Početna Tekstovi i kolumne Svedok Pariske vatre

Pariske vatre

1321
0
SHARE

Gori Pariz. Marselj. Nant. Predgraðe Pariza izgleda kao u vreme Francuske revolucije ili u vreme Pariske komune. Lete molotovljevi kokteli rasnog, verskog i socijalnog nezadovoljstva. Pale se vatre mržnje, osvete i predrasuda u nekadašnjoj prestonici sveta. Multikulturalno društvo je izgorelo kao lutka od slame u požaru koji je nastao od prevrnutih i zapaljenih automobila. Premijer De Vilpen ne iskljuèuje moguænost da upotrebi armiju. Iznervirani ministar policije Nikolas Sarkozi prznièavo prkosi i doliva ulje na upaljene vatre koje gore po ulici izjavljujuæi da se na ulicama nalazi – ološ! Predsednik republike Žak Širak je kelnerski ponizno pozvao na smirivanje strasti, rekao je to više kao uobièajenu politièku frazu, nespreman da se suoèi sa bolnom istinom o razlozima zbog kojih su nemiri izbili.

To što su dva mlada afrofrancuza bežeæi od brutalnosti policije preskoèili kapije elektriène stanice i nastradali od elektriènog luka, to je samo varnica koja je bljesnula i zapalila pariska predgraða gnevom veèitih doseljenika koji, uprkos proklamovanim evropskim parolama o graðanskim i ljudskim pravima, nikako ne uspevaju da se domognu boljeg života. Zašto je to tako poèela je da se pita i francuska javnost tek kad su pariske vatre obasjale svu tu prigradsku bedu razvijenog sveta.

Ko je imao prilike da poseti ta predgraða i vidi kako se živi u metropoli sveta ne može biti zaèuðen svim tim što se danas dešava u Parizu i ostalim francuskim gradovima. Kada bi vam neko zatvorio oèi i doveo vas u ta predgraða, slièna situacija je i u drugim metropolama, pa vas zamolio da, pogledavši svu tu bedu, iskreno kažete u kom gradu se nalazite, verujte mi da niko od vas ne bi pogodio i rekao bi da se nalazi u Bombaju, Džakarti ili Manili, potpuno je svejedno koji bi grad iz nerazvijenog dela sveta naveo.

Velike razlike nema. Ista beda, sirotinja, odbaèenost, kriminal i promašenost života u senci zahuktalog glamura komercijalne civilizacije bez duše. Znam da sam, poseæujuæi roðake devedesetih godina koji su živeli u radnièkim kuæicama oko Vemblija u Londonu, odmah do železnièke pruge, bio zaprepašæen tom velegradskom slikom bede te sam ih molio da pobegnu iz tog azijatskog siromaštva kako bi decu izbavili sigurnog propadanja na dno civilizacije. Verujte mi takve sirotinje nema u našem društvu. Mada naše društvo obiluje siromašnim ljudima koji su žrtve sopstvene pseudoelite, moram priznati da naše siromaštvo nije tako mraèno, teško i bolesno kao siromaštvo u tim predgraðima.

Kako sam roðen u radnièkoj Koloniji B u Zemunu, kraj podignutih žica fabrike kombajna i u susedstvu popravnog doma „Vasa Stajiæ“, kako sam rastao uz skromne, vredne i poštene ljude u Strmici kraj Knina, koji su teškom mukom opstajali na dinarskom kršu, kako danas svakodnevno obilazim Srbiju i vidim svu tragiènost propalog politièkog projekta pljaèkanja sopstvenog naroda, ipak, naša sirotinja nije tako turobna, mistièna, opasna i zlokobna kao siromaštvo iz predgraða evropskih metropola.

Najbolji prikazi te ljudske bede ne nalaze se kod Balzaka, èiji junaci pokušavaju, uprkos tragiènom padu, da se makar na tren dokopaju svetske pozornice, veæ kod Èarlsa Dikensa koji je, pored Fridriha Engelsa, najvernije prikazao položaj radnièke klase i imigranata u liberalnom kapitalizmu. Ta beda je iskonska i iz nje postoje samo dva izlaza: smrt ili revolucija. Ili, ako tako hoæete, revolucija ili smrt. Treæeg rešenja nema. Ti ljudi iz podzemlja znaju da njihov život nema nikakve perspektive, da su oni za života ubijeni, da ništa ne mogu promeniti i da je pitanje vremena samo kada æe ih smrt osloboditi zemaljskih ponižavanja i robovanja.

Naša sirotinja nema taj faustovski fatalizam. Naša sirotinja je vedrija duhom, vrcavija i svoj položaj pokušava poboljšati nizom hajduèkih upada, uskoèkih otimanja i lopovskog potkradanja nekog normalnog života koji im nikada neæe celovito biti dostupan. I baš zato oni smatraju da imaju pravo da potkradaju i da tako prave iluziju o životu koga su nekako uspeli da osmisle.

U predgraðima evropskih metropola svega toga nema. Nema ni u predgraðima amerièkih metropola. Ali razlika je isto bitna. Evropski èovek još uvek ima stid kada proðe kroz ta predgraða ili kada te osuðene na neuspeh vidi kako leže na ulici. Amerièki èovek tog stida nema. On smatra da je to stvar izbora i da neko mora da završi i na ulici kao primer onim drugim koji moraju da uspeju.

