripreme za rimske integracije. Približavanje Rimskoj Imperiji i usvajanje rimskih standarda bila je pragmatièna odluka koja mu se nametala. Ali taj buntovnik nije pristao da se njegov narod utopi u Rimskoj Imperiji. Zbog toga je razapet. I umro je muèenièkom smræu. Ali je vaskrsao.
Apostoli su preneli dobru vest èoveèanstvu. Rimska Imperija je prevara! Tvorevina koja æe se sama uništiti i nestati. I tako se desilo. Opstalo je hrišæanstvo. Rimske Imperije više nema. Nestala je kao što æe nestati današnja politièka oligarhija. Srbija æe opstati. Jer Srbija je veèna. A politièari treba da služe toj ideji. Samo tako mogu da uðu u Knjigu života. Sve ostalo æe ostati nezabeleženo. I to je Božija osveta politièkoj olgarhiji.
Svedok, 8. novembar 2005.
