ORO
Branko Dragaš, 05.11.2013
Zabranjena je REVOLUCIJA. Kako to izazovno zvuči.
Nastavak mog ekonomskog časa nije smeo da se emituje. Gazda televizije se uplašio.To je samo potvrda da je čas ekonomije bio dobar. Reakcije gledalaca, posle prvog časa, su bile sjajne. Svima je sve bilo jasno. To je bila i namera predavanja. Otvorili smo oči onima koji su spavali. Gledaoci su čekali sa nestrpljenjem nastavak….
Zahvaljujući pametnom i hrabrom Borisu Malagurskom, čija je ideja bila da se sa mnom napravi taj čas ekonomije, dobili smo da gledaoci vide makar prvu epizodu. Napravili smo svi zajedno jedan korak napred. Razobličili smo svetske i domaće prevare i pljačke. Zabranom emitovanja nastavka emisije, dokaz je totalitarizma političkog režima. Ne treba biti razočaran. Jedna bitka je dobijena. Namera nam je da dobijemo rat.
Ja sam naučio da budem zabranjen. Meni to ni ne smeta. Iznenadio bih se da je emisija puštena. Bojim se samo da se jedan daroviti mladi čovek ne razočara i ne sagori. Moramo biti danas uz njega. On mora da istraje. Ovo treba da shvati samo kao čeličenje. Trening izdržljivosti. Vežba opterećenja. Režim se plaši istine. Boris mora da nastavi dalje. Uz našu pomoć. To je jedini način da pobedimo i donesemo u Srbiju slobodu, demokratiju i prosvećenost.
To je istorijski zadatak nove generacije.
Mene su jednako brzo i uspešno zabranjivali i komunisti i nacionalsocijalisti i europejski reformatori. Nikada nisu navodili razloge. Jednostavno, niko nije smeo da premese moje ideje. Nakon desetak godina zakašnjenja, moje ideje su pobeđivale. Pobednici su se kitili tuđim perjem i brzo su uništavali same ideje. Tako smo konačno propali.
O svim tim zabranama od 1981, kada je moj studentski tekst o podeli Kosmeta bukvalno spaljen, jer sam se usudio da napišem nešto što niko u mom okruženju nije smeo da pomisli, preko pobune protiv ratnohušačke i hiperinflatorne, turbo šovinističke politike Vođe i njegovih trabanata, sve od mucavog i nepismenog Vojvode od zarđale kašike, mladih skojevaca na zadatku i četničkih komesara sa tompusom, Babe Jule, sve sa cvetom u kosi tipa Rosa Luksemburg, koja me je proglasila 1993 za centralnu ličnost srpske opozicije, mada ja to nisam bio, koja me je proganjala što pišem u DUGI i nije se smirila dok me nije proterala, da bi ona, na istom mestu gde sam ja pisao, počela da škraba svoje budalaštine, pa do srpske malograđanske inteligencije, koja je bila zaljubljena u Druga Slobu i Drugaricu Miru, dok su preko kriminalnih grupacija prvobitnom otimačinom stvarali svoj kapital, traje jedan kontinuirani period zabrana moje malenkosti, da bi sve to nekako kulminirano potpunom zabranom od februara 2001 godine, kada sam se suprostavio Đinđićevom makijavelizmu i marketinškom spinovanju uspehu propalih reformi, sve sa šok terapijama, operacijama bez anestezije, tržišnim talibanima, japijevcima i čitavoj toj bulumenti skorojevića i neznalica, bez radnog iskustva i bez praktičnog znanja, probisveta, secikesa, šibicara i svetskih protuva, jer ja njima nisam odgovarao, smetao sam im, kvario sam im paklene planove, razotkrivao sam njihove pljačke – početak za imetak, pa su svi oni došli do jednostavnog zaključka da je mnogo bolje da me zabrane, izoluju i ograde od javnosti, nego da uđu u polemiku ili , daleko bilo, medijski duel sa mnom, pošto su znali da bi ih u tom medijskom megdanu razvalio, raskupusao sve njihove kupus ideologije i otvorio oči javnosti, koja je povodljivo bežala od istine, verujući da će dobiti socijalističku utopiju, švedski stnadard i šeikova bogatstva na guzove, na foru, na zajebanciju, na služenje i glasanje jednom istom neefikasnom, nestručnom i nazadnom totalitarnom sistemu.
Meni je bilo potpuno svejedno da li me zabranjuju studentski komunistički dripci iz Gradskog i Studentskog komiteta ili Baba Julin uplakani Pink dečko koji obećava ili Slobin omiljeni tompus intelektualac u šmekerskom podrhtavanju pred Gazdom ili mucavi Sorošev tupaja na bombarderskom zadatku ili Đinđićevi kumovi podzemlja što napamet izgovaraju sve dijaloge Majkla Korleona ili Koštuničin kabadahija i džambas od papira ili Tadićevi davitelji i klošari sa karanfilom, meni je, dakle, bilo potpuno svejedno ko me zabranjuje, jer sam smatrao da je moja obaveza da ustanem u odbranu ljudskog dostojanstva, istine i zdrave pameti.
Oni su odradili svoj posao i zato smo propali.
Ja sam sve pokušao da probudim zavedni narod, ali nisam uspeo.
Oni se menjaju, ja sam uvek isti. Nepotkupljiv i slobodan.
Zabrana REVOLUCIJE je samo dokaz koliko su slabi. Koliko su uplašeni. Trebamo samo nastaviti dalje. Borba je tek počela. Sve ideologije su umrle. Oni su preplašeni i izbezumljeni. Sada je najbolje vreme za REVOLUCIJU.
Treba na čitavu stvar gledati kroz pekićevski paradoks.
Umesto REVOLUCIJE preplašeni su pustili starletu ORO.
Metafora je fenomenalna. Mali Slobo, Neverni Toma i Aca Prvi Dramoser su ORO.
Njihova silikonska ORO politika je propala.
Dragi prijatelji, ne brinite. Sigurno pobeđujemo!
Beograd, 05.11.2013