Sve je, dakle, tržište. Pobednici uzimaju sve. Gubitnici završavaju na ulici. Tako ideolozi neoliberalizma opravdavaju nagomilavanje kapitala multinacionalnih kompanija koje ostavljaju sve veæi broj ljudi bez posla dok se bogatstva malog broja ljudi geometrijskom progresijom uveæavaju.

Naravno, takvo stanje ne može dugo da potraje. Otuda ovakvi surovi nemiri odbaèenih od društva. To je poèetak velikih nemira koji æe u revolucionarnim talasima zahvatiti Evropu. Kada? Pitanje je samo vremena. Stara dobra Evropa æe doživeti veliki socijalni stres pre nego što konaèno propadne birokratski projekat uterivanja evropskih naroda u bezliène briselske fioke. Èinjenica da je meðu intelektualnom elitom sve popularnije ponovno isèitavanje Marksa najbolji su dokaz da je Evropu zahvatila hronièna upala traženja identiteta i da se traže neke nove forme da bi se rešili problemi koji se sve više nagomilavaju. Kako æe se ti problemi rešavati ostaje tek da se vidi. Jedino što je sigurno je to da æe biti izuzetno teško naæi prava rešenja i da æe potresi biti veliki. Velika æe biti i lutanja. Ne treba se zaèuditi ako doðe i do zastranjivanja. Recimo, ako se probudimo u nekom obliku nacizma ili boljševizma koji se, na trenutak, može pojaviti kao spasonosni oblik za oèuvanje evropske ideje. To nikako ne smemo iskljuèiti.

Dim koji se diže iz pariskih predgraða zapravo je samo vatreni signal koji može zahvatiti i ostale metropole. I Berlin i Brisel gore. Španski rudari u Asturiji štrajkuju, sprema se generalni štrajk u Belgiji, budi se neonacizam u Austriji, Nemaèkoj, Slovaèkoj, nezaposlenost se poveæava u svim evropskim zemljama, život postaje sve skuplji i teži, ali se vrtoglavo uveæavaju profiti novobogataša.

Gde je kraj tom sumanutom razvoju? Hoæe li se sve završiti u Velikoj ekonomskoj krizi, krahu svih berza, ogromnoj nezaposlenosti i pojavi nove kolektivne ideologije koja æe porobiti nezadovoljnog evropskog èoveka? Hoæe li Evropa ponoviti iste greške iz prošlosti? Teško je izbeæi revoluciju kada svi rade da se ona desi. Uzaludni su pokušaji korumpiranog predsednika Evropske komisije Manuela Barosa, umešanog u afere sa grèkim brodovlasnicima, koji pokušava da osnuje neku vrstu fonda za žrtve procesa globalizacije. To je uzaludan posao. Ko æe obezbediti tolika sredstva za žrtve globalizacije kad æe njih biti na stotine miliona? Brodovlasnici ne bi postali toliko moæni i bogati da su delili milosrðe sa siromašnima. Brodovlasnici su bogati jer kradu buduænost graðana Evrope i potplaæuju komesare, kakav boljševièki naziv, EU.

Problem se ne može rešiti donatorskim veèerama i holivudskim glamurom, nego suštinskim promenama u evropskom društvu. Pariske vatre se mogu ugasiti samo ako istinski pristupimo rešavanju stvarnih problema. A šta su stvarni problemi? Stvarni problem je to što su ona dva nesretna deteta nastradali kao afrofrancuzi, mada su oni roðeni u Francuskoj. U tome je glavni problem. Generacije i generacije se raðaju u predgraðima i ostaju veèito ljudi iz podzemlja. Nezaposleni su, nemaju sredstava za život, kada rade dobijaju najgore i najprljavije poslove, nemaju nikakav društveni ugled i nemaju nikakvu buduænost. Ako tome dodamo versku i nacionalnu razlièitost, rasnu obojenost i prisustvo plaæenih fundamentalistièkih demagoga, eto prilike za požar koji može da zapali èitavu evropsku kuæu.

O tome treba pisati i govoriti. Tu treba tražiti nova rešenja. EU nema nikakva rešenja. Birokratija iz Brisela gleda svoje liène interese i služi meðunarodnoj oligarhiji. Dojèe banka je otpustila nekoliko hiljada radnika mada je ostvarila najveæi profit u istoriji svog poslovanja. Švedski „Elektrolux“ zatvara 11 od 17 fabrika u zapadnoj Evropi. Nemaèki Telekom æe otpustiti 37.000 radnika, a Austrijske železnice polovinu radnika. Gde æe taj silan svet raditi? Kako æe živeti? Tu treba tražiti odgovora.

Briselska birokratija nema interesa da pokreæe ta pitanja. Oni pohlepno uveæavaju svoje bogatstvo i uveæavaju problem. EU birokratija ne shvata šta se dešava u Evropi. Ni naši politièari nemaju nikakve predstave šta se istinski dešava u evropskom društvu. Francusko odbijanje nametnutog Ustava nije nikoga u vlasti opametilo. Hoæe li zapaljene bengalske vatre u srcu Evrope probuditi neku novu nadu? Hoæe li nam osvetliti neki bolji život? Požar se sam ugasiti neæe.

Svedok 15. novembar 2005

SHARE